Медији цивилног друштва

С Википедије, слободне енциклопедије

Медији цивилног друштва („невладини“ или „некомерцијални“ медији) називају се и медији заједнице (цоммунитy медиа), и конституишу се као алтернатива јавном медијском сервису и комерцијалним медијима, као и друштвеним медијима (социал медиа). Карактерише их одговорност према заједници и учешће грађана, и фокусиранији су на локална питања, чиме омогућавају јавну платформу за дебату и дискусију. Медији цивилног друштва су независни, тачније, власништво над њима има одређена заједница, која њима и управља.[1]

Карактеристике медија цивилног друштва[уреди | уреди извор]

Кевин Ховли (Кевин Хоwлеy) при дефинисању медија цивилног сектора фокусира се на њихову функционалну улогу у заједници, наглашавајући да она „обухвата опсег активности заснованих на заједници које имају за циљ да допуне, изазову или промене принципе рада, структуру, финансирање и културне форме и праксе које су повезане са доминантним медијима“[1].

Према писању Милоша Стојковића, ако се узме у обзир порекло синтагме „медиј цивилног сектора“, може се закључити да је појам дистинктиван и има за циљ да профилише својеврсни „трећи медиј“, који је нешто између комерцијалног медија и медија јавног сервиса, и који служи потребама заједнице (цоммунитy). Овакав тип медија не може се дефинисати као комерцијални, јер није основан ради остваривања профита, нити може бити јавни медијски сервис, јер није у јавном већ у приватном власништву.

Појава медија у заједници често је повезана са ширим друштвено-политичким променама, посебно са развојем демократије и јачањем цивилног друштва. Успостављање медија заједнице јесте прави изазов у условима у којима су демократија и закон на ниском нивоу, или где се људска права, укључујући и слободу говора, не поштују.

Медији цивилног сектора изграђени су на препознавању чињенице да се циљеви развоја могу ефикасније постићи оснаживањем грађана и давањем гласа онима који се суочавају са сиромаштвом или су у неповољном положају. Где год су овакви медији успостављени, постало је јасно да могу одиграти специфичну и кључну улогу у подстицању учешћа јавности, јачању културне и језичке разноликости и давању гласа сиромашнима или другачије маргинализованим групама.

Према писању Милоша Стојковића[2], ако се узме у обзир порекло синтагме „медиј цивилног сектора“, може се закључити да је појам дистинктиван и има за циљ да профилише својеврсни „трећи медиј“, који је нешто између комерцијалног медија и медија јавног сервиса, и који служи потребама заједнице (цоммунитy). Овакав тип медија не може се дефинисати као комерцијални, јер није основан ради остваривања профита, нити може бити јавни медијски сервис, јер није у јавном већ у приватном власништву.

Појава медија у заједници често је повезана са ширим друштвено-политичким променама, посебно са развојем демократије и јачањем цивилног друштва. Успостављање медија заједнице јесте прави изазов у условима у којима су демократија и закон на ниском нивоу, или где се људска права, укључујући и слободу говора, не поштују.[3]

Медији цивилног сектора изграђени су на препознавању чињенице да се циљеви развоја могу ефикасније постићи оснаживањем грађана и давањем гласа онима који се суочавају са сиромаштвом или су у неповољном положају. Где год су овакви медији успостављени, постало је јасно да могу одиграти специфичну и кључну улогу у подстицању учешћа јавности, јачању културне и језичке разноликости и давању гласа сиромашнима или другачије маргинализованим групама.[4]

Према подацима УНЕСЦО-а, радио је тренутно најраспрострањенији облик медија у заједници у земљама у развоју јер је јефтин за производњу и приступ, може покривати велике области и превазићи неписменост.[2]

Резолуција о медијима заједнице у Европи[уреди | уреди извор]

Европски парламент је 25. септембра 2008. године донео Резолуцију о медијима заједнице (Ресолутион он Цоммунитy Медиа ин Еуропе), где се медији заједнице дефинишу као „медији који су непрофитни и у власништву заједнице или су одговорни према друштву којем желе да служе. Они су отворени за учествовање у креирању програма и за управљање од стране чланова заједнице“[3].

У овој Резолуцији истиче се да је важна улога медија цивилног друштва јачање културне и језичке разноликости, друштвене укључености и локалних идентитета, идентитета специфичних друштвених група, као и интеркултуралног дијалога.

Резолуцијом се наглашава да медији заједнице морају да остану непрофитни и независни од политичких утицаја, те да буду ангажовани у активностима које се тичу јавног и друштвеног интереса, као и да буду отворени за учешће чланова одређене друштвене заједнице.

Медији цивилног сектора као одговор на политичке изазове и изазове медијског окружења[уреди | уреди извор]

У тексту „Развијање ‘трећег сектора’: Политика медија заједнице у Европи“ (Девелопинг тхе „Тхирд сецтор“: Цоммунитy Медиа Полициес ин Еуропе)[5] наводе се начини на које медији заједнице одговарају на политичке изазове и изазове медијског окружења.

  • Медијски плурализам – Медији заједнице један су од многих одговора на забринутост поводом растуће концентрације медијског власништва, економске и политичке контроле над главним комуникационим ресурсима и инфраструктурама и потребом за различитост садржаја и мишљења у медијима. Осигуравајући то да медијска продукција не остане искључиво у рукама великих институција, медији заједнице подсећају нас да се медијски плурализам не односи само на плурализам садржаја већ и оних који садржај производе, као и власника медија.
  • Активни грађани – Медији заједнице имају дугу историју активирања грађана и олакшавања њиховог учешћа. Основни принципи оваквих медија обично се заснивају на отворености и учешћу, као и на директном укључивању локалних заједница и маргинализованих група као што су мигранти и млади. Медији заједнице стога су платформе где се сама питања и принципи који чине демократско друштво одигравају, истражују и доживљавају.
  • Заговарање медијских политика – Заговорници медија заједнице се појављују као значајни актери у реформама медија и настојањима да се оријентишу политичка окружења ка демократскијим нормативним и правним оквирима.

Према оцени Динка Грухоњића[6], медији заједнице можда могу да представљају и адекватан одговор новинара на све већу таблоидизацију медија, сензационализам, кликбејт (цлицкбаит) наслове, „алтернативне чињенице“, лажне вести (факе неwс), цензуру, аутоцензуру, ниска примања, негативан утицај политичара и оглашивача на уређивачке политике...

Ометајући фактори за функционисање медија цивилног сектора[уреди | уреди извор]

Уколико не постоји подстицајна друштвена атмосфера, функционисање медија цивилног сектора је отежано. Различити социјални, економски и политички фактори могу потенцијално резултирати значајним опструкцијама у развоју медија у заједници. Као агенси који ометају или успоравају успостављање или напредак медија цивилног сектора издвајају се:

  1. Недостатак политичке воље да се закони који се односе на медије у заједници модификују;
  2. Низак степен волонтерског ангажовања;
  3. Ограничена знања о идеји медија у заједници и могућим користима из овог сектора медија. Друштвена свест о томе шта су медији заједнице веома је ниска у региону централне и источне Европе;
  4. Слаб покрет медија у заједници;
  5. Ограничени државни и невладини извори који се могу користити за подршку медија у заједници. Регион централне и источне Европе, упркос многим позитивним економским променама, још увек је далеко иза западне економије;
  6. Високе ауторске накнаде. Постојеће станице са некомерцијалним циљевима често морају да се боре са високим хонорарима за ауторска права. Често не постоје посебне тарифе за такве организације;
  7. Спектар који заузимају комерцијални и јавни сектор. На радио-таласима има мало простора, а слободне фреквенције налазе се у неатрактивним пољима за оглашиваче. То отежава појаву нових ентитета у великом обиму.[7]

Декларација о улози медија заједнице у промоцији друштвене кохезије и интеркултуралног дијалога[уреди | уреди извор]

Комитет министара Савета Европе донео је 11. фебруара 2009. године Декларацију о улози медија заједнице у промоцији друштвене кохезије и интеркултуралног дијалога,[4] у којој се медији заједнице препознају као посебна врста медијског сектора, различита од јавних медијских сервиса и комерцијалних медија.

У овом документу наглашава се потреба за креирањем законског оквира који би омогућио препознавање и развој медија трећег сектора, као и одговарајућ начин вршења њихове друштвене функције.

Пожељно је, наводи се у Декларацији, препознавање друштвене вредности медија у заједници и испитивање могућности издвајања средстава на националном, регионалном и локалном нивоу за подршку сектору, директно и индиректно, узимајући у обзир конкуренцију.

Декларација указује и на потребу за осигуравањем тога да медији цивилног сектора нису у неповољном положају након прелаза у дигитално окружење.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хоwлеy, Кевин (2010). Ундерстандинг Цоммунитy Медиа. Лос Ангелес-Лондон-Неw Делхи-Сингапоре-Wасхингтон: Саге. Лос Ангелес-Лондон-Неw Делхи-Сингапоре-Wасхингтон: Саге. стр. 2. ИСБН 9781452275017. 
  2. ^ Сејдиновић, Н., Серенчеш, Ж. Медији цивилног друштва – Упутство за употребу. ИСБН 978-92-64-07722-5. 
  3. ^ Буцклеy, С. (2013). Цоммунитy медиа: а гоод працтице хандбоок. УНЕСЦО Публисхинг. стр. 11. 
  4. ^ Буцклеy, С. (2013). Цоммунитy медиа: а гоод працтице хандбоок. УНЕСЦО Публисхинг. стр. 7. 
  5. ^ Цоyер, К., & Хинтз, А. (2010). „Девелопинг тхе ‘тхирд сецтор’: Цоммунитy медиа полициес ин Еуропе”. Медиа Фреедом анд Плуралисм: Медиа Полицy Цхалленгес ин тхе Енларгед Еуропе: 275—298. 
  6. ^ Грухоњић, D. (2018). „Медији цивилног друштва као алтернатива медијском мејнстриму”. Филозофија медија: медији и алтернатива: 57—71, стр. 61. 
  7. ^ Долиwа, У., & Ранковиц, L. (2014). „Тиме фор цоммунитy медиа ин Централ анд Еастерн Еуропе”. Централ Еуропеан Јоурнал оф Цоммуницатион. 7(1 (12)): 18—33. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mediji_civilnog_društva&oldid=26761168”