Синтагма (лингвистика)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Синтагма (грч. σύνταγμα sýntagma састав, према syntássein од syn - заједно и tássein - сложити)[1][2] је уређена група речи спојена у једну појмовну целину, која обавља неку функцију у реченици.[3] Може да се састоји од именица, придева, прилога, неличних глаголских облика и бројева.[4]

Независне и зависне синтагме[уреди]

Однос речи у синтагми може бити независан или зависан, па се у складу са тим синтагме могу поделити на[3]:

  • независне
  • зависне или одредбене

На пример, у реченици:

Драган и Марина су отишли на сунчану плажу.

службу субјекта врши синтагма Драган и Марина, коју чине две именице, чији је међусобни однос у синтагми независан, а службу прилошке одредбе за место врши зависна синтагма састављена од придева и именице, који се међусобно налазе у зависном односу, јер придев не може стајати без именице.

Зависне синтагме[уреди]

Код свих зависних синтагми разликују се један главни и један или више зависних чланова, где врста речи главног члана одређује врсту синтагме, па се тако зависне синтагме деле на[4]:

  • именичке
  • придевске
  • прилошке
  • глаголске
  • партитативне
  • паукалне

Именичка синтагма[уреди]

Именичка синтагма је група речи која обавља неку функцију у реченици где је главни члан именица. На пример:

Златна јабука

је група речи која обавља функцију именског предиката, где је именица „јабука“ главни члан синтагме.

Придевска синтагма[уреди]

Код придевске синтагме главни члан је придев који садржи главни члан. На пример, у реченици

Девојка је веома лепа.

група речи „веома лепа“ обавља функцију именског предиката, који се састоји од прилошке одредбе за меру (веома), и придева (лепа).

Ударац му је невероватно јак.

Где се придевска синтагма састоји од придева „јак“ и прилошке одредбе за начин.

Прилошка синтагма[уреди]

Прилошка синтагма садржи прилог у функцији главног члана. На пример:

Осећам се веома лоше

прилошка одредба за меру „веома“ и прилог „лоше“ представљају прилошку синтагму.

Глаголска синтагма[уреди]

Глаголска синтагма као главног члана може да има неличне глаголске облике у себи, а најчешћи глаголски облици су:

  • глагол у облику инфинитива (сањати, ићи, јести) на пример:
Најбоље је пажљиво простудирати ривале.

где се глаголска синтагма састоји од прилога „пажљиво“, глагола „простудирати“ и именице „ривали“.

Растужила се читајући књигу.

где је „читајући књигу“ глаголска синтагма која се састоји од садашњег глаголског прилога и именице.

Партитативна синтагма[уреди]

Партитативне синтагме су групе речи које означавају део нечега, што је одређено количином или бројем. Ако је главни члан именица, а зависни члан партитативна именица онда је синтагма партитативна именичка[4]:

  • парче (главни члан) торте (зависни члан)
  • чаша (главни члан) сока (зависни члан)
  • комад (главни члан) хлеба (зависни члан)=

Паукална синтагма[уреди]

Паукална (лат. paucus - мали број) синтагма садржи именицу у генетиву уз коју стоје искључево бројеви два, три, четири и бројне речи два, оба, обадва, односно мали број речи[4] (два човека, обадва сина, четири чаше).

Служба речи у реченици[уреди]

Синтагме у реченици могу да обављају улогу готово свих реченичних чланова. Према служби у реченици синтагме се деле на:[3]

  • субјекатске када у реченици обављају службу субјекта (Паметна Ана студира у Београду.“)
  • објекатске када врше функцију:
    • правог објекта („Гледао је у сивкастоплаво небо)
    • неправог објекта („Најели су се воћа и напили воде“)
  • атрибутске када стоје уз именицу и ближе је одређују („Мирисло је на добар ручак)
  • прилошке синтагме врше улогу прилошких одредби за
    • време („Обећао је да ће доћи у први сумрак.“)
    • начин („Стално је говорио тихим гласом.“)
    • место („Тихо је стајао у углу загушљиве омање просторије.“)
    • узрок („Плакао је тихо због своје зле судбине.“)
    • количину („Није имао довољно новаца за ужину.“)
  • апозитив („Прелепа девојка, висока и згодна, ушла је у нашу улицу, окупану сунцем.“)

Шире и уже синтагме[уреди]

С обзиром да уз главну синтагму може да стоји више зависних чланова, синтагме могу бити шире, које у себи могу да садрже више ужих синтагми[3], тако да према саставу синтагме могу бити шире и уже.

Примери:

Дошла је прелепа девојка плавих очију.
  • шира синтагма је „прелепа девојка плавих очију“

а уже синтагме су:

  • прелепа девојка
  • девојка плавих очију
  • плавих очију

У реченици:

Добила сам веома занимљиву књигу.

Шира синтагма је „веома знимљива књига“, док би уже синтагме биле: „веома занимљива“, „занимљива књига“

Напоредни односи[уреди]

Речи и синтагме могу стајати и у зависним и у напоредним односима. Напоредни односи међу синтагмама могу бити саставни, раставни и супротни, добијају се употребом везника:

  • и, па, те, ни, нити – саставни однос („Веома ужурбано и с великом пажњом припремамо слано предјело и слатко послужење.“ )
  • или – раставни однос - („Они су пили газиране сокове или домаћи сок од малине.“)
  • а, али, но, него, већ – супротни однос („Желели су да се истакну, али нису имали добре адуте.“)

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ Велики речник страних речи и израза, Иван Клајн, Милан Шипка, Прометеј, четврто издање, Нови Сад (2008). ISBN 978-86-515-0311-8.
  2. ^ Guido Gómez de Silva (January 1999). Diccionario internacional de literatura y gramática: con tablas de latinización para diversos sistemas de escritura. Fondo de Cultura Económica. стр. 594-. ISBN 978-968-16-5741-3. 
  3. ^ а б в г Српски језик - приручник за основну школу, Радојко Гачевић, Милан Тасић, Београд (2009). ISBN 978-86-7590-236-2.
  4. ^ а б в г Граматика српског језика, Милош Милошевић, друго издање Нови Сад (2007). ISBN 978-86-489-0598-7.

Литература[уреди]