Моцартов Реквијем

С Википедије, слободне енциклопедије

Реквијем у д-молу, К. 626, је миса за мртве коју је компоновао Волфганг Амадеус Моцарт. Један део Реквијема Моцарт је саставио у Бечу крајем 1791. године, али је дело остало недовршенопо његовој смрти 5. децембра исте године. Реквијем је довршио Франц Ксавијер Сисмајер (Франз Xавер Сüßмаyр) и доставио га грофу Францу фон Валцегу (Франз вон Wалсегг), који је дело наручио поводом обележавања годишњице смрти своје жене 14. фебруара 1792. године.

Није могуће утврдити меру у којој је Франц Ксавијер Сисмајер довршио композију; касније је тврдио да је он компоновао Санцтус и Агнус Деи. Франц фон Валцег је вероватно имао намеру да Реквијем протури као своје дело, пошто је познато је то већ учинио са неким другим делима. Тај план је осујећен јавним извођењем Реквијема који је организовала Моцартова удовица,Констанца. Она је заслужна за приче које су везане за компоновање овог дела, укључујући и тврдње да је Моцарт примио наруџбину од мистериозног гласника који није открио идентитет наручиоца, као и да је Моцарт почео да верује да компонује мису за сопствени погреб.

Реквијем је написан за 2 кларинета у Ф, 2 фагота, 2 трубе у D, 3 тромбона (алт, тенор и бас), тимпане (2 бубња), виолине, виолу и басо континуо (виолончело, контрабас и оргуље). Од вокала су заступљени сопран, контраалт, тенор и бас, као и мешовити хор.

Структура[уреди | уреди извор]

Дело које је Сисмајер довршио састоји се од 14 ставова.

  1. Интроитус - Реqуием аетернам (хори соло сопран) (д-мол)
  2. Кyрие (хор) (д-мол)
  3. Сеqуентиа (текст се заснива на деловима Диес ирае) - Диес ирае (хор) (д-мол) - Туба мирум (соло сопран, контраалт, тенор и бас) (Б-флат дур) - Реx тремендае (хор) (г-мол–д-мол) - Рецордаре (соло сопран, контраалт, тенор ибас) (Ф-дур) - Цонфутатис (хор) (а-мол–Ф-дур, последњи акорд V д-мола) - Лацримоса (хор) (д-мол)
  4. Офферториум - Домине Јесу (хори солоквартет) (г-мол) - Хостиас (хор) (Е-дур–г-мол)
  5. Санцтус (хор) (D-дур)
  6. Бенедицтус (соло квартетихор) (Б-дур)
  7. Агнус Деи (хор) (д-мол–Б-дур)
  8. Цоммунио - Луx аетерна (соло сопранихор) (Б-дур–д-мол)

Историја[уреди | уреди извор]

У време Моцартове смрти 5. децембра 1791. године, само прва два става “Реквијем аетернам” и “Кyрие” завршена су у потпуности, и оркестарски и вокално. Други делови су остали у скицама, осим “Лацримосе” која се нагло прекида након првих осам тактова.

Констанца Моцарт и Реквијем након Моцартове смрти[уреди | уреди извор]

Ексцентрични гроф Франц фон Валцег наручио је Реквијем од Моцарта анонимно преко посредника. Гроф, аматерски камерни музичар који је наручивао дела од различитих композитора и приписивао их себи,[1] [2] желео је мису за мртве за коју би могао да тврди да је компоновао у сећање на своју недавно преминулу супругу. С обзиром да је Моцарт добио само половину новца унапред, након његове смрти Констанца је желела да тај посао тајно доврши неко други да би га поднела као Моцартово дело и добила остатак новца. Јозеф вон Ајблар (Јосепх вон Еиблер) је један од првих композитора који су замољени да доврше дело и он је радио на ставовима од Диес ирае до Лацримосе. Међутим, није могао да заврши остатак и вратио је рукопис Констанци Моцарт.

Задатак је потомповерен другом композитору, Франзу Ксаверу Сисмајеру. Сисмајер је позајмио нешто од Ајбларовог рада идодао сопствену оркестрацију ставовима од Кyрие надаље, довршио Лацримосу и додао неколико нових ставова које сваки Реквијем обично садржи: Санцтус, Бенедицтус и Агнус Деи. Затим је додао последњи део, Луx аетерна, тако што је прилагодио уводна два става које је Моцарт написао другачијим речима којима се завршава Реквијем, што је према речима Сисмајера и Моцартове супруге, обављено према Моцартовим упутствима. Међутим, неки људи сматрају да је мало вероватно да би Моцарт поновио уводна два дела да је доживео да заврши посао.

Постоји могућност да су Сисмајеру помогли други композитори. Неки научници[3] претпостављају да се Агнус Деи заснива на Моцартовим упутствима или скицама, због сличности са делом из Глорије у претходној миси (Спарроw Масс, К. 220) коју је Моцарт компоновао [4]. Други истичу да на почетку Агнус Деи хорски бас цитира главну тему из Интроитуса.[5] Многе расправе које се тичу ове материје, међутим, врте се око перцепције да ако је квалитет неког дела висок, онда га је сигурно написао (или скицирао) Моцарт, а ако део садржи неке грешке, мора да га је написао Сисмајер.

Постоји још једна контроверза (проистекла из писма које је написала Констанца), да је Моцарт оставио експлицитне инструкције за завршетак Рекијема на “малим парчићима папира”. У којој мери је Сисмајеров рад могао бити под утицајем ових "папирића", уколико су они уопште постојали, остаје предмет спекулације међу музиколозима до данас.

Завршно дело, које је започео Моцарт, али у великој мери довршио Сисмајер, послато је грофу Валцегу, заједно са фалсификованим Моцартовим потписом, 1792. године. Упркос контроверзи колико музике заиста припада Мозарту, Сисмајерову верзију јавност је широко прихватила.

Конфузија око околности компоновања Реквијема у великој мери потиче од Моцартове супруге Констанце. Констанца је имала тежак задатак пред собом: морала је да сачува у тајности чињеницу да је Реквијем остао недовршен по Моцартовој смрти да би могла да добије коначну уплату од наруџбине. У одређеном временском периоду такође је морала да чува у тајности чињеницу да је Сисмајер уопште имао икакве везе са компоновањем Реквијема, да би гроф Валцег имао утисак да је Моцарт у потпуности компоновао то дело. Након што је добила наруџбину, Констанца је морала пажљиво да промовише дело као Моцартово, како би могла да настави да прима приход од објављивања дела и његовог извођења. Током ове фазе историје Реквијема, било је важно да јавност прихвати да је Моцарт написао целокупно дело, јер су тако извођења у јавности доносила веће суме новца.

Управо су Констанцини напори одмах након Моцартове смрти створили мешавину полуистина и митова. Према њеним речима, Моцарт је изјавио да саставља Реквијем за свој погреб. Симптоми његове болести су се погоршавали и почео се жалити на болно отицање тела, а имао је и високу температуру. Ипак, Моцарт је наставио рад на Реквијему, па је чак и последњег дана живота објашњавао свом помоћнику како намерава да заврши Реквијем. Изворни материал написан убрзо након Моцартве смрти садржи озбиљна неслагања, која остављају сумњу у Моцартово компоновање Реквијема. На пример, најмање три контрадиктоврна извора, дата у року од две деценије након Моцартове смрти, наводе Констанцу као свој главни извор информација. Године 1798. године, Фриедрицх Роцхлитз, немачки биографски аутор и аматерски композитор, објавио је скуп анегдота о Моцарту,за које је тврдио да их је прикупио током свог састанка с Констанцом 1796. године[6] Роцхлитзова публикација износи следеће податке:

- Моцарт није био свестан идентитета наручиоца дела у време када је прихватио пројекат.- Није био везан роком за завршетак рада.- Изјавио је да му требају четири недеље да заврши дело.- Тражио је, и примио,100 дуката у тренутку прве наруџбине.- Почео је пројекат одмах након пријема наруџбине.- Његово здравље је било лоше од самог почетка; онесвестио се неколико пута током рада.- Отишао је на одмор од писања дела да посети Пратер са својом супругом.- Поделио је са својом супругом уверење да пише ово дело за сопствени погреб. - Говорио је о “веома чудним мислима”о непредвидљивом појављивању непознатог човека и наручивању дела.- Напоменуо је да се одлазак Леополда II у Праг ради крунисања приближава.

Најспорнија од ових тврдњи је последња. Према Роцхлитзу, гласник стиже доста времена пре Леополдовог одласка на крунисање, али постоји запис о његовом одласку средином јула 1791. Године. Међутим, како је Констанца била у Бадену током целог јуна до средине јула, она не би могла бити присутна током наруџбине.[6] Поред тога, “Чаробна фрула” (изузев Увертире и Марша свештеника) завршена је до средине јула. Дело Ла Цлеменза ди Тито је наручено до средине јула. [6]Није било времена да Моцарт ради на Реквијему у великој мери коју је објавила Роцхлитзова публикација у датом временском року.

Такође, 1798. године, Констанца је дала још један интервју Франзу Ксаверу Ниеметсцхеку[7], другом биографу који је објавио Моцартову биографију 1808. године, која садржи бројне тврдње о Моцартовом примању наруџбине за Реквијем:

- Моцарт је добио наруџбину мало пре крунисања цара Леополда II, а пре него што је добио наруџбину да иде у Праг.- Није одмах прихватио гласников захтев; писао је наручиоцу и сложио се са пројектом наводећи свој хонорар, али је истакао да не може да предвиди време потребно за завршетак посла - Исти гласник се појављује касније, плаћа Моцарту тражену суму новца, и оставља поруку о бонусу по завршетку рада. - По повратку из Прага почео је да саставља своје дело - Разболео се док је писао дело - Рекао је Констанци: “Ја сам само превише свестан ... крај ми се брзо ближи: неко ме је сигурно отровао! Не могу да се ослободим ове мисли.”- Констанца је мислила да је превише исцрпљен због Реквијема; позвала је доктора и одузела му рукописе - На дан Моцартове смрти,рукописи су стављени на његов кревет - Гласник је узео недовршени Реквијем убрзо након Моцартове смрти - Констанца никада није сазнала име наручиоца дела.

Овај опис је такође веома дискутабилан. Из писама се сазнаје да је Констанца свакако знала име наручиоца у тренутку када је овај интервју објављен 1800. године.[7] Поред тога, Реквијем није предат гласнику једно време након Моцартове смрти.[6] Овај интервју садржи само Констанцину тврдњу да је одузела Реквијем од Волфганга током знатног периода његовог компоновања.[6] Иначе, временски оквир дат у овом опису је историјски вероватан. Међутим, најприхваћенији текст приписан Констанци је интервју који је дала свом другом супругу Георгу Николаусу вон Ниссену.[6] Након Ниссенове смрти 1826. године, Констанца је објавила Волфгангову биографију (1828) коју је Ниссен саставио, што укључује и овај интервју. Ниссен наводи:

- Моцарт је примио наруџбину непосредно пре крунисања цара Леополда и пре него што је добио наруџбину да иде у Праг.- Није одмах прихватио гласников захтев; писао је наручиоцу и сложио се са пројектом навео своју накнаду, али истакао да не може предвидети време потребно за завршетак посла.- Исти гласник се појављује касније, плаћа Моцарту тражену суму и оставља поруку о бонусу по завршетку рада.- Почео је да компонује своје дело након повратка из Прага.

Публикацији Ниссен недостају информације након Моцартовог повратка из Прага.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Блом, Јан Дирк (2009). А Дицтионарy оф Халлуцинатионс. Спрингер. п. 342. ISBN 9781441912237.
  2. ^ Гехринг, Франз Едуард (1883). Мозарт (Тхе Греат Мусицианс). Университy оф Мицхиган: С. Лоw, Марстон, Сеарле, анд Ривингтон. п. 124.
  3. ^ Леесон, Даниел Н. (2004). Опус Ултимум: Тхе Сторy оф тхе Мозарт Реqуием. Неw Yорк: Алгора. п. 79. Мозарт мигхт хаве десцрибед специфиц инструментатион фор тхе драфтед сецтионс, ор тхе аддитион оф а Санцтус, а Бенедицтус, анд ан Агнус Деи, теллинг Сüссмаyр хе wоулд бе облигед то цомпосе тхосе сецтионс химселф.
  4. ^ Суммер, Р. Ј. (2007). Цхорал Мастерwоркс фром Бацх то Бриттен: Рефлецтионс оф а Цондуцтор. Сцарецроw Пресс. п. 28. ISBN 978-0-8108-5903-6.
  5. ^ Mentioned in the CD booklet of the Requiem recording by Nikolaus Harnoncourt (2004).
  6. ^ а б в г д ђ е Landon, H. C. Robbins (1988). 1791: Mozart's Last Year. New York: Schirmer Books.
  7. ^ а б Steve Boerner (December 16, 2000). "K. 626: Requiem in D Minor". The Mozart Project.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mocartov_Rekvijem&oldid=26762878”