Порез на луксуз

С Википедије, слободне енциклопедије

Порез на луксуз представља порез на луксузна добра: производе који се не сматрају неопходним. Порез на луксуз може бити формиран након продајног пореза или ПДВ-а. Наплаћује се као проценат вредности на све производе одређене класе. Углавном погађа богатији слој становништва због веће вероватноће куповине луксузних добара попут скупих аутомобила, накита, итд. Такође, може бити примењен само на куповину преко одређеног износа. На пример, неке од Сједињених Америчких Држава наплаћују порез на луксуз током трансакција купопродаје некретнина само преко одређеног новчаног лимита.

Луксузно добро може бити специјално добро, коме тражња расте заједно са ценом. У том случају, порез на луксуз својим ефектом може повећати тражњу одређених луксузних добара. Генерално, како луксузна добра имају високу приходну еластичност тражње по дефиницији, ефекат прихода и заменљивости производа нагло ће умањити тражњу са порастом пореза.

Теорија[уреди | уреди извор]

Порез на луксуз се заснива на концепту статусних производа, која су ретка добра и њихова вредност расте као статусни симбол више од њиховог позиционирања међу сличним производима. Ово ствара игру са нултим сумама у којима апсолутна вредност купљених добара је мање релевантна него апсолутна вредност потрошеног новца на та или њима слична добра. Такмичући се у игри позиционирања агенти не губе на корисности уколико одређени део новца оде на порез јер корисност за њих произилази из количне потрошеног новца више него употребна вредност самих добара. Код статусних производа, порез на луксуз представља одличан облик опорезивања јер повећава приход без икаквог обрнутог утицаја на корисност.[1]

Утицај[уреди | уреди извор]

Током наметања пореза на луксуз, већина људи није под утиском и не подлеже опорезивању. Међутим, временом, може се променити виђење луксузних добара, што би проузроковало наплаћивање пореза на луксуз од већине становништва.[2] Влада може давати велики значај порезу на луксуз и неће га ограничити или укунути.[2] Временом, може се догодити да нека "обична" добра такође подлежу порезу на луксуз.[2] Пример овога може се видети код многих производа у Норвешкој, где су почетком претходног века аутомобили на нафту, шећерни производи и чоколада били сматрани за луксузна добра.[2] Данас, мали број Норвежана сматра шећер и чоколаду за луксуз, али порез на луксуз за ова добра остаје.[2]

Историјат[уреди | уреди извор]

У Америци, многе државе су прикупљале порез на промет кроз коришћење пореских токена, уместо да су рачунале проценат који се плаћа у готовини, као што се ради у данашње време. Људи су токене могли купити од државе и онда користити их на провери уместо прерачунавања пореза у готовини. Претпоставља се да је сврха овакве праксе била уклањање подстицаја продаваца и бизниса да избегну пријављивање прихода.

Порез на луксуз у Сједињеним Америчким Државама[уреди | уреди извор]

У новембру 1991. године, Конгрес Сједињених Америчких Држава је донео одлуку о укључењу пореза, која је потписана од стране тадашњег председника Џорџа Х.V. Буша. Циљ увођења пореза био је прикупљање додатног прихода да би се државни буџетски дефицит смањио. Овај порез наплаћиван је на материјална добра као што су сатови, скупо крзно, бродови, јахте, приватни авиони, накит и скупоцена кола. Конгрес је донео закон о десет одсто пореске доплате на бродове преко 100.000 долара, возила преко 30.000 долара, авионе преко 250.000 долара и крзна и накит преко 10.000 долара.

Влада државе је проценила да ће подићи 9 милиона долара од вишка прихода у периоду од пет година. Међутим, само две године од наметања пореза, у августу 1993. године, Конгрес је одлучио да повуче порез на луксуз с обзиром на то да није постигнут почетни циљ. Упркос томе, порез на луксузне аутомобиле је остао на снази до 2002. [3]

Порез на луксуз у Бугарској[уреди | уреди извор]

Порез на луксуз од десет одсто на бродове преко 300.000 долара и авионе преко један милион долара је предложен 2010. године од стране министра финансија Симеона Ђанкова. Парламент је одобрио порез на краткорочни период од три године.

У популарној култури[уреди | уреди извор]

На једном од тргова на Монополовој табли за игру исписано је "порез на луксуз". Док на слици трга имамо приказ бљештећег дијаманта, једина казна је да ко год стане на ово поље, мора платити 75.000 банци.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ • Роберт Х. Франк (2008). "цонсумптион еxтерналитиес," Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс, 2нд Едитион. Абстрацт.
    • ___ (1997). "Тхе Фраме оф Референце ас а Публиц Гоод," Ецономиц Јоурнал, 107(445), пп. 1832-1847. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2017)
    • ___ (2005). "Поситионал Еxтерналитиес Цаусе Ларге анд Превентабле Wелфаре Лоссес," Америцан Ецономиц Ревиеw, 95(2), пп. 137-141 Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) (close Bookmarks tab & press +).
  2. ^ а б в г д „"Chocolate tax" should go”. Aftenposten. 20. 6. 2007. Корисна информација се налази на: 14:07. Архивирано из оригинала 26. 6. 2007. г. Приступљено 11. 9. 2017. 
  3. ^ „Good Riddance to the Luxury Tax”. Wall Street Journal. ISSN 0099-9660. Приступљено 20. 4. 2016. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Porez_na_luksuz&oldid=26780092”