Сера да Капивара

Национални парк Серра да Цапивара

Национални парк Сера да Капивара је национални парк на североистоку Бразила, на планини Сера до Конго у горњој Ћапада да Капивара (бразилској савезној држави Пјауи). Парк је настао како би се заштитиле његове пећине и склоништа у стенама чији зидови су осликани праисторијским пећинским сликама старима најмање 25.000 година.

Због тога је Национални парк Сера да Капивара, укупне површине 1291,4 км², уписан на УНЕСЦО-в попис места светске баштине у Америкама 1991. године као "изванредно сведочанство једне од најстаријих људских заједница у Јужној Америци.

Природне одлике

Сера да Капивара је територијално спојено с покрајинама Пјауи и Бом Хесус до Гургеиа на североистоку Бразила. Дужином од 180 км литице, високе до 270 м, деле два контрасна геолошка подручја, југоисточна долина и сјевероисточни планински венац. Ерозија је кроз планинске пределе издубила кањоне и долине које су важни речни токови многих ријека (Тока да Онка, Баишо да Лима, Бом Хесус и Грута до Пинга). Вегетација је типична за полу пустињску климу североисточног Бразила: ендемски густи трновити грмови, расадници, отпорна листопадна шума и друга ксерофитска (прилагођена пустињама) вегетација. Шума се јавља само у дубоким уским кањонима (који задржавају влагу током сезона суша) и састоји се од реликтних ендемских врста дрвећа кишних тропских шума из времена влажног леденог доба из око 11.000. г. п.н.е. У овом екосистему такођер обитавају ендемске врсте животиња као што су шумски пас, стеновити заморац и црвенога сериема.

Археолошки локалитети

Главни део НП Сера да Капивара се налази близу насеља Сао Раимондо Нонатоа, око 220 км јужно од града Флориана и 5230 км од Тересина. Најзначајнији истраживач ових простора је био бразилски археолог Ниеде Гидон који је 1973. године проучавао најпознатији локалитет, Педра Фурада (португалски за "пробушен камен", слика десно), насељен најраније од око 50.000 – 30.000. г. п.н.е. Ту је пронађено више од 300 археолошких локалитета на чијим стенама се налазе слике старе од 26.000 до 22.000. г. п.н.е. На њима су приказане одређене геолошке творевине и палеофауна (као што су дивовски лењивци, коњи, деве и ране ламе) који сведоче о знатно другачијој околини за време њиховог настанака од полу пустињског који данас преовладава.

Ова места су засигурно насељавали рани људи који су створили најстарије слике на јужноамеричком континенту. Њихово иконографско тумачење нам поступно открива верске одлике и обичаје ових најстаријих људских заједница.

Галерија

• 
• 
• 
•