Бразил

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Бразил (вишезначна одредница).


Координате: 5°СГ Ш- 33°ЈГ Ш, 35-74°ЗГД

Савезна Република Бразил
República Federativa do Brasil
Застава Бразила Грб Бразила
Застава Грб
крилатица: Ред и напредак
(порт.
Ordem e Progresso)
Химна
Hino Nacional Brasileiro
Положај Бразила
Главни град Бразилија
Службени језик португалски
Облик државе Савезна република
 — Председник Дилма Русев
 — Потпредседник Мишел Темер
Независност: Од Португалије
7. септембар 1822.
Површина  
 — укупно 8.514.877 km² (5)
 — вода (%) 0,65
Становништво  
 — 2014. 202.617.041 [1] (5)
 — густина 22/km² 
Валута бразилски реал (100 центи)
Временска зона UTC -2 до -5
Интернет домен .br
Позивни број +359

Бразил (порт. Brasil), службено Савезна Република Бразил (порт. República Federativa do Brasil),[2] држава је у Јужној Америци [3]. Највећа је и најнасељенија држава Латинске и Јужне Америке, док је у светским размерама на петом месту и по величини територије и по броју становника.[4] Такође, Бразил је највећа земља португалског говорног подручја на свету.[5] Према северу се граничи са Венецуелом, Гвајаном, Суринамом и Француском Гијаном; према северозападу се граничи са Колумбијом; према западу са Боливијом и Перуом; према југозападу са Аргентином и Парагвајем и према југу са Уругвајем. Бразил се граничи са свим државама Јужне Америке изузев Еквадора и Чилеа. Део бразилске територије су и бројни архипелази, као што је Фернандо де Нороња, атол Рокас, Сао Педро и Сао Пауло, и Триндаде и Мартим Ваз.[6]

Бројни племенски народи су настањивали подручје Бразила пре доласка истраживача Педра Алвареса Кабрала 1500. године, који је прогласио ову територију делом Португалије. Све до 1808. Бразил је био португалска колонија, да би након инвазије Наполеонових снага на Португалију главни град португалског царства био пресељен из Лисабона у Рио де Жанеиро.[7] Бразил је 1815. проглашен краљевином у саставу Уједињеног Краљевства Португалије, Бразила и Алгарвеса. Независност је стекао 1822. стварањем Бразилског царства, унитарне државе са парламентарном монархијом. Након војног пуча 1889. Бразил је постао република са председником на челу државе. Од 1964. до 1985. на власти је била војна хунта.[8] Садашњи устав Бразила, донет 1988, дефинише ову државу као савезну републику.[9] Федерацију чине Савезни дистрикт, 26 савезних држава, и 5.564 општине.[9][10]

Привреда Бразила је 2012. била, како по номиналном БДП-у, тако и по БДП-у мереним према паритету куповне моћи, на седмом месту на свету.[11] Бразил је члан организације БРИКС. Са једном од најбрже растућих привреда на свету стиче све веће међународно признање и утицај.[12] Један је од оснивача Уједињених нација, групе Г20, Заједнице земаља португалског језика, Латинске уније, Организације иберо-америчких држава, Организације америчких држава, Меркосура, и Уније јужноамеричких нација. Спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу флоре и фауне на свету. У Латинској Америци представаља регионалну силу, док у међународним односима има све битнију улогу.[13][14]

Порекло имена[уреди]

Реч „бразил“ потиче од дрвета латинског назива caesalpinia echinata које је некада било распрострањено дуж бразилске обале.[15] На португалском се ово дрво зове pau-brasil, где реч brasil има значење црвено као жеравица.[16] С обзиром да даје јаркоцрвену боју за тканине, било је веома цењено у круговима европске текстилне индустрије и један је од првих производа којим је трговано између Бразила и Европе.[17] Током 16. века припадници домородачких народа (највише народа Тупи) посекли су велике количине дрвета caesalpinia echinata које су мењали са европским трговцима (углавном Португалцима, али и Французима) за робу широке потрошње.[18]

Званичан назив земље, у изворним португалским записима, био је „Земља светог крста“ (порт. Terra da Santa Cruz),[19] али су је европски морнари и трговци једноставно звали „Земља бразила“ (порт. Terra do Brasil) због трговине дрветом бразил.[20] Народно име је бацило у засенак и на крају је заменило службени назив. Морнари су у почетку ову земљу звали и „Земљом папагаја“ (порт. Terra di Papaga).[21]

На гварани језику, једном од службених језика Парагваја, Бразил се назива „Пиндорама“. Тај назив су домороци дали овој области а оно означава „земљу палминог дрвећа“.[22]

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Бразила
Топографска карта Бразила

Територија Бразила обухвата скоро половину јужноамеричког континента, нешто северније од екватора до јужног повратника.[23] Према северу се граничи са Венецуелом, Суринамом, Гвајаном и француским прекоморским департманом Француском Гвајаном; према истоку излази на Атлантски океан, према југу се граничи са Уругвајем; према југозападу са Аргентином и Парагвајем; према западу са Боливијом и Перуом и према северозападу са Колумбијом. Једине земље Јужне Америке са којима се не граничи су Еквадор и Чиле. Бразилу припадају и бројни архипелази у Атлантском океану, као што су Фернандо де Нороња, Атол Рокас, Сан Педро и Сао Пауло, и Триндаде и Мартим Ваз.[6] Бразил је земља великих природних богатстава, разноврсног рељефа и климе.[23] Заједно са острвима у Атлантском океану, Бразил је смештен између 6 степени СГШ и 34 степена ЈГШ, и 28 и 74 степена ЗГД.

Бразил је пета земља на свету и трећа на америчком континенту према величини територије, са површином од 8.515.767 km².[24] Простире се у три часовне зоне; од UTC-4 у западним савезним државама до UTC-3 у источним савезним државама (званично време у Бразилу) и UTC-2 на острвима на Атлантику.[25] Бразил је једина земља на свету кроз коју пролази екватор а да се један њен део налази изван тропског појаса. Топографија Бразила је такође веома разнолика и обухвата брда, планине, равнице, висоравни, и дугу морску обалу. Већина територије се налази између 200 и 800 метара надморске висине.[26] Побрђе обухвата већи део јужне половине Бразила.[26] Северозападне делове висоравни имају широк таласаст рељеф, испресецан ниским брдима.[26]

Југоисточни део је нераван, са гребенима и планинским венцима чија висина достиже 1.200 метара надморске висине.[26] Овим планинским венцима припадају планине Мантикера и Еспињасо као и планина Сера до Мар.[26] Гвајанска висораван на северу земље формира велику вододелницу, одвајајући реке амазонског басена од река које припадају сливу реке Ориноко. Највиши врх Бразила је Пико де Неблина, висок 2994 метра.[6]

Бразил има густу и разгранату речну мрежу, једну од најпространијих на свету, са осам великих речних басена, који се одводњавају ка Атлантском океану.[27] Највеће реке су: Амазон (друга по дужини и прва по количини воде на свету); Парана са њеном највећом притоком Игуасу; Рио Негро; Сао Франсиско; Шингу; Мадеира и Тапажос.[27]

Клима[уреди]

Југозападна обала и приморје Бразила имају влажну и врућу климу. На Бразилском горју лета су свежија а годишња количина падавина мања. Само на крајњем североистоку количина падавина је врло мала (400-500 милиметара). Амазонска низија има претежно екваторијалну климу са једнолично распоређеним падавинама током целе године (око 1.000 mm уз обалу и око 2.000 mm у најзападнијем делу). Најјужнији део Бразилског горја залази у суптропску зону, прелазећи на крајњем југу у умерени појас.

Већи део земље има осетне сезонске промене у количини кише, температури и влажности. Зима у Бразилу траје од јуна до августа са просечном температуром 13-18 °C. Лети (децембар-фебруар) Рио је врео и влажан, са температуром изнад 30 °C. У осталом делу године температуре се крећу до 25 °C. Североисточна обала је једнако врела као и Рио, али је мање влажна и загушљива. Амазонска низија је део земље, који прима највећу количину кише.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Бразила

Раздобље пре европске колонизације[уреди]

Бакрорез приказује обред људождерства међу припадницима племена Тупинамба.

Најстарија грнчарија пронађена на западној хемисфери, стара око 8.000 година, ископана у амазонском басену Бразила, поред данашњег Сантарема, показује да је у тропским шумама ове области постојала развијена преисторијска култура,[28] и да су је настањивале стотине различитих домородачких племена.[29] Територија данашњег Бразила имала је око 2.000 племена, углавном полуномадских који су се бавили ловом, риболовом, сакупљањем, и пољопривредом.

Домородачко становништво Бразила било је подељено на велике домородачке нације које је чинило неколико етничких група међу којима су се истицале велике групе као што су Тупији, Гварани, Же, и Араваци.

Пре доласка Европљана границе између ових група и њихових подгрупа су биле успостављане ратовима, до којих је долазило услед разлика у култури, језику и моралу.[30] Током ових ратова долазило је до великих војних операција на копну и на води. Након битака вршени су обреди људождерства над заробљеницима.[31][32]

Када су Португалци дошли у ове крајеве 1500. године гледали су на домороце као на племените дивљаке, те су одмах почели са мешањем расâ.[33] Племенски ратови, људождерство и трка за амазонским бразилом, због своје драгоцене црвене боје, убедили су Португалце да треба да цивилизују домородачко становништво. Међутим, Португалци, су као и Шпанци, са собом ненамерно донели и болести на које домороци нису били имуни. Мале и велике богиње, туберкулоза, гонореја, и грип су побили на десетине хиљада урођеника.[34] Заразе су се брзо шириле дуж домородачких трговачких путева, па су цела племена била збрисана без да су долазила у додир са Европљанима.[35]

Португалска колонизација[уреди]

Без обзира да ли се ради о робовима или о слободним људима, током владавине Португалаца вршена је брутална репресија над побуњеницима. На овој слици приказан је уобичајен поступак у то време, јавно излагање раскомаданог тела осуђеног; у овом случају Тирадентеса.

Доласком Педра Алвареса Кабрала 22. априла 1500. године на тле данашњег Бразила ова област је проглашена португалском територијом.[36] Португалци су ту затекли домороце подељене на неколико племена, од којих су већина били говорници Тупи-Гварани језикâ, и који су ратовали између себе.[37] Иако је прва насеобина саграђена 1532, права колонизација је почела 1534, када је португалски краљ Жоао III поделио територију на дванаест приватних и аутономних капетанских колонија Бразила.[38][39] Децентрализованост и неусклађеност капетанских колонија показала се као лоше решење, па их је португалски краљ 1549. реорганизовао у Генерални гувернорат Бразила, унитарну португалску колонију у Јужној Америци.[39][40] Током прва два века колонизације, домороци и Европљани су непрестано ратовали.[41][42][43][44] Половином 16. века шећерна трска је постала најважнији извозни производ Бразила,[37][45] док су робови из подсахарске Африке били најважнији увозни производ,[46][47][48] због потреба рада на плантажама шећерне трске.[34][49] До краја 17. века, извоз шећерне трске почео је да опада,[50] а злато које су открили бандеирантеси, последње деценије 17. века, постало је нови ослонац привреде колоније, и довело до бразилске златне грознице,[51] која је привукла хиљаде насељеника у Бразил из Португалије и португалских колонија по свету.[52] Ови догађаји су довели до сукоба између дошљака и старих колониста.[53]

Португалске експедиције познате као бандеирантеси су постепено шириле првобитну границу колоније до данашњих граница Бразила.[54][55] У овом раздобљу друге европске силе покушале су да колонизују делове Бразила, па су Португалци морали да се боре са Французима у Рију током шездесетих година 16. века, у Марањау током друге деценије 17. века, и са Холанђанима у Баији и Пернамбуку, током Холандско-португалског рата, након распада Иберијске уније.[56]

Португалска колонијална управа у Бразилу имала је два метода помоћу којих је обезбеђивала ред, и монопол над најбогатијом и највећом колонијом: надзирање и искорењивање свих облика побуне и устанака робова,[57] као и сузбијање свих покрета за аутономијом, као што је Инконфиденсија минеира (порт. Inconfidência Mineira).[58]

Уједињено Краљевство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уједињено Краљевство Португалије, Бразила и Алагрве

Крајем 1807, шпанске и Наполеонове снаге су угрозиле безбедност Португалије, услед чега је принц регент Жоао, у име краљице Марије I, преселио краљевски двор из Лисабона у Бразил.[59] Њиховим доласком у Бразилу су основане неке од првих финансијских институција, као што су локалне берзе,Грешка цитирања Затвара </ref> који недостаје <ref> тагу; $2 и Народна банка. Такође, окончан је монопол у трговини са Португалијом, отварањем ка другим државама. Године 1809, као одговор на то што је присиљен да оде у егзил, принц регент је наредио освајање Француске Гвајане.[60]

Након Шпанског рата за независност 1814, европски дворови су сматрали неприкладним да поглавар једне старе европске монархије столује у својој колонији, те су захтевали од краљице Марије I и принца регента Жоаа да се врате у Португалију. Краљевска породица је, у циљу оправдања боравка у Бразилу, 1815. прогласила Уједињено Краљевство Португалије, Бразила, и Алгарве, чиме је створена плуриконтинентална трансатлантска краљевина.[61] Португалске вође су захтевале да се двор врати у Лисабон, што је био један од циљева Либералне револуције из 1820, док су групе Бразилаца захтевале независност и републику, што је испољено побуном у Пернамбуку 1817. године.[61] Жоао VI је 1821. морао да се врати у Лисабон, јер су то од њега захтевали револуционари.[62] Након доласка положио је заклетву на нови устав, док је свог сина, принца Педра де Алкантару, именовао регентом Краљевства Бразил.[63]

Независно царство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Борба за независност Бразила и Бразилско царство
Слика „Независност или смрт“, бразилског сликара, Педра Меља на којој је приказано проглашење независности Бразила 7. септембра 1822.

Док је напетост између Португалаца и Бразилаца расла, португалски Кортес је предвођен новим режимом након Либералне револуције из 1820. покушао да врати Бразилу статус колоније.[64] Бразилци су одбили да се повинују тој одлуци. У томе их је подржао и принц Педро, прогласивши независност од Португалије 7. септембра 1822. Овај дан се обележава као Дан независности Бразила.[65]

Принц Педро је 12. октобра 1822. проглашен за првог бразилског цара а крунисан је 1. децембра 1822. као дом Педро I.[66] Након тога уследио је Бразилски рат за независност, који се раширио у северним и североисточним деловима земље као и у провинцији Сисплатина.[67] Последњи португалски војници су се предали 8. марта 1824.[68] Португалија је 29. августа 1825. званично признала Бразил као независну државу.[69]

Педро I је абдицирао 7. априла 1831, оставивши свог петогодишњег сина да влада Бразилом. То је учинио јер је желео да постави своју ћерку на место краљице Португалије након што је умро Жоао VI. Његов малолетни син није могао да влада државом те је уместо њега владало намесништво.[70] Када је постао пунолетан његов син је постао дом Педро II.[71]

Бразилске снаге (у плавој униформи) започињу борбу са парагвајском војском (неки су у црвеној униформи а неки су без кошуље) током Парагвајског рата.

У одсуству харизматичне особе која би представљала умереног владара, у овом раздобљу дошло је до низа локалних побуна, као што су Кабанажем, Устанак Малеа, Балајда, Сабинада, Рат одрпанаца. До њих је дошло услед незадовољства становника у унутрашњости са централним властима, као и због социјалних напетости, робовласништва, и другачијег виђења државног уређења.[72]

Овај период унутрашњих политичких и друштвених превирања, међу које спада и Праиеријски устанак, завршен је тек крајем четрдесетих година 19. века, неколико година након што је укинуто намесништво и малолетни Педро II крунисан за цара 1841. године.[72]

Током последње фазе монархије, унутрашња политичка дебата је била усмерена на питање робовласништва. Трговина робовима преко Атлантика укинута је 1850,[73] као резултат Абердинског акта који је донела Велика Британија, међутим робовласништво је званично укинуто тек у мају 1888.[74]

Спољни послови монархије су првенство били везани за односе са суседима на југу Бразила. Након Сисплатинског рата, који је довео до независности Уругваја,[75] Бразил је успешно водио још три рата током 58-годишње власти Педра II. То су били Лаплатски рат, Уругвајски рат, и Парагвајски рат, највећи у историји Бразила.[76][77]

Дана 15. новембра 1889. официри војске, као и финансијска и сеоска елита, војним пучем су укинули монархију.[78]

Република[уреди]

Од успостављања републике бразилска војска је имала велики утицај на власт. Жетулио Варгас (у средини, без шешира) био је један од људи ког је војска поставила на место председника Бразила у октобру 1930.

Проглашењем републике Бразил је постао демократска земља, али само на папиру, у суштини владала је диктатура. Слобода штампе је нестала а изборе су надзирали они који су били на власти.[79] Право гласа је било ограничено на веома мали број људи, тако је 1910. у Бразилу од 22 милиона људи било само 627 хиљада бирача а током двадесетих година 20. века између 2,3% и 3,4% становника Бразила имало је право гласа.[80] Неколико грађанских и војних побуна допринеле су краху владајућег режима па је 1930, поражени кандидат опозиције на председничким изборима, Жетулио Варгас, уз помоћ војске, извршио преврат.[81][82] Варгас је на власти требао да остане само привремено али је уместо тога забранио рад конгреса, суспендовао устав, прогласио ванредно стање и сменио гувернере савезних држава заједно са њиховим присталицама.[83][84]

Током тридесетих година 20. века три пута је покушано свргавање Варгаса и његових присталица са власти: у другој половини 1932, у новембру 1935, и у мају 1938. године.[85][86][87] Године 1937. Варгасов режим постао је крајње диктаторски, бруталност и цензура штампе су постали још израженији. [88]

У спољној политици, успех у решавању граничних проблема са суседима на почетку постојања републике,[89] пратио је неуспешни покушај да се задобије важна улога у Лиги народа,[90]након бразилског учешћа у Првом светском рату.[91][92] Током Другог светског рата Бразил је био неутралан до августа 1942. када је стао на страну савезника.[93][94] Томе су допринели напади немачких подморница на бразилско бродовље у Атлантском океану.[95]

Након победе савезника 1945. и окончања нацистичко-фашистичких режима у Европи, Варгасова позиција постала је неодржива те је он убрзо свргнут војним пучем, чиме је демократију поново успоставила иста армија која ју је укинула 15 година раније.[96] Варгас је починио самоубиство августа 1954. усред политичке кризе, након што се на власт вратио на изборима 1950. године.[97][98]

Друга половина 20. века[уреди]

Након Варгасовог самоубиства власт је вршило неколико краткотрајних привремених владâ.[99] Године 1956. председик Бразила постао је Жуселино Кубичек. Он је заузео помирљив став према опозицији што му је омогућило да несметано влада.[100] Током његове владавине дошло је до великог раста привреде и индустријске производње,[101] међутим, његово највеће дело је изградња Бразилије, новог главног града. Овај пројекат је инаугурисан 1960. године.[102] Не месту председника наследио га је Жанио Квадрос, који је дужност обављао мање од годину дана.[103] Након њега дужност председника преузео је Жоао Гулар. Он се сукобио са снажном опозицијом[104] па је 1964. свргнут војним пучем а власт у Бразилу је преузела војска.[105]

Лула да Силва, председник од 2003. до 2011, током чијег мандата је бразилска привреда постала шеста на свету.

Нови режим је намеравао да има само прелазну улогу[106] али се постепено претворио у отворену диктатуру. То је озакоњено објавом Петог институционалног акта 1968. године.[107] Репресија није била ограничена само на припаднике гериле који су се супротстављали режиму, већ и на припаднике интелигенције, уметнике, новинаре и остале чланове грађанског друштва,[108][109] у и ван земље (преко злогласне „Операције Кондор“).[110][111] Упркос својој бруталности, као и други тоталитарни режими у историји, захваљујући привредној експанзији, познатој као „привредно чудо“, режим је своју највећу популарност имао почетком седамдесетих година 20. века.[112]

Међутим, и поред победе против левичарских герилаца,[113] вишегодишња репресија и немогућност да се изборе са економским проблемима, као и опште незадовољство народа довели су до тога да власт промени политику и крене ка демократизацији друштва. Ту политику су предводили генерали Гејзел и Голбери.[114] Доношењем Закона о амнестији 1979. године започео је постепени повратак Бразила ка демократији, који је довршен током осамдесетих година 20. века.[115]

Војна хунта је сишла са власти 1985. када је Жозе Сарнеј преузео дужност председника. Он је био непопуларан јер није успео да се избори са економском кризом и хиперинфлацијом наслеђеном од претходног режима.[116] Сарнејева влада омогућила је да на изборима 1989. буде изабран, мало познати, Фернандо Колор. Народна скупштина му је 1992. изгласала неповерење.[117] Колора је наследио потпредседник Итамар Франко. Он је за министра финансија поставио Фернанда Енрике Кардоза. Кардозо је 1994. почео да спроводи економску политику познату као Плано реал (порт. Plano Real),[118] што се показало веома успешним. После деценијâ лоше економске политике ранијих владâ ове мере су коначно стабилизовале бразилску економију,[119][120] и омогућиле су Кардозу да исте године буде изабран за председника и реизабран 1998. године.[121]

Мирна смена власти обављена је 2002. између Кардоза и главног опозиционог кандидата, Луиса Инасија Луле да Силве. Овај догађај је показао да је Бразил коначно остварио политичку стабилност.[122] Лулу је 2011. наследила Дилма Русеф, прва жена на месту председника и једна од најмоћнијих жена на свету.[123][124]

Становништво[уреди]

Мапа на којој су приказане савезне државе Бразила према броју становника

Према подацима са пописа спроведеног 2010. године у Бразилу је живело 190.755.799 становника.[125] Однос мушкараца и жена је 0,96:1,[126] градског становништва је 84,36 % а сеоског 15,64 процената.[126]

Највећа концентрација људи је у Југоисточном (79,8 милиона становника) и у Североисточном региону (53,5 милиона становника), док у два највећа региона, Средњезападном и Северном, који заједно обухватају 64,12 % територије Бразила, живи 29,1 милион становника.[126] У Јужном региону живи 27 милиона становника.[126]

Први попис становништва је обављен 1872. и он је евидентирао 9.930.478. становника.[127] Од 1880. до 1930. у Бразил се уселило четири милиона Европљана.[128] Број становника се знатно увећао између 1940. и 1970, услед пада стопе смртности, иако је стопа рађања забележила благи пад. Током четрдесетих година 20. века годишњи раст броја становника био је 2,4 %, да би током наредне деценије порастао на три процента а током шездесетих година 20. века раст је био 2,9 % годишње, док је животни век порастао са 44 на 54 године[129] а 2007. на 72,6 године.[130] Од шездесетих година 20. века стопа прираста становништва континуирано опада, са 3,04 % између 1950. и 1960. на 1,05 % 2008. године а очекује се да ће до 2050. она постати негативна и да ће износити 0,29 %,[131] чиме ће бити заокружена демографска транзиција.[132]

Стопа неписмености је 2008. износила 11,48 посто[133] док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74 %. Највећа је у Североисточном региону (20,3 %), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.[134] Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18 % у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08 %.[135]

Расне и етничке групе[уреди]

Расне и етничке групе у Бразилу[136][137]
Етничка група Проценат
Белци
  
47,7%
Мелези
  
43,1%
Црнци
  
7,6%
Азијци
  
1,1%
Индиоси
  
0,4%

Према резултатима пописа становништва из 2010. белци чине око 91 милион становника или 47,7 %, мелези чине 83 милиона становника или 43,1 %, црнци чине 14,5 милиона становника или 7,63 %, Азијци чине 2,1 милион становника или 1,06 %, док је припадника домородачких народа, познатих као Индиоси, око 818 хиљада или 0,4 %.[138] Око 170 хиљада људи или 0,07 % се није изјаснило којој раси припада.[138]

Национална индијанска фондација (порт. Fundação Nacional do Índio) објавила је 2007. податак да у Бразилу постоји 67 домородачких племена која не живе у додиру са савременом цивилизацијом, док их је 2005. било познато 40. Бразил се сматра земљом у којој живи највише људи на свету који нису у додиру са савременом цивилизацијом.[139]

Од доласка Португалаца 1500. године на простору Бразила дошло је до великог мешања између припадника различитих расâ. На основу разних истраживања утврђено је да међу Бразилцима преовлађују гени Европљана тј. белаца.[140][141][142]

Бразилско друштво је више подељено по социјалној основи него по расној, мада је несразмера у приходима уочљива између припадника различитих раса, па се расна и класна дискриминација могу посматрати заједно. Снажна друштвена припадност једној раси у већој мери одређује доживљај припадности него порекло, тако најближи сродници могу да припадају различитим „расама“.[143] Друштвеноекономски чиниоци су такође значајни, јер један део мелеза тзв. пардоса може себе да сматра било белцима било црнцима уколико ће им то омогућити напредак на друштвеној лествици.[144]

Браон становништво (како се мелези званично зову у Бразилу; pardo на португалском)[145][146] обухвата људе различитог расног порекла. Ту спадају кабоклоси, асимиловани Индиоси, потомци белаца и домородаца; мулати, потомци белаца и Афробразилаца; и замбоси, потомци Афробразилаца и домородаца.[147][148][149][150][151] Већину становништва у Северном, Североисточном и Средњезападном региону чине особе које су у великој мери домородачког порекла.[152]

Велики проценат црнаца, мулата и људи који имају вишерасно порекло може се срести на источној обали Североисточног региона од Баије до Параибе[153][154] и у северном Марањау,[155][156] јужном Минасу Жераису[157] и у источном Рио де Жанеиру.[153][158] Између 1808. и 1972. у Бразил се доселило око пет милиона људи из више од шездесет земаља, међу којима су најбројније особе португалског, италијанског, шпанског, немачког, украјинског, пољског, јеврејског, руског, кинеског, јапанског и арапског порекла.[159]

Религија[уреди]

Становништво Бразила по вероисповести
према попису из 2010.
Религија Проценат
Римокатолици
  
64,6%
Протестанти
  
22,2%
Агностици и атеисти
  
8,0%
Спиритисти
  
2,0%
Остали
  
3,2%
Споменик Христа Спаситељ у Рио де Жанеиру изграђен је 1931. године. Као симбол хришћанства споменик је постао један од најпрепознатљивијих симбола Бразила.

Доминантна религија у Бразилу је католичанство, са примесима верских традиција и обичаја афричких робова и домородачких народа.[160] Мешање верâ током португалске колонизације довело је до настанка разних видова синкретистичких обреда међу бразилским католицима, карактеристичних по традиционалним португалским светковинама.[161] Верски плурализам се повећао током 20. века,[162] а протестантска заједница се знатно увећала па данас чини око 22 % становништва.[163] Највеће протестантске деноминације су пентекостална, евангелистичка, баптистичка, мормонска, лутеранска и реформаторске цркве.

Бразил је земља са највише католика на свету.[164] Према попису из 2010. католици су чинили 64,6 % становништва, протестанти 22,2 %, спиритисти 2 %, следбеници осталих религија 3,2 %, атеисти и агностици 8 %.[165]

Током последњих десет година дошло је до смањења броја католика и значајног повећања припадника протестантских деноминација, првенствено пентекосталне и евангелистичке цркве.[166] Такође, у Бразилу је и велики број нерелигиозних људи, највише у градовима Боа Виста, Салвадор, и Порто Вељо. Процентуално, највише католика живи градовима Терезина, Форталеза, и Флоријанополис.[167]

Највећи градови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак градова у Бразилу
Сао Пауло
Сао Пауло
Рио де Жанеиро
Рио де Жанеиро
Салвадор
Салвадор
Бразилија
Бразилија
Поредак Град Држава Број становника Форталеза
Форталеза
Бело Оризонте
Бело Оризонте
Манаус
Манаус
Куритиба
Куритиба
1 Сао Пауло Сао Пауло 11.316.149
2 Рио де Жанеиро Рио де Жанеиро 6.355.949
3 Салвадор Баија 3.093.605
4 Бразилија Савезни дистрикт Бразила 2.609.997
5 Форталеза Сеара 2.476.589
6 Бело Оризонте Минас Жераис 2.385.639
7 Манаус Амазонас 1.832.423
8 Куритиба Парана 1.764.540
9 Ресифе Пернамбуко 1.536.934
10 Порто Алегре Рио Гранде до Сул 1.413.094
11 Белем Пара 1.402.056
12 Гојанија Гојас 1.318.148
13 Гуаруљос Сао Пауло 1.233.426
14 Кампинас Сао Пауло 1.088.611
15 Сао Луис Марањао 1.027.429
16 Сао Гонсало Рио де Жанеиро 1.008.064
17 Масејо Алагоас 943.109
18 Дуке де Кашијас Рио де Жанеиро 861.157
19 Терезина Пјауи 822.363
20 Натал Рио Гранде до Норте 810.780
2010 Brazilian Institute of Geography and Statistics estimate[168]


Језик[уреди]

Службени језик у Бразилу је португалски[169] (Члан 13 Устава Федеративне Републике Бразил), који говори практично целокупно становништво, и једини је језик који се користи у медијима, привреди и администрацији.

Музеј португалског језика у Сао Паулу.

Бразилски португалски је најсличнији дијалектима португалског из централне и јужне Португалије којима се говорило у 16. веку.[170] У њему је видљив утицај домородачких као и западноафричких језика.[171]

Резултат тога је одређена разлика, највише у фонологији, у односу на језик којим се говори у Португалији и другим земљама португалског говорног подручја. Ове разлике се могу поредити са онима које постоје између америчког и британског енглеског.[171]

Бразил је једина земља на америчком континенту у којој се говори португалски, што представља важан део бразилског националног идентитета и доприноси различитости националне културе у односу на суседне земље у којима се говори шпански језик.[172]

Представници свих земаља у којима је португалски службени језик, окупљени у Заједницу земаља португалског језика, 1990. године су се договорили да реформишу ортографију португалског језика с циљем обједињавања стандарда коришћених, с једне стране, у Бразилу и осталим лузофоним земљама, с друге стране. Реформа ортографије у Бразилу је почела да се примењује од 1. јануара 2009. године.[173]

Широм Бразила говоре се и бројни мањински језици. Сто осамдесет језика америчких Индијанаца користи се у удаљеним деловима земље а поред њих у употреби је и велики број језика којима говоре имигранти и њихови потомци.[171] У општини Сао Габријел да Кашоеира у службеној употреби је језик ненгату, такође, банива и тукано имају статус службених језика.[174]

Постоје и значајне заједнице говорника немачког и италијанског језика у Јужном и Југоисточном региону.[175][176] Талијан, дијалекат венецијанског језика, има велики број говорника у савезној држави Рио Гранде до Сул,[177] а два дијалекта немачког имају статус службеног језика у неколико општина.[178]

Током свих дванаест година основне и средње школе обавезно је учење барем једног страног језика, најчешће је то енглески или шпански. Бразил је прва земља у Јужној Америци која је увела есперанто као изборни предмет у средњој школи.[179]

Политика[уреди]

Уставом је Бразил дефинисан као „нерастопива унија“ држава, општина и федералног дистрикта.[9] Унија, савезне државе и федерални дистрикт, и општине, представљају нивое власти. Федерација почива на пет основних принципа: суверенитет, држављанство, достојанство људских бића, право на рад и слободу предузетништва, и политички плурализам.[9] Власт је подељена на законодавну, судску и извршну. Сва три нивоа власти имају извршну и законодавну власт, док судска власт постоји само на нивоу федерације и савезних држава односно нивоу федералног дистрикта.

Сви чланови извршне и судске власти се директно бирају.[180][181][182] Током највећег дела историје вишестраначја Бразил је карактерисао вишепартизам са пропорционалним изборним системом. Гласање је обавезно за све писмене грађане од 18 до 70 година, док неписмени као и особе између 16 и 18 и старији од 70 година нису обавезни да гласају.[9]

Национални конгрес Бразила, седиште законодавне власти.

У Националном конгресу Бразила заступљено је петнаестак партија, од којих су најзначајније: Радничка партија (порт. Partido dos Trabalhadores), Бразилска партија демократског покрета (порт. Partido do Movimento Democrático Brasileiro), Бразилска социјалистичка партија (порт. Partido Socialista Brasileiro), и Партија републике (порт. Partido da República).

Бразил је демократска република са председничким системом.[9] Председник је и шеф државе и премијер а бира се на четворогодишњи мандат,[9] са могућношћу реизбора за други узастопни мандат. Актуелни председник је Дилма Русеф која је на дужности од 1. јануара 2011.[183] Национални конгрес је дводомна скупштина, и састоји се од Представничког дома и Сената.

Спољна политика[уреди]

Дипломатска представништва Бразила
  Бразил
  Државе у којима Бразил има своја дипломатска представништва
  Државе са несталним представништвима Бразила

Међународни односи Бразила дефинисани су 4. чланом Устава, којим су принципи самоопредељења, немешања, међународне сарадње и мирног решавања сукоба одређени као главне смернице у спољној политици Бразила.[9] Према Уставу, председник Бразила води главну реч у спољној политици земље, док Конгрес разматра све предлоге дипломатије и међународне споразуме, као и законодавство које се односи на спољну политику Бразила.[9]

Спољна политика Бразила је нус производ јединственог положаја земље као регионалне силе у Латинској Америци, једног од лидера међу земљама у развоју, и растуће светске силе.

Управна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Савезне државе Бразила
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Региони Бразила

Brazil Labelled Map.svg

Бразил је федерација коју чини 26 савезних држава, један федерални дистрикт (у ком се налази главни град, Бразилија) и општине.[9] Савезне државе имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део од пореза које прикупи федерална влада. На челу савезних држава се налазе гувернери законодавна тела чине једнодомне скупштине чији се чланови бирају на директним изборима. Такође, имају и независно судство. Упркос овоме, савезне државе Бразила имају много мању аутономију него што имају савезне државе САД. На пример, законе у области кривичног и грађанског права може да изгласа само Национални конгрес.[9]

Савезне државе и федерални дистрикт су подељени на следеће регионе: Северни регион, Североисточни регион, Средњезападни регион, Југоисточни регион, Јужни регион. Региони Бразила представљају само географску, не политички или административну, поделу, и немају никакав вид надлежности. Иако су дефинисани законом, региони Бразила се користе углавном за статистичке сврхе, и ради одређивања расподеле федералних фондова за развојне пројекте.

Општине, као и савезне државе, имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део пореза прикупљених на нивоу федералне владе као и унутар савезне државе у којој се налазе.[9] Свака општина има градоначелника и законодавно тело, али нема свој суд.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Бразила
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бразилски реал
 Нафтна платформа P-51 Petrobras. Експлоатација нафте у Бразилу почела је крајем 19. века  Нафтна платформа P-51 Petrobras. Експлоатација нафте у Бразилу почела је крајем 19. века
Нафтна платформа P-51 Petrobras. Експлоатација нафте у Бразилу почела је крајем 19. века
Путнички авион Емабраер 190.

Привреда Бразила је највећа у Латинској Америци, док је према висини номиналног БДП-а, као и БДП-а израженог према индексу куповне моћи, на седмом месту у свету.

Привреду Бразила карактерише равноправна улога државног и приватног сектора као и природно богатство земље. Бруто друштвени производ по становнику, мерен према индексу куповне моћи, у 2012. години је износио 11.875 америчких долара[184] што је Бразил сврстало на 77. место у свету. Најразвијеније гране привреде су пољопривреда, рударство, индустрија у услужне делатности. Бразил је 2009. имао 96.647.139 запослених.[185] Стопа незапослености је у 2012. износила 5 процената.[186]

Бразил повећава своје присуство на међународним тржиштима капитала и роба, и једна је од четири брзо растуће привреде, познате као БРИК. Главни извозни производи су авиони, електрични уређаји, аутомобили, етанол, текстил, обућа, руда гвожђа, челик, кафа, сок од наранџе, соја, и усољена говедина.[187]

Бразил је везао своју валуту, бразилски реал, за амерички долар 1994. године. Међутим, након финансијских криза у Азији и Русији, 1997. и 1998. године,[188] и низа негативних финансијских догађаја који су уследили, Централна банка Бразила привремено је променила монетарну политику примењујући контролисано пливајући курс, да би у јануару 1999. увела пливајући курс.[189]

Индустрија[уреди]

До половине 20. века, у Бразилу је била заступљена само лака индустрија - текстилна, прехрамбена, индустрија дувана, коже и обуће, дрвна, фармацеутска итд. Нарочито повољни услови су постојали за развој дрвне индустрије, будући да је Бразил по површини шума на другом месту у свету и да на сваког становника отпада око 8 ha шуме, али се она нерационално користила, што је довело до појаве великог еколоског проблема: „светска плућа“ - шуме Амазона ће бити уништене, уколико се бразилској сиротињи или богатим рентијерима не понуде друге могућности за зараду и опстанак.

Тешка индустрија је започела са развојем након Другог светског рата. Најважније руде које се експлоатишу су руде гвожђа, манган и боксит. По производњи руде гвожђа, Бразил је на четвртом месту у свету, после Русије, Кине и Аустралије. Највећи део производње ове руде се извози, а мањи део се топи у железарама Сао Паола, које су мањег капацитета, и у великој железари Волта Родонда која се налази у савезној држави Минас Жераис, главној рудоносној покрајини.

Готово читава индустрија је смештена у три града и њиховој околини - у Сао Паулу, Рио де Жанеиру и Бело Оризонтеу. Овај „бразилски троугао“ се почео развијати у 18. веку, на основу експлоатације налазишта злата и дијаманата. Вредност увоза Бразила (61,4 билиона) премашује вредност износа (53 билиона). Национални доходак (по глави становника) износи 6.300 долара годишње.

Главни трговински партнери Бразила су Европска унија, САД, Аргентина и Јапан.

Култура[уреди]

Унутрашњост цркве светог Фрање у Салвадору, један је од најсликовитијих приказа бразилског барока.

Бразилска култура представља мешавину традиција и обичаја америчких Индијанаца, португалских колониста и афричких и европских досељеника.[190] Услед снажних веза, током векова, са Португалијом њена култура представља основу бразилске.[191] Португалски утицај се огледа првенствено у језику, католичкој вери и архитектури. Утицај Италијана, Немаца, и других европских народа, као и Јапанаца и Арапа, присутан је нарочито на југу и југоистоку Бразила.[192] Амерички Индијанци утицали су на језик и кулинарство, док су Африканци оставили значајан траг, поред језика и кулинарства, и у музици, плесу и религији.

Уметност се у Бразилу развија од шеснаестог века у различитим правцима, од барока (доминантног уметничког правца у Бразилу до почетка 19. века) преко романтизма, модернизма, експресионизма, кубизма до надреализма и апстрактне уметности.

Бразилска кинематографија је настала крајем 19. века а међународно признање стиче од шездесетих година 20. века.[193]

Музика и плес[уреди]

Парада самбе у Рио де Жанеиру.

Музика у Бразилу је углавном спој европских и афричких елемента.[194] До деветнаестог века на бразилску музику највише је утицала Португалија односно Европа. Афрички утицај у музици Бразила огледа се у разноврсним ритмовима, плесовима и инструментима, који су имали запажену улогу у развоју популарне и фолк музике нарочито током двадесетог века.[194] Од краја осамнаестог века популарна музика почела је да добија карактеристичан бразилски звук, са самбом као најбољим примером.[195] Афробразилске музичке традиције Маракату и Афоже прослављају се сваке године на бразилским карневалима.[196] У Бразилу су настали и музички стилови као што су чоро, сертанежо, брега, форо, фрево. Боса нова је музички правац настао током педесетих година 20. века[197] који је светску славу стекао захваљујући америчким џез музичарима.[198] Први истакнутији композитор класичне музике био је Жозе Маурисио Нунес Гарсија, аутор црквених дела инспирисаних бечким класицизмом.[199] Најзначајнији представник романтизма био је Антонио Карлос Гомес, композитор опера у италијанском стилу са народним мотивима. Током двадесетог века истакли су се Ејтор Вила Лобос, Клаудио Санторо и Сезар Гера Пеиже.

Књижевност[уреди]

Машадо де Асис, песник и романописац, оснивач Бразилске академије књижевности.

Почеци бразилске књижевност везују се за долазак португалских истраживача у 16. веку, као што је Перо Ваз де Камиња, и њихове описе живог света и домородачког становништва.[200] Први значајнији бразилски писац био је Жозе де Аншијета, песник, беседник и лингвиста.[201] Бенто Теишеира, који је стварао крајем шеснаестог века, сматра се првим бразилским песником. Написао је еп Просопопеја, инспирисан делима највећег португалског песника Луиса де Камоиса.[202] Неки од најбољих бразилских књижевника стварали су током културног покрета познатог као бразилски барок, који обухвата раздобље 17. и 18. века. Грегорио де Матос се сматра једним од најталентованијих песника колонијалне епохе.[200] Антонио Вијеира, проповедник и мисионар, остварио је велики утицај на бразилски барок.[200] Крајем осамнаестог века појавили су се песници Базилио де Гама и Санта Рита Дурао, који су прекинули класицистичку атмосферу замењујући је занимањем за природу. У периоду романтизма настала су значајна дела романописаца као што су Жоаким Мануел де Маседо и Жозе де Аленкар. Они су у својим делима писали о љубави и патњи. Поред њих, романтизам у бразилској књижевности су обележили лиричари Гонсалвес де Магаљаес и Антонио Гонсалвес Дијас. Кастро Алвес је опевао тежње бразилског народа за независношћу и укидање робовласништва. Уметничку књижевну независност Бразил је стекао тек са делима двојице писаца – Луиса Каетана Гимараеса и Машада де Асиса. Бразилску поезију крајем деветнаестог века су обележили Олаво Билак, један од највећих песника португалског говорног подручја, Рајмундо Кореја и Антонио де Оливеира. Период од 1895. до 1922. бразилски теоретичари књижевности називају пред-модерним јер нема превласти ни једног стила али се виде први обриси модернизма. Неки од истакнутих бразилских књижевника током првих деценија двадесетог века су Монтеиро Лобато, Лима Барето, Симоис Лопес Нето, и Аугусто дос Анжос. Еуклидес да Куња је снажно утицао на касније прозне писце међу којима се истиче Жозе Переира да Граса Арања, предводник модернизма у бразилској књижевности. Модернистички покрет у Бразилу настао је 1922. током Недеље модерне уметности. Његови најзначајнији представници су Жорже де Лима, Марио де Андраде, Мануел Бандеира, Карлос Друмонд де Андраде, Мурило Мендес и Винисијус де Мораис. Савремена бразилска књижевност усмерена је на градски живот и све његове аспекте: усамљеност, насиље, политичка питања и контрола медија. Током седамдесетих година 20. века о овим темама значајна дела су објавили Рубен Фонсека и Сержио Сантана. Песници попут Фереире Гулара и Маноела де Бароса спадају међу најцењеније у бразилским књижевним круговима. Вероватно најпознатији бразилски књижевник на свету данас је Пауло Коељо, а његова књига Алхемичар је највише превођена књига неког живог писца.

Спорт[уреди]

Стадион Маракана. Фудбал је најпопуларнији спорт Бразила.

Најпопуларнији спорт у Бразилу је фудбал.[203] Фудбалска репрезентација Бразила се по ФИФА сматра једном од најбољих у свету, и освојила је 5 Светских првенстава, што је рекорд.[204] Остали популарни спортови: кошарка, одбојка, аутомобилизам и борилачки спортови такође привлаче велики број гледалаца. На пример, репрезентација Бразила у одбојци тренутно држи титуле Светске лиге, Светског првака, Светског купа шампиона и Светског купа. Последњих деценија популарност су стекли: тенис, рукомет, пливање и гимнастика. Неке варијације спортова настале су у Бразилу: фудбал на песку,[205] футсал (фудбал у сали)[206] и футволеј. Од борилачких вештина, у Бразилу су настали капоира[207] и бразилски џиу џицу.[208] У аутомобилизму тројица Бразилаца су укупно осам пута освајали светско првенство Формуле 1. То су били Емерсон Фитипалди, Нелсон Пике и Ајртон Сена.[209][210][211]

У Бразилу је одржано Светско првенство у фудбалу 1950. и одржаће се Светско првенство у фудбалу 2014. Летње олимпијске игре 2016. одржаће се у Рио де Жанеиру.[212]

Референце[уреди]

  1. ^ IGBE - Projeção da população do Brasil e das Unidades da Federação [1]
  2. ^ José María Bello (1966). A History of Modern Brazil: 1889-1964. Stanford University Press. стр. 56-. ISBN 978-0-8047-0238-6. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ S. George Philander (2012). Encyclopedia of Global Warming and Climate Change, Second Edition. Princeton University. стр. 148-. ISBN 978-1-4129-9261-9. 
  5. ^ Crocitti & Vallance (2012), стр. 23.
  6. ^ а б в „Geography of Brazil“. CIA. CIA Приступљено 4. 2. 2014.. 
  7. ^ A. J. R. Russell-Wood (1998). The Portuguese Empire, 1415-1808: A World on the Move. Универзитет Џонс Хопкинс. стр. 26-. ISBN 978-0-8018-5955-7. 
  8. ^ „Introduction of Brazil“. Central Intelligence Agency. 2008 Приступљено 3. 6. 2008.. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Устав Бразила“. Председник Републике Приступљено 11. 3. 2014.. 
  10. ^ „Territorial units of the municipality level“. Brazilian Institute of Geography and Statistics. 2008 Приступљено 28. 12. 2013.. 
  11. ^ "World Development Indicators database" (PDF file), World Bank, 7 October 2009.
  12. ^ Кленденинг, Алан (17. 4. 2008.). „Booming Brazil could be world power soon“. Ју-Ес-Еј тудеј – Асошиејтед прес. pp. 2- Приступљено 3. 1. 2014.. 
  13. ^ Clare Ribando Seelke (2010). Brazil-U. S. Relations. Congressional Research Service. стр. 1-. ISBN 978-1-4379-2786-3. 
  14. ^ Dominguez, Jorge; Byung Kook Kim (2013). Between Compliance and Conflict: East Asia Latin America and the New Pax Americana. Center for International Affairs, Harvard University. стр. 98-99. ISBN 978-1-136-76983-2. 
  15. ^ Fausto 1999, стране 9
  16. ^ Vincent 2003, стране 36
  17. ^ Tucker 2007, стране 186
  18. ^ Lee 2011, стране 196
  19. ^ Bonier Corporation (1880). Popular Science. Bonnier Corporation. стр. 493-. ISSN 01617370. 
  20. ^ Jean de Léry (1990). History of a Voyage to the Land of Brazil, Otherwise Called America. University of California Press. стр. 242-. ISBN 978-0-520-91380-6. 
  21. ^ Sokolow 2003, стране 84
  22. ^ Maria Herrera-Sobek (2012). Celebrating Latino Folklore. ABC-CLIO. стр. 155-. ISBN 978-0-313-34340-7. 
  23. ^ а б „Land and Resources“. Encarta. MSN Приступљено 4. 2. 2014.. 
  24. ^ „Geography of Brasil“. IBGE. IBGE Приступљено 4. 2. 2014.. 
  25. ^ „Hora Legal Brasileira“. Observatório Nacional Приступљено 4. 2. 2014.. 
  26. ^ а б в г д „Natural Regions“. Encarta. MSN Приступљено 4. 2. 2014.. 
  27. ^ а б „Rivers and Lakes“. Encarta. MSN Приступљено 5. 2. 2014.. 
  28. ^ Science Magazine, 13. децембар 1991. http://www.sciencemag.org/content/254/5038/1621.abstract
  29. ^ Levine & Crocitti (1999), стр. 11.
  30. ^ Fausto (2000), стр. 45-46, 55.
  31. ^ Pereira Gomes (2000), стр. 28-29.
  32. ^ Fausto (2000), стр. 78-80.
  33. ^ Boxer (), стр. 108.
  34. ^ а б Boxer, стране 102
  35. ^ Skidmore (), стр. 30, 32..
  36. ^ Boxer, стране 98
  37. ^ а б Boxer, стране 100
  38. ^ Boxer (), стр. 100–101..
  39. ^ а б Skidmore (), стр. 27.
  40. ^ Boxer (), стр. 101.
  41. ^ Meuwese (2011).
  42. ^ Metcalf (2005), стр. 70, 79, 202.
  43. ^ Crocitti & Vallance (2012).
  44. ^ Minahan (2013), стр. 300.
  45. ^ Skidmore (), стр. 36.
  46. ^ Middleton & Lombard (2011), стр. 54.
  47. ^ Boxer (), стр. 110.
  48. ^ Skidmore (), стр. 34.
  49. ^ Skidmore (), стр. 32–33.
  50. ^ Boxer (), стр. 164.
  51. ^ Boxer (), стр. 168, 170..
  52. ^ Boxer (), стр. 169.
  53. ^ Kohn (2007), стр. 174.
  54. ^ The New Cambridge Modern History. CUP Archive. 1967. стр. 498-. GGKEY:EK6S135KQ1N. 
  55. ^ Corrado (2008), стр. 95, 145.
  56. ^ Bethell (1987), стр. 19, 74, 86, 169-70.
  57. ^ Schwartz (1996), стр. 103.
  58. ^ MacLachlan (2003), стр. 3.
  59. ^ Boxer, стране 213
  60. ^ Bueno (), стр. 145.
  61. ^ а б Mosher 2008, стране 9
  62. ^ Adelman 2006, стране 334
  63. ^ Lustosa (), стр. 109–110.
  64. ^ Lustosa (), стр. 117–119.
  65. ^ Lustosa (), стр. 150–153.
  66. ^ Vianna (), стр. 418.
  67. ^ Diégues 2004. pp. 168, 164, 178
  68. ^ Diégues (2004), стр. 179-180.
  69. ^ Lustosa (), стр. 208.
  70. ^ Carvalho (2007), стр. 21.
  71. ^ Lyra (v.1), pp. 17
  72. ^ а б Fausto (1999).
  73. ^ Bethell (2009).
  74. ^ Scott (1988).
  75. ^ Levine (1999), стр. 62.
  76. ^ Lyra (v.1), pp. 164, 225, 272
  77. ^ Fausto 1999, Chapter 2, page 83, and 2.6 "The Paraguayan War"
  78. ^ Smallman (2002), стр. 16-18.
  79. ^ Smallman (2002), стр. 18.
  80. ^ Hudson 1998, стране 22
  81. ^ Levine & Crocitti (1999), стр. 149.
  82. ^ Keen & Haynes (2004), стр. 356-357.
  83. ^ McCann (2004), стр. 303.
  84. ^ Williams (2001).
  85. ^ Burns (1993), стр. 352.
  86. ^ Dulles, John W.F (2012). Anarchists and Communists in Brazil, 1900–1935. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-74076-1. 
  87. ^ Frank M. Colby, Allen L. Churchill, Herbert T. Wade & Frank H. Vizetelly. "The New international year book". Dodd, Mead & Co. 1989. ISBN . pp. 102 "The Fascist Revolt"
  88. ^ Bourne (1974), стр. 77.
  89. ^ Mares (), стр. 125.
  90. ^ Ellis (2003), стр. 105-145.
  91. ^ Burns (1993), стр. 305.
  92. ^ M.Sharp, I.Westwell & J.Westwood. "History of World War I, Volume 1" Marshall Cavendish Corporation. 2002. ISBN . pp. 97
  93. ^ Scheina (2003).
  94. ^ Thomas M. Leonard & John F. Bratzel; "Latin America during World War II" Rowman & Littlefield Publishers Inc. 2007. pp. 150
  95. ^ Hirst (2005), стр. 4-5.
  96. ^ McCann (2004), стр. 441.
  97. ^ Roett (1999), стр. 106-108.
  98. ^ Keen & Haynes (2004), стр. 361–362.
  99. ^ Skidmore (), стр. 201.
  100. ^ Skidmore (), стр. 202–203.
  101. ^ Skidmore (), стр. 204.
  102. ^ Skidmore (), стр. 204–205.
  103. ^ Skidmore (), стр. 209–210.
  104. ^ Skidmore (), стр. 210.
  105. ^ Fausto (2005), стр. 397.
  106. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada, pp. 141-142.
  107. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada, pp. 35.
  108. ^ Crocitti & Vallance (2012), стр. 395.
  109. ^ Young & Cisneros (2011), стр. 224.
  110. ^ Burgorgue-Larsen & Torres (2011), стр. 299.
  111. ^ Crocitti (2012), стр. 396.
  112. ^ Crocitti (2012), стр. 395-397.
  113. ^ Burns (1993), стр. 457.
  114. ^ Fausto 1999, Chapter 6 "The military government and the transition to democracy (1964-1984)"
  115. ^ Fausto 1999
  116. ^ Fausto (2005), стр. 464–465.
  117. ^ Fausto (2005), стр. 465, 475.
  118. ^ Skidmore (), стр. 311.
  119. ^ Fausto 1999, Epilogue
  120. ^ Fausto (2005), стр. 482.
  121. ^ Fausto (2005), стр. 474.
  122. ^ Fausto (2005), стр. 502.
  123. ^ „The World's 100 most powerful women“. Forbes. 2013 Приступљено 24. 3. 2013.. 
  124. ^ „Brazil elects Dilma Rousseff, nation's first woman president“. CNN. 31. 10. 2010. Приступљено 8. 8. 2011.. 
  125. ^ „População residente, por cor ou raça, segundo o sexo e os Sexo e grupos de idade - Brasil - 2010“. IBGE. IBGE Приступљено 30. 1. 2014.. 
  126. ^ а б в г [http://www.ibge.gov.br/home/estatistica/populacao/censo2010/tabelas_pdf/Brasil_tab_1_13.pdf „População residente, por situação do domicílio e localização da área, segundo as Grandes Regiões, as Unidades da Federação e o sexo - 2010“]. IBGE. IBGE Приступљено 30. 1. 2014.. 
  127. ^ [http://www.ibge.gov.br/home/estatistica/populacao/censo2010/tabelas_pdf/Brasil_tab_1_4.pdf „População nos Censos Demográficos, segundo as Grandes Regiões e as Unidades da Federação - 1872/2010“]. IBGE. IBGE Приступљено 30. 1. 2014.. 
  128. ^ "Shaping Brazil: The Role of International Migration". Migration Policy Institute.
  129. ^ José Alberto Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil" Belo Horizonte: UFMG/Cedeplar, 2004 (PDF file), p.  5.
  130. ^ „Instituto Brasileiro de Geografia e Estatística“. IBGE. 29 November 1999 Приступљено 31. 1. 2014.. 
  131. ^ „Projeção da População do Brasil – Brazil's populational projection“. IBGE Приступљено 25. 1. 2010.. 
  132. ^ Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil", pp. 7-8.
  133. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade e grupos de idade."
  134. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade"
  135. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo e alfabetização."
  136. ^ Antonio Carlos Lacerda (5. 4. 2011.). „Demographical census reveals Brazil as older and less white“. Port.pravda.ru. Archived from the original on 7. 6. 2011. Приступљено 1. 2. 2014.. 
  137. ^ „Self-declared White Brazilians decrease in number, says IBGE“. Fatimanews.com.br Приступљено 1. 2. 2014.. 
  138. ^ а б „Censo demográfico revela que o Brasil ficou mais velho e menos branco“. Антонио Карлос Ласерда. Pravda.ru. 4. 5. 2011. Приступљено 30. 1. 2014.. 
  139. ^ „In Amazonia, Defending the Hidden Tribes“. Монти Рил. Вашингтон пост. 8. 7. 2007. Приступљено 1. 2. 2014.. 
  140. ^ Brazilian DNA is nearly 80% European, indicates study.
  141. ^ NMO Godinho O impacto das migrações na constituição genética de populações latino-americanas. PhD Thesis, Universidade de Brasília (2008).
  142. ^ Pena, Sérgio D. J.; Di Pietro, Giuliano; Fuchshuber-Moraes, Mateus; Genro, Julia Pasqualini; Hutz, Mara H.; Kehdy Fde, Fernanda de Souza Gomes; Kohlrausch, Fabiana; Magno, Luiz Alexandre Viana et al. (2011). Harpending, Henry. ed. „The Genomic Ancestry of Individuals from Different Geographical Regions of Brazil Is More Uniform Than Expected“. PLoS ONE 6 (2): e17063. DOI:10.1371/journal.pone.0017063. PMC 3040205. PMID 21359226. 
  143. ^ „Parra et alli, Color and genomic ancestry in Brazilians“. National Institute of Health. 1. 2. 2014. Приступљено 1. 2. 2014.. 
  144. ^ RIBEIRO, Darcy. O Povo Brasileiro, Companhia de Bolso, fourth reprint, 2008 (2008).
  145. ^ Coelho 1996, стране 268
  146. ^ Vesentini 1988, стране 117
  147. ^ Coelho (1996), стр. 268.
  148. ^ Vesentini (1988), стр. 117.
  149. ^ Adas (2004), стр. 268.
  150. ^ Azevedo (1971), стр. 2-3.
  151. ^ Moreira 1981, стране 108
  152. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 4, pp. 254-55, 258, 265.
  153. ^ а б Moreira (1981), стр. 108.
  154. ^ Azevedo (1971), стр. 74-75.
  155. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 10 (Rio de Janeiro: Encyclopaedia Britannica do Brasil, 1987), pp. 355.
  156. ^ Azevedo (1971), стр. 74.
  157. ^ Azevedo 1971, стране 161
  158. ^ Azevedo (1971), стр. 161.
  159. ^ Maria Stella Ferreira-Levy (1974). „O papel da migração internacional na evolução da população brasileira (1872 a 1972)“. Revista de Saúde Pública 8 (supl.): 49-90. DOI:10.1590/S0034-89101974000500003. , Table 2, p.  74.
  160. ^ Boyle & Sheen 2013, стране 211
  161. ^ „Brazil“. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs Приступљено 7. 12. 2011.. 
  162. ^ Morris 2006, стране 223
  163. ^ Jeynes & Robinson 2012, стране 405
  164. ^ „Brazil“. International Religious Freedom Report. U.S. Department of State. 8 November 2005 Приступљено 8. 6. 2008.. 
  165. ^ [ftp.ibge.gov.br/Censos/Censo_Demografico_2010/Caracteristicas_Gerais_Religiao_Deficiencia/tab1_4.pdf „População residente, por situação do domicílio e sexo, segundo os grupos de religião - Brasil - 2010“]. IBGE. IBGE. 2. 2. 2014. Приступљено 2. 2. 2014.. 
  166. ^ „Brazil“. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs Приступљено 2. 2. 2014..  Погледати есеј "The Growth of Religious Pluralism"
  167. ^ Do G1, em São Paulo (23. 8. 2011.). „G1 – País tem menor nível de adeptos do catolicismo desde 1872, diz estudo – notícias em Brasil“. G1.globo.com Приступљено 2. 2. 2014.. 
  168. ^ „2010 Brazilian Institute of Geography and Statistics estimate“. Brazilian Institute of Geography and Statistics. 29 November 2011 Приступљено 22. 1. 2011.. 
  169. ^ „People of Brazil“. Central Intelligence Agency. 2008 Приступљено 3. 6. 2008.. 
  170. ^ „Learn About Portuguese Language“. Sibila.com.br Приступљено 2. 2. 2014.. 
  171. ^ а б в „Languages of Brazil“. Ethnologue Приступљено 2. 2. 2014.. 
  172. ^ „Portuguese language and the Brazilian singularity“. 
  173. ^ Nash, Elizabeth (2. 5. 2008.). „Portugal pays lip service to Brazil's supremacy“. London: The Independent. Archived from the original on 24. 6. 2011. Приступљено 2. 2. 2014.. 
  174. ^ Rohter, Larry (28. 8. 2005.). „Language Born of Colonialism Thrives Again in Amazon“. New York Times Приступљено 2. 2. 2014.. 
  175. ^ „O alemão lusitano do Sul do Brasil“. DW-World.de. 
  176. ^ „O talian“. 
  177. ^ „Approvato il progetto che dichiara il 'Talian' come patrimonio del Rio Grande del Sud – Brasile“. Sitoveneto Приступљено 2. 2. 2014.. 
  178. ^ Stevenson 1997, стране 39
  179. ^ „Esperanto approved by Brazilian government as optional high school subject, mandatory if justified by demand“. Page F30. 19. 9. 2009. Приступљено 2. 2. 2014.. 
  180. ^ „Embassy of Brazil — Ottawa“. Archived from the original on 25. 7. 2011. Приступљено 19. 7. 2007.. „Political Institutions — The Executive“ 
  181. ^ „City Mayors“ Приступљено 19. 7. 2007.. „Brazil federal, state and local government“ 
  182. ^ JSTOR. JSTOR 196424). „Brazilian Politics“ 
  183. ^ "Leftist Lula wins Brazil election" BBC News. Retrieved 17 May 2007
  184. ^ „Brazil“. International Monetary Fund Приступљено 27. 10. 2013.. 
  185. ^ „Tabela 13 - Total de ocupações, segundo as classes e as atividades - 2005-2009“. IBGE. IBGE. 14. 3. 2014. Приступљено 14.март 2014.. 
  186. ^ „Country statistical profile: Brazil 2013“. OECD. OECD. 14. 2. 2014. Приступљено 14.март 2014.. 
  187. ^ „The economy of heat“. The Economist. 12. 4. 2007. Приступљено 14. 3. 2014.. 
  188. ^ Baig, Taimur; Goldfajn, Ilan (2000). „The Russian default and the contagion to Brazil“ (PDF). IMF Working Paper. International Monetary Fund Приступљено 14. 3. 2014.. 
  189. ^ Fraga, Arminio (2000). „Monetary Policy During the Transition to a Floating Exchange Rate: Brazil's Recent Experience“. International Monetary Fund Приступљено 14. 3. 2014.. 
  190. ^ Levinson (1998), стр. 325.
  191. ^ Meade (2009), стр. 146.
  192. ^ Lesser (2013), стр. 150-155.
  193. ^ Marsh (2012), стр. 3.
  194. ^ а б Fonseca (1991), стр. 7.
  195. ^ „UNESCO Culture Sector - Intangible Heritage - 2003 Convention :“. Unesco.org Приступљено 12. 11. 2014.. 
  196. ^ Crook (2009), стр. 78.
  197. ^ MacGowan (1998), стр. 6.
  198. ^ Campbell (2011), стр. 299.
  199. ^ Di Grazia (2013), стр. 457.
  200. ^ а б в Crocitti (2012), стр. 360.
  201. ^ „Joseph Anchieta“. Kevin Knight Приступљено 20. 11. 2014.. 
  202. ^ „Bento Teixeira Pinto“ Приступљено 20. 11. 2014.. 
  203. ^ „Futebol, o esporte mais popular do Brasil, é destaque no Via Legal :: Notícias“. Jusbrasil.com.br Приступљено 16. 4. 2011.. 
  204. ^ „Football in Brazil“. Goal Programme. International Federation of Association Football. 15. 4. 2008. Приступљено 6. 6. 2008.. 
  205. ^ „Beach Soccer“. International Federation of Association Football Приступљено 6. 6. 2008.. 
  206. ^ „Futsal“. International Federation of Association Football Приступљено 6. 6. 2008.. 
  207. ^ „The art of capoeira“. BBC. 20. 9. 2006. Приступљено 6. 6. 2008.. 
  208. ^ „Brazilian Jiu-Jitsu Official Website“. International Brazilian Jiu-Jitsu Federation Приступљено 6. 6. 2008.. 
  209. ^ Donaldson, Gerald. „Emerson Fittipaldi“. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website Приступљено 6. 6. 2008.. 
  210. ^ Donaldson, Gerald. „Nelson Piquet“. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website Приступљено 6. 6. 2008.. 
  211. ^ Donaldson, Gerald. „Ayrton Senna“. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website Приступљено 6. 6. 2008.. 
  212. ^ "Olympics 2016: Tearful Pele and weeping Lula greet historic win for Rio," The Guardian, 2 October 2009.

Литература[уреди]

Култура

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :