Везивање за протеине плазме
Везивање за протеине крвне плазме може да утиче на степен ефикасности лека. Лек који је у мањој мери везан за протеине плазме може ефикасније да пролази кроз ћелијску мембрану. Крвни протеини који најчешће везују лекове су албумин, липопротеин, гликопротеин, и α, β‚ и γ глобулини.[1]
Лек у крви постоји у два облика: везаном и невезаном. У зависности од специфичног афинитета лека за протеине плазме, један део лека се може бити у везаном облику, док је остатак слободан. Ако је везивање протеина реверзибилно, онда постоји хемијска равнотежа између везаног и невезаног стања[2]:
- Протеин + лек ⇌ Протеин-лек комплекс
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Схаргел, Леон (2005). Апплиед Биопхармацеутицс & Пхармацокинетицс. Неw Yорк: МцГраw-Хилл, Медицал Пуб. Дивисион. ИСБН 978-0-07-137550-4.
- ^ Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803.
Литература[уреди | уреди извор]
- Схаргел, Леон (2005). Апплиед Биопхармацеутицс & Пхармацокинетицс. Неw Yорк: МцГраw-Хилл, Медицал Пуб. Дивисион. ИСБН 978-0-07-137550-4.
Види још[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Везивање лекова за протеине Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2011)