Agrarna politika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Agrarna politika je skup mera ekonomske politike, koji obuhvata celokupnu aktivnost njenih nosilaca usmerenu ka poljoprivredi. Čine je nekoliko međusobno povezanih elemenata: ciljevi agrarne politike, sredstva, mere i metodi delovanja i nosioci agrarne politike. Ciljevi agrarne politike mogu biti dugoročni i kratkoročni, a s obzirom na sadržaj - opšti i posebni. Efikasnost agrarne politike u velikoj meri zavisi od toga da li su i koliko ciljevi sadržajno i vremenski usklađeni. Sredstva pomoću kojih se ostvaruju ciljevi agrarne politike mogu biti ekonomska, tehnička, pravna i organizaciona. Najznačajnija ekonomska sredstva su cene, investicije, porezi i politika izvoza i uvoza, a tehnička - mehanizacija, hemizacija, zootehničke mere, komasacija, arondacija, plodored. Pravnim sredstvima reguliše se sprovođenje pojedinih mera i akcija u proizvodnji, prometu, u oblasti posedovnih odnosa i dr. Organizacione mere se odnose na organizaciju poljoprivrednih preduzeća, na oblike povezivanja i udruživanja individualnih proizvođača. Mere agrarne politike prema načinu sprovođenja mogu biti direktne, odnosno dobrovoljne i prisilne. Kao nosioci i učesnici agrarne politike pojavljuju se upravni i izvršni organi vlasti, poljoprivredni proizvođači i njihova udruženja, političke organizacije, stručne i naučne institucije.

Poljoprivreda ima veliki uticaj na klimatske promene, za koje se procenjuje da doprinosi sa 20–25% globalnih godišnjih emisija od 2010. godine.[1] Štaviše, poljoprivreda je veoma ranjiva na negativne uticaje klimatskih promena, kao što su smanjenje pristupa vodi, geofizički procesi kao što su porast nivoa okeana i promena vremena, i socioekonomski procesi koji utiču na poljoprivrednike, od kojih su mnogi u ekonomskim uslovima za egzistenciju. Da bi ublažavanje i prilagođavanje globalnih klimatskih promena bilo delotvorno, potrebno je primeniti širok spektar politika kako bi se smanjio rizik od negativnih uticaja klimatskih promena na poljoprivredu[2][3] i emisije gasova staklene bašte iz sektora poljoprivrede.[4][a][5]

Problematika poljoprivredne politike[uredi | uredi izvor]

Primer širine i vrsta tematike poljoprivredne politike može se naći u članku Australijskog Biroa za poljoprivredu i ekonomiju resursa „Poljoprivredne ekonomije Australije i Novog Zelanda“ koji kaže da su glavni izazovi i problemi sa kojima se suočava njihova industrijska poljoprivredna industrija:

  • marketinški izazovi i ukusi potrošača
  • međunarodno trgovinsko okruženje (uslovi na svetskom tržištu, barijere za trgovinu, karantin i tehničke barijere, održavanje globalne konkurentnosti i imidža tržišta, i upravljanje pitanjima biosigurnosti koja utiču na uvoz i status bolesti kod izvoza)
  • biosigurnost (štetočine i bolesti kao što su goveđa spongiformna encefalopatija (BSE), ptičji grip, slinavka i šap, citrusni kenker i smut šećerne trske)
  • infrastruktura (kao što su transport, luke, telekomunikacije, energija i objekti za navodnjavanje)
  • veštine upravljanja i ponude radne snage (sa sve većim zahtevima za poslovno planiranje, povećanom svešću o tržištu, upotrebom savremene tehnologije kao što su računari i sistemi za globalno pozicioniranje i bolje agronomsko upravljanje, savremeni menadžeri farmi će morati da postanu sve veštiji. Primeri: obuka kvalifikovanih radnika, razvoj sistema zapošljavanja radnika koji obezbeđuju kontinuitet rada u industrijama sa jakim sezonskim vrhuncem, savremenim komunikacionim alatima, istraživanjem tržišnih prilika, istraživanjem zahteva kupaca, poslovnom planiranjem uključujući finansijsko upravljanje, istraživanjem najnovijih poljoprivrednih tehnika, veštinama upravljanja rizicima)
  • koordinacija (doslednija nacionalna strateška agenda za istraživanje i razvoj poljoprivrede; aktivnije uključivanje investitora u istraživanje u saradnji sa istraživačima koji razvijaju programe rada; veća koordinacija istraživačkih aktivnosti između industrija, istraživačkih organizacija i pitanja; i ulaganje u ljudski kapital kako bi se osiguralo kvalifikovanog istraživačkog osoblja u budućnosti.)
  • tehnologija (istraživanje, usvajanje, produktivnost, genetski modifikovani (GM) usevi, investicije)
  • voda (prava pristupa, trgovina vodom, obezbeđivanje vode za ekološke ishode, dodeljivanje rizika kao odgovor na preraspodelu vode sa konzumne na korišćenje u životnoj sredini, računanje izvora i alokacije vode)
  • pitanja pristupa resursima (upravljanje autohtonom vegetacijom, zaštita i unapređenje biodiverziteta, održivost produktivnih poljoprivrednih resursa, odgovornosti vlasnika zemljišta)[6]

Smanjenje siromaštva[uredi | uredi izvor]

Poljoprivreda ostaje najveći pojedinačni doprinos za život 75% siromašnih u svetu koji žive u ruralnim područjima. Podsticanje rasta poljoprivrede je stoga važan aspekt poljoprivredne politike u zemljama u razvoju. Pored toga, nedavni dokument o perspektivi prirodnih resursa od strane Instituta za razvoj prekomorskih zemalja otkrio je da su dobra infrastruktura, obrazovanje i efikasne informacione usluge u ruralnim oblastima neophodne da bi se poboljšale šanse da poljoprivreda radi za siromašne.[7]

Slučajevi razvijenog sveta[uredi | uredi izvor]

Strategija i primeri izrade poljoprivredne politike[uredi | uredi izvor]

Teme poljoprivredne politike su veoma opsežne, od osiguravanja higijene salate do upravljanja globalizacijom, a kako vreme prolazi, pojavljuju se nove brige. Međutim, većina zabrinutosti spada u tri kategorije: snabdevanje hranom za rastuću populaciju, osiguranje sredstava za život poljoprivrednika i zaštita životne sredine.[8] Tema svih pristupa koji imaju za cilj da se bave sa ove 3 vrste tema jeste da imaju holistički pogled na njihove efekte i spoljašnje efekte (nusproizvod akcije koja utiče na druge bez njihovog pristanka), jer su neke politike namenjene da se bave jednim aspektom problematike mogu imati nenamerne štetne posledice koje pogoršavaju druge aspekte, dok neke imaju nulte ili čak korisne eksterne efekte. Na primer, subvencionisanje poljoprivrednih kompanija omogućava im da prošire svoju industriju i ponude svoje proizvode po nižim cenama kupcima, ali povećavaju korišćenje vode i zemljišta kompanije koje su po cenu prirodnih staništa. Iz suprotne perspektive, ako se zaštite prirodna staništa i oporezuju poljoprivredne firme za pretvaranje prirodnog zemljišta u fabrike, cene njihovih proizvoda rastu, čineći proizvode firme više nedostižnim nekim kupcima.[8] Ovi spoljni faktori i kompromisi stavljaju kreatore politike u dilemu jer je naš trenutni globalni poljoprivredni sistem podložan mnogim poremećajima kao što su vremenske promene, lokalitet, smene radne snage, itd.[9] Shodno tome, pre nego što se razreši ova primarna osetljivost poljoprivrednog sistema, za kreatore politike je od velike važnosti da odvagaju kompromise i usvoje najprikladnije politike.

Postoje primeri gore pomenutog dizajna poljoprivredne politike koje su napravili sindikati, zemlje i države širom sveta. Iako svaka specifična situacija zahteva sopstveni dizajn poljoprivredne politike, ovi primeri mogu pružiti korisne modele, uvide i lekcije za referencu i inspiraciju budućih kreatora politike. Zajednička poljoprivredna politika, koju je objavila EU, koristi vladine subvencije za podsticanje proizvodnje hrane i industrijalizacije poljoprivrede u ranoj fazi. U nekim oblastima proizvodnja hrane je toliko procvala da je ogroman otpad od hrane postao novi problem. Rasipanjem hrane tržište je bačeno u neravnotežu. Shodno tome, pad cena koštao je poljoprivrednike u pogledu komunalnih usluga i doveo do buduće reforme poznate kao Maršoltov plan. Maršoltov plan i reforme koje su usledile generalno su vratile poljoprivredno tržište u ravnotežu. Kasnije reforme su uspele da prošire fond na poljoprivrednike i povećaju dobrobit svakog pojedinačnog farmera umesto da samo šire obradive površine i industrije. Počevši od 2003. godine, fond Zajedničke poljoprivredne politike je dalje rasčlanjen na pojedince i zaštita životne sredine je konačno uzeta u obzir.[10]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Current climate change policies are described in „Seventh National Communications - Annex I”. United Nations Climate Change. Pristupljeno 8. 8. 2021.  and „National Communication submissions from Non-Annex I Parties”. United Nations Climate Change. Pristupljeno 8. 8. 2021. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Blanco, G., et al., Section 5.3.5.4: Agriculture, Forestry, Other Land Use, in: Chapter 5: Drivers, Trends and Mitigation (archived 30 December 2014), in: IPCC AR5 WG3 2014, str. 383 Emissions aggregated using 100-year global warming potentials from the IPCC Second Assessment Report
  2. ^ Porter, J.R., et al., Section 7.5: Adaptation and Managing Risks in Agriculture and Other Food System Activities, in Chapter 7: Food security and food production systems (archived 5 November 2014), in IPCC AR5 WG2 A 2014, str. 513–520
  3. ^ Oppenheimer, M., et al., Section 19.7. Assessment of Response Strategies to Manage Risks, in: Chapter 19: Emergent risks and key vulnerabilities (archived 5 November 2014), in IPCC AR5 WG2 A 2014, str. 1080
  4. ^ SUMMARY AND RECOMMENDATIONS, in: HLPE 2012, str. 12–23
  5. ^ Smith, P., et al., Executive summary, in: Chapter 5: Drivers, Trends and Mitigation (archived 30 December 2014), in: IPCC AR5 WG3 2014, str. 816–817
  6. ^ „Agricultural Economies of Australia and New Zealand - drivers of change”. Australian Bureau of Agricultural and Resource Economics. 2006. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. 
  7. ^ „Making agriculture work for the poor” (PDF). Overseas Development Institute. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 12. 2007. g. Pristupljeno 11. 11. 2016. 
  8. ^ a b „Three key challenges facing agriculture and how to start solving them - OECD”. www.oecd.org. Pristupljeno 2022-05-26. 
  9. ^ Leclère, D; Havlík, P; Fuss, S; Schmid, E; Mosnier, A; Walsh, B; Valin, H; Herrero, M; Khabarov, N; Obersteiner, M (2014-12-01). „Climate change induced transformations of agricultural systems: insights from a global model”. Environmental Research Letters. 9 (12): 124018. Bibcode:2014ERL.....9l4018L. ISSN 1748-9326. S2CID 11583020. doi:10.1088/1748-9326/9/12/124018. 
  10. ^ Koester, Ulrich (maj 2012). „The CAP in disarray: EU commission proposes basic direct payments to EU farmers”. Intereconomics. 47 (3): 170—174. ISSN 0020-5346. S2CID 37832294. doi:10.1007/s10272-012-0417-8. hdl:10419/98234. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аграрна_политика&oldid=27558478”