Beverli Sils

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Beverli Sils
Beverli Sils 1956.
Datum rođenja(1929-05-25)25. maj 1929.
Mesto rođenjaBruklin, SAD
Datum smrti2. jul 2007.(2007-07-02) (78 god.)
Mesto smrtiNjujork, SAD

Beverli Sils (engl. Beverly Sills; Bruklin, 25. maj 1929 — Njujork, 2. jul 2007) je bila američka operska pevačica. Bila je jedna od vodećih koloraturnih soprana od 50ih do 70ih godina 20. veka. Posebno je bila poznata po svojim ulogama: Lučije (Lučija od Lamermura), Manon (Manon), Marije (Kći puka), Rosine (Seviljski berberin) i Violete (Travijata).

Posle završetka pevačke karijere bila je direktor Metropoliten opere 2002—2005.

NPR je izjavio da je njen glas „sposoban da vrti naizgled beskonačnu legato liniju, ili da prsne kristalnim savršenstvom u talase zaslepljujuće fioriture i uzbudljivih visokih tonova.“[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sils je rođena kao Bel Mirijam Silverman u Kraun Hajtsu Bruklin, Njujork, u porodici Širli Ban (rođena Sonja Markovna), muzičarka, i Moris Silverman, posrednik osiguranja.[2][3] Njeni roditelji su bili jevrejski imigranti iz Odese, Ukrajina, (tada deo Rusije) i Bukurešta, Rumunija. Ona je odrasla u Bruklinu, gde je među prijateljima bila poznata kao Silverman „Babls”. Kao dete govorila je jidiš, ruski, rumunski, francuski i engleski.[2] Pohađala je srednju školu Erazmus Hol u Bruklinu, kao i profesionalnu dečiju školu na Menhetnu.[2]

Sa tri godine, Sils je pobedila na takmičenju „Mis lepa beba”, na kojem je pevala „The Wedding of Jack and Jill”. Počevši od četvrte godine, profesionalno je nastupala u subotnjem jutarnjem radijskom programu „Rainbow House”, kao „Babls” Silverman. Sils je počela da pohađa časove pevanja kod Estel Libling u svojoj sedmoj godini, a godinu dana kasnije pevala je u kratkom filmu Uncle Sol Solves It (snimljen avgusta 1937, objavljen juna 1938. od strane Educational Pictures), do kada je usvojila svoje umetničko ime Beverli Sils. Libling ju je podstkla na audiciju za Amaterski sat majora Bouza na CBS radiju, i 26. oktobra 1939. godine, sa 10 godina, Sils je bila pobednik programa te nedelje. Bouz ju je zatim zamolio da se pojavi u njegovoj Capitol Family Hour, nedeljnoj estradi. Njeno prvo pojavljivanje bilo je 19. novembra 1939, na 17. godišnjicu emisije, a nakon toga se često pojavljivala u programu.[4]

Godine 1945, Silsova je debitovala na profesionalnoj sceni sa turnejskom kompanijom Gilbert i Salivan u produkciji Džejkoba Dž. Šuberta, svirajući u dvanaest gradova u SAD i Kanadi, u sedam različitih Gilbertovih i Salivanovih opera. U svojoj autobiografiji iz 1987, ona napominje da joj je ta turneja pomogla u razvijanju komičnih scena po kojima je ubrzo postala poznata: „Igrala sam glavnu ulogu u Patience, i apsolutno mi se dopao lik, jer je Pejšens veoma duhovita, ljupka devojka... Igrala sam je kao glupa Dora do kraja i zaista se zabavljala ulogom... Moja Pejšens je sa svakim nastupom postajala sve nespretnija i nespretnija, a to se publici dopadalo ... Otkrila sam da imam dar za urnebesni humora, i bilo je zabavno vežbati ga na sceni."[5] Sils je pevala u lakim operama još nekoliko godina.

Kasnije godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Sils 1984. godine

Godine 1978, Sils je najavila da će se povući 27. oktobra 1980. na oproštajnoj gala u Njujorškoj operi. U proleće 1979. počela je da radi kao kodirektor NYCO, a od jesenje sezone te godine postala je generalni direktor. Na toj funkciji je bila do 1989. godine, iako je ostala u NYCO odboru do 1991. godine. Dok je bila generalni direktor, Sils je pomogla da se operska kompanija koja je inicijalno bila u finansijskim poteškoćama pretvori u održivo preduzeće. Takođe se posvetila raznim umetničkim ciljevima i dobrotvornim organizacijama kao što je March of Dimes i bila je tražena za govorničke angažmane u kampusima koledža i za prikupljanje sredstava.

Od 1994. do 2002. Sils je bila predsednica Linkoln centra. U oktobru 2002. pristala je da služi kao predsednica Metropoliten opere, za koju je bila član upravnog odbora od 1991. Dala je ostavku na mesto predsednice Meta u januaru 2005, navodeći porodicu kao glavni razlog (morala je da smesti svog muža, koga je negovala je više od osam godina, u starački dom). Ostala je dovoljno dugo da nadgleda imenovanje Pitera Gelba, bivšeg šefa kompanije Sony Classical Records, za generalnog menadžera Meta, koji je nasledio Džozefa Volpa u avgustu 2006.

Nadgrobni spomenik Beverli Sils na groblju Kensiko

Piter Grinof, njen muž, umro je 6. septembra 2006. u 89. godini,[6] malo pre 50. godišnjice braka 17. novembra 2006. godine.

Ona je bila kovoditelj emisije The View najboljih prijatelja dana 9. novembra 2006, kao najbolja prijateljica Barbare Volters. Izjavila je da više ne peva, čak ni pod tušem, da bi sačuvala uspomenu na svoj glas.

Pojavila se na ekranu u bioskopima tokom HD prenosa uživo iz Meta, intervjuisana je tokom pauze od strane voditeljke Margaret Juntvejt 6. januara 2007. (I puritani simulkast), kao intervjuer iza kulisa dana 24. februara 2007. (simultani prenos Judžina Onjegina), i zatim, nakratko, 28. aprila 2007. (Il trittico simulkast).

Dana 28. juna 2007, Asošiejted pres i Si-En-En izvestili su da je Sils hospitalizovana kao „smrtno bolestan”, od raka pluća. Sa svojom ćerkom pored kreveta, Beverli Sils je podlegla raku dana 2. jula 2007. u 78. godini.[7] Sahranjena je u Šaron Gardens, jevrejskom odeljenju groblja Kensiko u Valhali u Njujorku. Nju je dadživelo dvoje njene dece i troje pastorake iz prvog sa Piterom Grinou. Njena ćerka Meredit („Mafi“) Grinou umrla je 3. jula 2016. godine u Njujorku.

Glas[uredi | uredi izvor]

Silsov glas je na različite načine opisivan kao „bogat, gibak“, „srebrnast“, „precizan, blago lak“, „raznobojan“, „snažan i zaokružen“, sa „ivicom koja može da preseče najveći orkestar i hor“ , lako uzdižući iznad visokog C.[2][8][9] Njena tehnika i muzičke sposobnosti su bili veoma cenjeni. Dirigent Tomas Šipers je u intervjuu za Tajm 1971. rekao da je imala „najbrži postojeći glas“.[8] Njujork Tajms piše da je „mogla da šalje koloraturne rolade i ukrase, prekrivene blistavim visokim D- i E-durovima, sa naizgled beznapornom agilnošću. Pevala je sa skrupuloznim muziciranjem, ritmičkom oštroumnošću i živopisnim osećajem za tekst.“[2] Sopran Leontajn Prajs je bila „zaprepašćena koliko miliona stvari može da uradi sa napisanom skalom.“[8] Njen vokalni opseg, u izvođenju, je pokrivao od F3 do F6, a izjavila je da bi ponekad mogla da dosegne G6 pri zagrevanju.

Snimci i emisije[uredi | uredi izvor]

Tokom svoje operske karijere, Sils je snimila osamnaest dugometražnih opera:

  • The Ballad of Baby Doe (Bible, Cassel; Buckley, 1959)
  • Giulio Cesare (Wolff, Forrester, Treigle; Rudel, 1967)
  • Roberto Devereux (Wolff, Ilosfalvy, Glossop; Mackerras, 1969)
  • Lucia di Lammermoor (Bergonzi, Cappuccilli, Díaz; Schippers, 1970)
  • Manon (Gedda, Souzay, Bacquier; Rudel, 1970)
  • La traviata (Gedda, Panerai; Ceccato, 1971)
  • Maria Stuarda (Farrell, Burrows, L.Quilico; Ceccato, 1971)
  • The Tales of Hoffmann (Marsee, Burrows, Treigle; Rudel, 1972)
  • Anna Bolena (Verrett, Burrows, Plishka; Rudel, 1972)
  • I puritani (Gedda, L.Quilico, Plishka; Rudel, 1973)
  • Norma (Verrett, di Giuseppe, Plishka; Levine, 1973)
  • The Siege of Corinth (Verrett, Theyard, Díaz; Schippers, 1974)
  • Il barbiere di Siviglia (Barbieri, Gedda, Milnes, Raimondi; Levine, 1974–75)
  • I Capuleti e i Montecchi (Baker, Gedda, Herincx, Lloyd; G.Patanè, 1975)
  • Thaïs (Gedda, Milnes; Maazel, 1976)
  • Louise (Gedda, van Dam; Rudel, 1977)
  • Don Pasquale (Kraus, Titus, Gramm; Caldwell, 1978)
  • Rigoletto (M.Dunn, Kraus, Milnes, Ramey; Rudel, 1978)

Sils je takođe snimila devet solo recitalnih albuma arija i pesama, a bila je i sopran solista na snimku Malerove simfonije br. 2 iz 1967. godine.

Ona je glumila u osam operskih produkcija emitovanih na PBS-u i još nekoliko na drugim javnim TV sistemima. Učestvovala je u TV specijalima kao što su A Look-in at the Met sa Danijom Kajeom 1975. godine, Sills and Burnett at the Met, sa Karol Bernet 1976. i Profile in Music, kojim je osvojio Emi nagradu za svoje prikazivanje u SAD u 1975, iako je snimljena u Engleskoj 1971.

Neki od tih televizijskih nastupa su komercijalno distribuirani na video kaseti i DVD-u:

  • Ariadne auf Naxos (Watson, Nagy; Leinsdorf, 1969) [Concert Version]
  • La fille du régiment (Costa-Greenspon, McDonald, Malas; Wendelken-Wilson, Mansouri, 1974)
  • Roberto Devereux (Marsee, Alexander, Fredricks; Rudel, Capobianco, 1975)
  • La traviata (H.Price, Fredricks; Rudel, Capobianco, 1976)
  • Il barbiere di Siviglia (H.Price, Titus, Gramm, Ramey; Caldwell, Caldwell, 1976)
  • Manon (H.Price, Fredricks, Ramey; Rudel, Capobianco, 1977)

Drugi koji nisu komercijalno dostupni uključuju:

  • The Magic Flute (Pracht, Shirley, Reardon; NN, NN, 1966)
  • Le coq d'or (Costa-Greenspon, di Giuseppe, Treigle; Rudel, Capobianco, 1971)
  • Die lustige Witwe (Titus; Alcántara, Capobianco, 1977)
  • Il turco in Italia (Marsee, H.Price, Titus, Gramm; Rudel, Capobianco, 1978)
  • Don Pasquale (Kraus, Hagegård, Bacquier; Rescigno, Dexter, 1979)

Nakon što se povukla iz pevanja 1980. do 2006. godine, Sils je bila voditeljka mnogih televizijskih emisija PBS Live from Lincoln Center.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Libbey, Ted (2006). The NPR Listener's Encyclopedia of Classical Music. New York: Workman Publishing, p. 782.
  2. ^ a b v g d Tommasini, Anthony (3. 7. 2007). „Beverly Sills, All-American Diva, Is Dead at 78”. The New York Times. 
  3. ^ „Beverly Sills Biography (1929–)”. Filmreference.com. Pristupljeno 26. 10. 2008. 
  4. ^ The dates of the first Bowes appearances are incorrect in most printed sources about Sills.
  5. ^ Sills (1987), Beverly: An Autobiography, pp. 29–32
  6. ^ Staff (8. 9. 2006). „Peter B. Greenough, 89, Former Columnist, Dies”. The New York Times. Pristupljeno 26. 10. 2008. 
  7. ^ Feeney, Mark (3. 7. 2007). „Beverly Sills, people's diva, dies”. The Boston Globe. Pristupljeno 26. 10. 2008. 
  8. ^ a b v „Music: Beverly Sills: The Fastest Voice Alive”. Time. 22. 11. 1971. Arhivirano iz originala 5. 7. 2007. g. 
  9. ^ „Music: Sutherland: A Separate Greatness”. Time. 22. 11. 1971. Arhivirano iz originala 21. 12. 2008. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cook, Peter and Moore, Dudley (1976). Derek and Clive (Live), Joan Crawford sketch mentions Beverly Sills. Island Records.
  • Sills, Beverly (1976). Bubbles: A Self-Portrait. New York: Bobbs-Merrill. ISBN 0-446-81520-9. A revised edition was issued in 1981 as Bubbles: An Encore.
  • Sills, Beverly (with Lawrence Linderman) (1987). Beverly: An Autobiography. New York: Bantam Books. ISBN 0-553-05173-3.
  • Sills, Beverly (1987). Beverly Sills: On My Own. ISBN 0-553-45743-8. An audio book designated as a companion to Beverly: An Autobiography, with Sills speaking in interview about her life, interspersed with narration and live musical excerpts. There is no direct text from the printed autobiography.
  • Paolucci, Bridget (1990). Beverly Sills. New York: Chelsea House Publishers. ISBN 1-55546-677-X.
  • Sargeant, Withrop (1973). Divas. New York: Coward, McCann & Geoghegan. ISBN 0-698-10489-7.
  • Beverly Sills: Made in America (2006). Deutsche Grammophon B0007999-09. A 90-minute documentary on Sills's singing career with many rare video performance and interview clips.
  • Guy, Nancy (2015). "The Magic of Beverly Sills". Urbana, Chicago: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-03973-7.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Beverli Sils na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беверли_Силс&oldid=27557440”