Травијата (опера)
 |
| Опере |
| Оберто, гроф од Сан Бонифација Један дан власти |
| Остала дела |
| Inno delle Nazioni Гудачки квартет у e-mollu |
Травијата (итал. La Traviata) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (фр. La dame aux camélias) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. Teatro la Fenice) у Венецији.
Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану.
Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару. У САД се налази на списку двадесет опера које се највише изводе - тачније, на трећем месту, одмах иза Мадам Батерфлај и Боема.
Садржај |
Лица[уреди]
- Виолета Валери, париска куртизана, сопран.
- Флора Бервоа, њена пријатељица, сопран.
- Алфред Жермон, младић заљубљен у Виолету, тенор.
- Жорж Жермон, његов отац, баритон.
- Гастон, Виконт од Леторјера, Алфредов пријатељ, тенор.
- Барон Дуфол, Виолетин заштитник, баритон.
- Маркиз д'Обињи, Флорин пријатељ, бас.
- Доктор Гранвил, бас.
- Анина, Виолетина служавка, мецосопран.
- Ђузепе, Виолетин слуга, тенор.
- Слуга код Флоре, баритон.
- Пријатељи и слуге Виолете и Флоре, маске (хор).
Синопсис[уреди]
Радња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.
Чин први[уреди]
Салон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута“.
Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру док она дође себи. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа од тога, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са једном куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само било свемира“.
Чин други[уреди]
Сцена прва[уреди]
Сеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот који заслужује и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.
У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и његовој кћери, која неће моћи да се уда због тога. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, она пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у којем не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.
Сцена друга[уреди]
Забава-маскенбал код Флоре. Разлаз Виолете и Алфреда главна је тема оговарања. Виолета долази у пратњи барона Дуфола, а и Алфред је ту. Он мисли да га је Виолета напустила због барона и он му бесно пребацује у игри картама. У намери да заштити Алфреда од бароновог беса она га наговара да оде. Скрива од њега прави разлог што га је оставила и лаже да је због љубави према барону. Он је пред свима оптужује да је била са њим само из користи и позива све да му буду сведоци да јој он плаћа за њене услуге. Баца јој у лице новац које је освојио у картама. Сви су огорчени његовим поступком и осуђују га, барон га изазива на двобој, а појављује се и Жорж Жермон који говори да је недостојан онај који „чак и у бесу повреди жену“. Виолета Алфреда моли да јој опрости и да ће једном знати какву жртву она чини и тада ће све схватити.
Чин трећи[уреди]
Виолетина спаваћа соба. Тешко болесна од туберкулозе, Виолета је сама и напуштена од свију. Крај ње је само Анина. Долази доктор Гранвил и убеђује је да ће оздравити, али она зна да то није истина. Добија писмо од Жоржа Жермона, који поручује да је барон рањен, а да је Алфред у бекству. Он јој обећава да ће му све рећи и да је чека боља будућност. Она је очајна, у страху да ће умрети сама, да на гроб једне посрнуле жене нико неће ставити ни цвет. Но, Алфред се појављује и, пошто му је отац све објаснио, опрашта јој. Виолета и Алфред говоре о новом животу који их чека. Али, за Виолету је касно и она умире на рукама вољеног Алфреда.
Познате музичке нумере[уреди]
- Здравица „Пијмо, нек' песма нам буде у души“ (итал. Libiamo ne'lieti calici), први чин.
- Виолетина арија „Ох, можда је он“ (итал. Ah! Fors'e lui), први чин.
- Алфредова арија „Кад нисам крај ње“(итал. Lunge da lei), други чин.
- Жоржова арија „Зар ти више није драг“ (итал. Di Provenza il mare, il suol), други чин.
- Игра андалужанки и матадора, други чин.
- „Позвах га ја да дође“ (итал. Invitato qui seguirmi), финале другог чина.
- Виолетина арија „Збогом, дани прошли“ (итал. Addio del passato), трећи чин.
Спољашње везе[уреди]
