Deluzija
| Deluzija | |
|---|---|
| Specijalnosti | Psihijatrija |
Deluzija ili sumanuta ideja je netačno, ali ukorenjeno verovanje koje se održava uprkos objektivnim dokazima u suprotno i uprkos kulturnim normama koje ne podržavaju ovo verovanje.[1] Često je deo psihoza i paranoidnih ideacija a osnovne vrste su sumanutosti veličine i proganjanja.[2] Kao patologija, razlikuje se od verovanja zasnovanog na lažnim ili nepotpunim informacijama, konfabulacijama, dogmama, iluzijama, halucinacijama ili nekim drugim obmanjujućim efektima percepcije, jer su pojedinci sa tim uverenjima u stanju da se promene ili ponovo prilagode svoja uverenja nakon pregleda dokaza. Međutim:
„Razlikovanje između deluzije i ideje koja se snažno drži ponekad je teško napraviti i delimično zavisi od stepena ubeđenja sa kojim se verovanje drži uprkos jasnim ili razumnim kontradiktornim dokazima o njegovoj istinitosti.”[1]
Tipovi[uredi | uredi izvor]
Zablude su kategorisane u četiri različite grupe:
- Bizarna zabluda: Zablude se smatraju bizarnim ako su očigledno neverovatne i nisu razumljive kolegama iste kulture i ne proizilaze iz uobičajenih životnih iskustava.[3] Primer koji je veden u DSM-5 je verovanje osobe da je neko zamenio sve njene unutrašnje organe tuđim bez ostavljanja ožiljka.
- Nebizarna obmana: zabluda koja je, iako lažna, barem tehnički moguća, na primer, pogođena osoba pogrešno veruje da je pod stalnim policijskim nadzorom.
- Zabluda usklađena sa raspoloženjem: Svaka zabluda sa sadržajem koji je u skladu sa depresivnim ili maničnim stanjem, na primer, depresivna osoba veruje da su voditelji vesti na televiziji kategorično nastrojeni protiv nje, ili osoba u maničnom stanju može da veruje da je moćno božanstvo.
- Zabluda nezavisna od raspoloženja: zabluda koja se ne odnosi na emocionalno stanje oboljelog; na primer, verovanje da dodatni ud raste iz nečijeg potiljka je neutralno za depresiju ili maniju.[4]
Teme[uredi | uredi izvor]
Pored ovih kategorija, zablude se često manifestuju prema doslednoj temi. Iako zablude mogu imati bilo koju temu, određene teme su češće. Neke od najčešćih tema zabluda su:
- Deluzija kontrole: Lažno verovanje da druga osoba, grupa ljudi ili spoljna sila kontrolišu nečije opšte misli, osećanja, impulse ili ponašanja.[4]
- Kotardova deluzija: Lažno verovanje da osoba ne postoji ili da je umrla.[5] Neki slučajevi takođe uključuju verovanje da je osoba besmrtna ili da je izgubila unutrašnje organe, krv ili druge delove tela.[6]
- Deluziona ljubomora: Lažno uverenje da supružnik ili ljubavnik ima aferu, bez dokaza koji bi potkrepili tvrdnju.[4]
- Deluzija krivice ili greha (ili iluzija samooptuživanja): Neosnovano osećanje kajanja ili krivice deluzionog intenziteta.[4]
- Deluzija čitanja uma: Lažno verovanje da drugi ljudi mogu znati nečije misli.[4]
- Deluzija umetanja misli: Verovanje da drugi razmišlja kroz um osobe.[4]
- Deluzija o referenci: Lažno uverenje da beznačajne primedbe, događaji ili objekti u nečijem okruženju imaju lično značenje ili značaj. „Obično je značenje koje se pripisuje ovim događajima negativno, ali 'poruke' mogu imati i grandiozan kvalitet.“[4]
- Erotomanija: Lažno verovanje da je druga osoba zaljubljena u njih.[4]
- Religijska deluzija: Verovanje da pogođene osobe da je bog ili da je izabrana da deluje kao bog.[7][8]
- Somatska deluzija: Zabluda čiji se sadržaj odnosi na funkcionisanje tela, telesne senzacije ili fizički izgled. Obično je lažno uverenje da je telo na neki način bolesno, abnormalno ili izmenjeno.[4] Specifičan primer ove zablude je deluziona parazitoza: deluzija u kojoj se čovek oseća zaražen insektima, bakterijama, grinjama, paucima, vaškama, buvama, crvima ili drugim organizmima.
- Deluzija o siromaštvu: Osoba čvrsto veruje da je finansijski nesposobna. Iako je ova vrsta zablude sada manje uobičajena, bila je posebno rasprostranjena u danima koji su prethodili državnoj podršci.[9]
Grandiozne deluzije[uredi | uredi izvor]
Grandiozne deluzije ili deluzije veličine su uglavnom podtip deluzionalnog poremećaja, ali bi se mogle pojaviti kao simptom šizofrenije i maničnih epizoda bipolarnog poremećaja.[10] Grandiozne deluzije karakterišu fantastična verovanja da je neko slavan, svemoćan ili na drugi način veoma moćan. Zablude su generalno fantastične, često sa natprirodnim, naučno-fantastičnim ili religioznim sklonostima. U kolokvijalnoj upotrebi, za onoga ko precenjuje sopstvene sposobnosti, talente, stas ili situaciju ponekad se kaže da ima „zablude veličine“. Ovo je uglavnom zbog preteranog ponosa, a ne zbog stvarnih zabluda. Sa megalomanijom se mogu povezati grandiozne zablude ili iluzije veličine.[11]
Progonske deluzije[uredi | uredi izvor]
Zablude o progonstvu su najčešći tip zabluda i uključuju temu praćenja, maltretiranja, prevare, trovanja ili drogiranja, zavere protiv, špijuniranja, napada ili na drugi način opstrukcije u ostvarivanju ciljeva. Progonske deluzije su stanje u kojem pogođena osoba pogrešno veruje da je progonjena. Konkretno, oni su definisani kao da sadrže dva centralna elementa,[12] pri čemu osoba misli da:
- šteta se dešava ili će se desiti
- progonitelji imaju nameru da nanesu štetu
Prema DSM-IV-TR, iluzije progona su najčešći oblik zabluda kod šizofrenije, gde osoba veruje da je „mučena, praćena, sabotirana, prevarena, špijunirana ili ismevana“.[13] U DSM-IV-TR, zablude o proganjanju su glavna karakteristika proganjajućeg tipa deluzionalnog poremećaja. Kada je fokus na ispravljanju neke nepravde pravnim postupkom, oni se ponekad nazivaju „svadljiva paranoja“.[14]
Uzroci[uredi | uredi izvor]
Objašnjenje uzroka deluzija i dalje je izazovno i razvijeno je nekoliko teorija.[15] Jedna je genetska ili biološka teorija, koja navodi da su bliski rođaci osoba sa deluzionalnim poremećajem izloženi povećanom riziku od deluzionalnih tendencija. Druga teorija je disfunkcionalna kognitivna obrada, koja kaže da zablude mogu proizaći iz iskrivljenih načina na koji ljudi sami sebi objašnjavaju život. Treća teorija se naziva motivisane ili odbrambene zablude. U ovom se navodi da neke od onih osoba koje su predisponirane mogu patiti od pojave poremećaja deluzija u onim trenucima kada suočavanje sa životom i održavanje visokog samopoštovanja postane značajan izazov. U ovom slučaju, osoba gleda na druge kao na uzrok svojih ličnih poteškoća kako bi očuvala pozitivan pogled na sebe.[16]
Ovo stanje je češće kod ljudi koji imaju slab sluh ili vid. Takođe, stalni stresori su povezani sa većom mogućnošću razvoja zabluda. Primeri takvih stresora su imigracija, nizak socioekonomski status, pa čak i moguće nagomilavanje manjih svakodnevnih problema.[17]
Specifične deluzije[uredi | uredi izvor]
Dva najveća faktora koja se uglavnom bave pojavom deluzija su poremećaj funkcionisanja mozga i pozadinski uticaji temperamenta i ličnosti.[18]
Viši nivoi dopamina se kvalifikuju kao simptom poremećaja funkcije mozga. Da su oni potrebni za održavanje određenih deluzija ispitano je preliminarnom studijom o deluzionalnom poremećaju (psihotični sindrom) koja je pokrenuta da bi se razjasnilo da li je šizofrenija imala dopaminsku psihozu.[19] Bilo je pozitivnih rezultata - deluzije ljubomore i progona su imale različite nivoe metabolita dopamina HVA i homovanilil alkohola (koji je možda bio genetski). Ovo se može smatrati samo okvirnim rezultatima; studija je pozvala na dalja istraživanja sa većom populacijom.
Pojednostavljeno je reći da će određena mera dopamina izazvati određenu zabludu. Studije pokazuju da su starost[20][21] i pol uticajni i najverovatnije je da se nivoi HVA menjaju tokom životnog veka nekih sindroma.[22]
O uticaju ličnosti je rečeno: „Džaspers je smatrao da dolazi do suptilne promene ličnosti zbog same bolesti; i to stvara uslove za razvoj obmane u kojoj nastaje obmanjivačka intuicija.“[23]
Kulturni faktori imaju „odlučujući uticaj u oblikovanju zabluda“.[24] Na primer, Deluzije o krivici i kaznama su česte u zapadnoj, hrišćanskoj zemlji poput Austrije, ali ne i u Pakistanu, gde je verovatniji progon.[25] Slično, u nizu studija slučaja, deluzije o krivici i kažnjavanju pronađene su kod austrijskih pacijenata sa Parkinsonovom bolešću koji su lečeni l-dopom, dopaminergičnim agonistom.[26]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Bortolotti L (7. 6. 2013). „Delusions in the DSM 5”. Imperfect Cognitions.
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-5. American Psychiatric Association. 2013.
- ^ a b v g d đ e ž z „Delusions”. Encyclopedia of Mental Disorders. Advameg.com. Pristupljeno 2018-04-22.
- ^ Berrios GE, Luque R (mart 1995). „Cotard's syndrome: analysis of 100 cases”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 91 (3): 185—188. PMID 7625193. S2CID 8764432. doi:10.1111/j.1600-0447.1995.tb09764.x.
- ^ Ruminjo A, Mekinulov B (jun 2008). „A Case Report of Cotard's Syndrome”. Psychiatry. 5 (6): 28—29. PMC 2695744
. PMID 19727279.
- ^ „Religious delusions are common symptoms of schizophrenia.”. Pristupljeno 17. 4. 2011.
- ^ Raja M, Azzoni A, Lubich L. „Religious delusion” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 22. 3. 2012. g. Pristupljeno 17. 4. 2011.
- ^ Barker, p.. 1997. Assessment in Psychiatric and Mental Health Nursing in Search of the Whole Person. UK: Nelson Thornes Ltd. p. 241.
- ^ Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders Fourth edition Text Revision (DSM-IV-TR) American Psychiatric Association (2000)
- ^ Kunert HJ, Norra C, Hoff P (mart 2007). „Theories of delusional disorders. An update and review”. Psychopathology. 40 (3): 191—202. PMID 17337940. doi:10.1159/000100367 .
- ^ Freeman D, Garety PA (2004). Paranoia: The Psychology of Persecutory Delusions. Hove: PsychoIogy Press. ISBN 1-84169-522-X.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. 2000. str. 299. ISBN 0-89042-025-4.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. 2000. str. 325. ISBN 0-89042-025-4.
- ^ Kiran C, Chaudhury S (januar 2009). „Understanding delusions”. Industrial Psychiatry Journal. 18 (1): 3—18. PMC 3016695 . PMID 21234155. doi:10.4103/0972-6748.57851 .
- ^ „Delusional Disorder”. Pristupljeno 6. 8. 2010.
- ^ Kingston C, Schuurmans-Stekhoven J (decembar 2016). „Life hassles and delusional ideation: Scoping the potential role of cognitive and affective mediators”. Psychology and Psychotherapy. 89 (4): 445—463. PMID 26846698. doi:10.1111/papt.12089.
- ^ Sims A (2002). Symptoms in the mind: an introduction to descriptive psychopathology. Philadelphia: W. B. Saunders. str. 127. ISBN 0-7020-2627-1.
- ^ Morimoto K, Miyatake R, Nakamura M, Watanabe T, Hirao T, Suwaki H (jun 2002). „Delusional disorder: molecular genetic evidence for dopamine psychosis”. Neuropsychopharmacology. 26 (6): 794—801. PMID 12007750. doi:10.1016/S0893-133X(01)00421-3 .
- ^ Mazure CM, Bowers MB (februar 1998). „Pretreatment plasma HVA predicts neuroleptic response in manic psychosis”. Journal of Affective Disorders. 48 (1): 83—86. PMID 9495606. doi:10.1016/S0165-0327(97)00159-6.
- ^ Yamada N, Nakajima S, Noguchi T (februar 1998). „Age at onset of delusional disorder is dependent on the delusional theme”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 97 (2): 122—124. PMID 9517905. S2CID 39266698. doi:10.1111/j.1600-0447.1998.tb09973.x.
- ^ Tamplin A, Goodyer IM, Herbert J (februar 1998). „Family functioning and parent general health in families of adolescents with major depressive disorder”. Journal of Affective Disorders. 48 (1): 1—13. PMID 9495597. doi:10.1016/S0165-0327(97)00105-5.
- ^ Sims A (2002). Symptoms in the mind: an introduction to descriptive psychopathology. Philadelphia: W. B. Saunders. str. 128. ISBN 0-7020-2627-1.
- ^ Draguns JG, Tanaka-Matsumi J (jul 2003). „Assessment of psychopathology across and within cultures: issues and findings”. Behaviour Research and Therapy. 41 (7): 755—776. PMID 12781244. doi:10.1016/S0005-7967(02)00190-0.
- ^ Stompe T, Friedman A, Ortwein G, Strobl R, Chaudhry HR, Najam N, Chaudhry MR (1999). „Comparison of delusions among schizophrenics in Austria and in Pakistan”. Psychopathology. 32 (5): 225—234. PMID 10494061. S2CID 25376490. doi:10.1159/000029094.
- ^ Birkmayer W, Danielczyk W, Neumayer E, Riederer P (1972). „The balance of biogenic amines as condition for normal behaviour”. Journal of Neural Transmission. 33 (2): 163—178. PMID 4643007. S2CID 28152591. doi:10.1007/BF01260902.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Karl, Jaspers (1997). General Psychopathology. 1. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5775-1.
- Bell V, Halligan PW, Ellis H (2003). „Beliefs about delusions” (PDF). The Psychologist. 16 (8): 418—423. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 20. 03. 2012.
- Blackwood Nigel J.; Howard Robert J.; Bentall Richard P.; Murray Robin M. (2001). „Cognitive Neuropsychiatric Models of Persecutory Delusions”. American Journal of Psychiatry. 158 (4): 527—539. PMID 11282685. doi:10.1176/appi.ajp.158.4.527.
- Coltheart M.; Davies M., ur. (2000). Pathologies of belief. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22136-4.
- Persaud, R. (2003). From the Edge of the Couch: Bizarre Psychiatric Cases and What They Teach Us About Ourselves. Bantam. ISBN 978-0-553-81346-3.
- Arnold K, Vakhrusheva J (2015). „Resist the negation reflex: Minimizing reactance in psychotherapy of delusions”. Psychosis. 8 (2): 166—175. S2CID 146386637. doi:10.1080/17522439.2015.1095229.
- Badcock JC, Paulik G, ur. (2019). A Clinical Introduction to Psychosis: Foundations for Clinical Psychologists and Neuropsychologists (1st izd.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-815012-2. S2CID 243510002. doi:10.1016/C2017-0-01829-3.
- Lewandowski KE, Moustafa A, ur. (2019). Social Cognition in Psychosis (1st izd.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-815315-4. S2CID 239126550. doi:10.1016/C2017-0-03061-6.
- Semple D, Smyth R (2019). „Schizophrenia and related psychoses”. Ur.: Semple D, Smyth R. Oxford Handbook of Psychiatry (4th izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 179–240. ISBN 978-0-19-879555-1. doi:10.1093/med/9780198795551.003.0005.
- Tamminga CA, van Os J, Reininghaus U, Ivleva E, ur. (2020). Psychotic Disorders: Comprehensive Conceptualization and Treatments (1st izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-065327-9.
- Thompson AD, Broome MR, ur. (2020). Risk Factors for Psychosis: Paradigms, Mechanisms, and Prevention (1st izd.). Cambridge, Massachusetts: Academic Press, imprint of Elsevier. ISBN 978-0-12-813201-2. S2CID 213499429. doi:10.1016/B978-0-12-813201-2.00001-6.
- Program for Risk Evaluation and Prevention (PREP) Early Psychosis Clinic (2021). „Psychosis Spectrum Disorders & Managing Stress during the COVID-19 Pandemic”. medicine.umich.edu/dept/psychiatry. Michigan Medicine (University of Michigan). Arhivirano iz originala 3. 2. 2021. g. Pristupljeno 28. 2. 2021.
- Murray ED, Buttner N, Price BH (april 2012). „Depression and Psychosis in Neurological Practice”. Ur.: Bradley WG, Daroff RB, Fenichel GM, Jankovic J. Neurology in Clinical Practice (6th izd.). Butterworth Heinemann. ISBN 978-1-4377-0434-1.
- Williams P (2012). Rethinking Madness: Towards a Paradigm Shift In Our Understanding and Treatment of Psychosis. Sky’s Edge Publishing. ISBN 978-0-9849867-0-5.
- Dick PK (1981). VALIS. London: Gollancz. ISBN 978-0-679-73446-8. [Semi-autobiographical]
- Jamison KR (1995). An Unquiet Mind: A Memoir of Moods and Madness. London: Picador. ISBN 978-0-679-76330-7.
- Schreber DP (2000). Memoirs of My Nervous Illness. New York: New York Review of Books. ISBN 978-0-940322-20-2.
- Hinshaw SP (2002). The Years of Silence are Past: My Father's Life with Bipolar Disorder
. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521817806. - McLean R (2003). Recovered Not Cured: A Journey Through Schizophrenia. Australia: Allen & Unwin. ISBN 978-1-86508-974-4.
- Saks ER (2007). The Center Cannot Hold—My Journey Through Madness. New York: Hyperion. ISBN 978-1-4013-0138-5.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Klasifikacija |
|---|
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
