Eshin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eshin
Lični podaci
Datum rođenja430. p. n. e.
Mesto rođenjaSfet,
Datum smrti430. p. n. e.
Mesto smrtiAtina,

Eshin iz Sfete ili Eshin Sokratik (stgrč. Αισχινης Αισχινης; između 430. i 420. p. n. e. - posle 356. p. n. e.) je starogrčki filozof. U naučnoj literaturi ga često nazivaju Eshinom Sokratikom kako bi se razlikovao od njegovog slavnog imenjaka. Bio je jedan od najposvećenijih Sokratovih učenika. Sačuvan je fragment govora besednika Lisija, gde tužilac naglašava nesklad između Eshinovih reči, koji stalno govori „mnogo pompeznih govora o pravdi i vrlini“, i njegovih sramnih dela. U kasnoantičkoj tradiciji, Eshin je prikazan kao siromašni filozof, primoran da zarađuje za život pisanjem sudskih govora, davanjem plaćenih lekcija i primanjem poklona od tiranina iz Sirakuze, Dionisija Mlađeg.

Eshin je jedan od osnivača žanra sokratovskog dijaloga. Eshinovi spisi uticali su na Platonovo delo. Do danas su sačuvani samo fragmenti iz njegovih dela, na osnovu kojih su naučnici rekonstruisali radnju nekoliko dijaloga. Eshin je bio prvi filozof koji je opisao uticaj ljubavi na procese vaspitanja i obrazovanja.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Eshin je rođen između 430. i 420. godine p. n. e.. u porodici Lizanije iz atičke teme Sfet[1]. U mladosti je postao jedan od najposvećenijih Sokratovih učenika. Seneka i Diogen Laertije, u različitim varijacijama, prenose priču o tome kako su se Sokratovi učenici takmičili ko će od njih dati najbolji poklon svom učitelju. Eshin je rekao: „Ja sam siromašan, nemam ništa drugo, pa me uzmite samog“, na šta je Sokrat uzviknuo: „Zar ne razumete da nema vrednijeg dara?“. Eshin je, između ostalih učenika, bio na suđenju Sokratu i bio je pored učitelja tokom pogubljenja. Po Diogenu Laertskom, on je bio spreman da podmiti stražare kako bi oslobodio učitelja. Spisak prisutnih oko Sokrata poslednjeg dana njegovog života koji je dao Platon, a koji uključuje i Eshina, od velikog je značaja za istoriju filozofije. U njemu navedeni ljudi čine tzv. „Sokratov krug“ – oni koji se u specijalizovanoj literaturi nazivaju „Sokratovci“[2].

Posle Sokratove smrti, njegovi učenici su se neko vreme brinuli o učiteljevoj porodici. U jednom od Sokratovih pisama, kasnoantičkom izvoru iz 2.-3. veka, Eshin obaveštava Sokratovu udovicu Ksantipu da filozofovi prijatelji šalju hranu i novac iz Megare. Pozvao ju je u Megaru, a takođe je naglasio da je podrška Sokratove porodice isključiva privilegija prijatelja ubijenog filozofa[3].

Posle smrti učitelja bio je u siromaštvu. Živeo je od pisanja sudskih govora i držanja plaćenih časova. Prema kasnoantičkom predanju, Eshin je podražavao čuvenog retoričara Gorgija[4] i bio je „veoma iskusan u govorništvu“, a među njegovim klijentima bili su otac demagoga Fajaksa Erazistrata i najbogatiji čovek svog vremena Dion iz Sirakuze. Čuveni atinski govornik Lisije napisao je govor „Protiv sokratskog Eshina u vezi sa dugom“. Do danas je sačuvan samo njen fragment, koji Eshina predstavlja u krajnje negativnom svetlu. Prvo, Lisije kaže: „Ne postoji niko toliko stran filozofiji kao filozofi“, a zatim razvija ovu tezu. Iznenađen je kako Sokratov učenik, koji stalno drži „mnoge pompezne govore o pravdi i vrlini“, ponaša se na tako neprikladan način. Između ostalog, Lisije krivi Eshina: „pozajmljuje vino bez vraćanja […] on smatra pozajmljeni novac mnogo više svojim nego novac koji mu je ostavio njegov otac. Ali zar nije zauzeo imovinu trgovca parfemima Hermeja tako što je zaveo svoju ženu, sedamdesetogodišnju staricu? Pretvarajući se da je zaljubljen u nju, postavio ju je tako da je njenog muža i sinove pretvorio u prosjake, a sebe iz kafane u trgovca parfemima.“[5]

Kasnoantički izvori čuvaju sliku Eshina, filozofa prosjaka. Atenej ga tako zove. Takođe je napisao da je „prosjak“ Eshinov imao samo jednog učenika, Ksenokrata, pa čak i da je jednog Platon namamio. U antičkoj literaturi se pominje i Sokratov učenik Aristotel Mitos. Diogen Laercije priča anegdotu da je Sokrat, videći Eshina kako pati od siromaštva, predložio da njegov učenik „pozajmi od sebe“, odnosno da manje jede. Aristip ili Platon su mu pomogli da se sretne sa tiraninom iz Sirakuze, Dionisijem. Eshin ga je pohvalio u svojim delima i dobio skupe poklone. Prema Diogenu Laertiju, Eshin je ostao u Sirakuzi sve do svrgavanja Dionisija Mlađeg od strane Diona 357. p. n. e.[6].

Eshin je umro posle 356. p. n. e. Okolnosti njegove smrti su nepoznate[7].

Eseji[uredi | uredi izvor]

Eshin je jedan od osnivača žanra sokratovskog dijaloga, čije je delo uticalo na Ksenofonta i Platonaž. Konrad Gaiser datira prva Eshinova dela u 399-390. p. n. e.. Diogen Laertije navodi sedam dela za koja se čini da su Eshinova: Miltijad, Kalija, Aksioh, Aspazija, Alkibijad, Telavg, Rinon.

Godine 1711. objavljeno je prvo izdanje Eshinovih dela, koje je priredio Žan de Klerk, koje je sadržalo tri pseudoplatonska dijaloga „O dobri odeli“, „Eriksije“ i „Aksioh“. Savremeni naučnici veruju da nijedan od njih ne pripada Eshinu. Rad Žana Leklerka nastavili su Piter Hori i Johan Fridrih Fišer. Njihove publikacije su sadržale iste dijaloge, kao i izbor fragmenata iz drugih antičkih izvora. Prva kritička studija koja analizira delo Eshina pojavila se tek 1850. godine. Tokom 1910-ih objavljena su dva kritička izdanja Eshinove zaostavštine. Knjiga G. Ditmara „Aischines von Sphettos. Studien zur Literaturgeschichte der Sokratiker. Untersuchungen und Fragmente“ iz 1912. godine prepoznat je kao klasik i do danas nije izgubio na aktuelnosti. Čini se da su zauvek izgubljena Eshinova dela otkrivena u fragmentima u 20. veku u papirusima Oksirinha. U 13. tom je objavljen fragment dijaloga „Alkibijad“, a 1979. godine objavljen je 39. tom sa fragmentima „Miltijada“. Od 2017. godine, najpotpunijim izdanjem stvaralačkog nasleđa Sokrata, uključujući Eshina, smatra se četvorotomno delo Gabrijela Đanantonija „Socratis et Socraticorum Relikuiae“ iz 1990. godine[8].

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „PSYLIB® – Diogen Laэrtskiй. KNIGA VTORAЯ”. psylib.org.ua. Pristupljeno 2023-12-30. 
  2. ^ Apology, Oxford University Press, 1924-01-01, Pristupljeno 2023-12-30 
  3. ^ Preface, Cambridge University Press, 2013-05-09, str. ix—xii, Pristupljeno 2023-12-30 
  4. ^ Robinson, Richard; Burnet, John (1929). „Platonism.”. The Philosophical Review. 38 (5): 493. ISSN 0031-8108. doi:10.2307/2180419. 
  5. ^ Ethnography and Authorial Voice in Athenaeus' Deipnosophistae, Bloomsbury Academic, ISBN 978-1-84966-890-3, Pristupljeno 2023-12-30 
  6. ^ „G. GIANNANTONI, Socratis et Socraticorum reliquiae. Collegit, disposuit, apparatibus notisque instruxit G.G. (Collana Elenchos, XVIII). Napoli, Bibliopolis, 1990-1991. 4 vols., 521, 652, 301, 609 p. Pr. L 300.000.”. Mnemosyne. 49 (4): 467—469. 1996. ISSN 0026-7074. doi:10.1163/1568525962610680. 
  7. ^ Lampe, Kurt (2010-10-01). „“Socratic Therapy” from Aeschines of Sphettus to Lacan”. Classical Antiquity. 29 (2): 181—221. ISSN 0278-6656. doi:10.1525/ca.2010.29.2.181. 
  8. ^ „G. GIANNANTONI, Socratis et Socraticorum reliquiae. Collegit, disposuit, apparatibus notisque instruxit G.G. (Collana Elenchos, XVIII). Napoli, Bibliopolis, 1990-1991. 4 vols., 521, 652, 301, 609 p. Pr. L 300.000.”. Mnemosyne. 49 (4): 467—469. 1996. ISSN 0026-7074. doi:10.1163/1568525962610680. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Есхин&oldid=27360335”