Istorija španskog konstitucionalizma

Istorija španskog konstitucionalizma se direktno ogleda u španskim političkim preokretima iz 19. i 20. veka, pokazujući društvene i političke tenzije koje su postojale u državi.

Bajonski statut iz 1808.

Kriza apsolutističkog Starog režima se pogoršala 1808. godine, imajući za posledicu stvaranje pobune, poznatijom kao Nemir u Aranhuesu, protiv Manuela Godoja i samog kralja Karla IV od Španije. On abdicira u korist svog sina Fernanda VII od Španije, ali pre nego što će konsolidovati svoju vlast, Napoleon ih primorava da odu u Bajonu, pod izgovorom da arbitiraju u svojim porodičnim sporovima. Napoleon prisiljava oca i sina da abdiciraju u korist svog brata Hosea Bonapartea. Izbegavajući pojavu tiranina, Napoleon saziva skupštinu poslanika u Bajonu, kojima je predstavio tekst Ustava, proglašenog 8. jula 1808. godine.

Bajonsku skupštinu je trebalo da čini pedeset plemića, pedeset crkvenjaka i predeset predstavnika naroda, ali je prisustvovalo samo šezdeset i pet ljudi, većinom plemića, čemu su pridodati i Španci koji žive u Francuskoj. Skupštinom je predsedavao Migel Hose de Asansa, koji je razmatrao razne probleme i odobrio nacrt ustava koji je Napoleon predstavio 7. jula 1807. Nacrt je izradio M. Esmenard, Francuz koji je živeo u Španiji, koga je nadgledao general Hoakin Murat i sam car.

Organizovao je Španiju kao naslednu monarhiju, u kojoj je monarh imao centar političke vlasti, ali uz obavezu da poštuje pravila građana proklamovanih u njenom tekstu.

Nastalo u kompleksnom kontekstu, diktiran van nacionalne teritorije i sa izraženim francuskim karakterom, sponzorisan od strane umerenih liberala. Pošto ga nisu pripremili predstavnici nacije, zbog svog porekla i procesa ne može se smatrati Ustavom, već datom Poveljom.

Otvara se konfesionalnom definicijom države, kako bi se kasnije bavila svime što je vezano za Krunu i, u kasnijim naslovima, bavila institucionalnim okvirom, završavajući neuređenim priznavanjem određenih prava i sloboda. Uprkos uspostavljanju skupa institucija, ne može se govoriti o podeli vlasti: punomoćja monarha su bila izuzetno široka, Sudovi su bili strukturisani oko predstavništva imanja, a ovlašćenja Senata i samih Sudova nisu imali moć da obavezuju. Ipak, zbog istorijskog konteksta, ovaj dizajn nije mogao da biti razvijen.

Bajonski statut sadrži elemente političke i društvene reforme, čiji je cilj razvoj trgovine, smanjenje osnova moći plemstva i osnaživanje buržoazije. Mogu se istaći:

• Sloboda industrije i trgovine
• Suzbijanje trgovinskih privilegija
• Ravnopravnost kolonija i metropola
• Ukidanje unutrašnjih običaja

Što se tiče prava i sloboda, trebalo bi istaći konfensionalni karakter koji se pripisuje Španiji:

Član 1 je glasio da će „katolička, apostolska i rimska religija, u Španiji i u svim španskim posedima, biti religija kralja i nacije i nijedna druga neće biti dozvoljena.”

Konačni naslov podrazumeva (opšte odredbe) niz prava i sloboda. Uticaj Francuske revolucije bio je važan: regulisana su prava sa početaka buržoaskog liberalizma, što je predstavljalo napredak u odnosu na postojeće stanje.

Kruna

Statut je predviđao dominantnu ulogu monarha, iako njegov lični status i prerogativi nisu bili jasno navedeni. Međutim, iz funkcionalnog delokruga institucija otkrivaju se široka ovlašćenja Kralja. Značaj se vidi u njegovoj lokaciji (posle religije) iu tome što su joj posvećena 4 od 13 naslova.

Društvo

Takođe nisu imali efektivan život. Bila je strukturisana u 3 klase (visoko sveštenstvo, plemstvo i narod), gde je bio očigledan jasan uticaj starog režima, kao i kontradiktornost sa inspirativnim principima Revolucije. Zakonodavna funkcija im nije izričito dodeljena, iako im je prećutno dodeljena nekim propisima.

Državni savet

Telo koje je spojilo raštrkane funkcije starog režima i okončalo polisinodiju u kojoj su regulatorne funkcije pomešane sa drugim izvršnim i sudskim funkcijama. Imao je ovlašćenje da ispituje i proširi nacrte građanskih i krivičnih zakona i opštih propisa Uprave. Njegove funkcije ne treba mešati sa funkcijama sadašnjeg Državnog saveta, koje je samo savetodavno.

Punomoćje

Bilo je od presudnog značaja. Konfigurisano je kao nezavisno, iako je kralj imenovao sve sudije. Ono artikulisano u različitim instancama do kojih su građani mogli da se obrate, uspostavljena je javnost krivičnog procesa i zatraženo je stvaranje jedinstvenog zakona o građanskim i krivičnim zakonima i drugog zakona o trgovini za Španiju i Indiju, kako bi se racionalizovao haotičan regulatorni sistem tog vremena.

Španski ustav iz 1812.

Odlazak Ferdinanda VII i francuska invazijska prisutnost izazvali su vakuum moći 1808. Rat je počeo i kapitulacije monarha pred Napoleonom povećale su osećaj praznine. Suočen sa kolapsom administracije, otpor je strukturisan kroz pokrajinske i lokalne odbore koji predstavljaju istinsku paralelnu vlast, što bi dovelo do toga da monarhijski legitimitet ustupi mesto popularnosti.

Suočen sa ovim pluralitetom centara moći, stvara se Centralni odbor koji će nastaviti sa sazivanjem Kortesa (neestablišmenta) koji će postati sastavni deo: 24. septembra 1810. osnovan je parlament u Kadisu i istog dana dekretom odobren je u kome se pojavljuju osnovni principi budućeg ustavnog teksta: nacionalni suverenitet i podela vlasti.

Nastali su spojem interesa: uprkos izrazitom liberalnom pečatu Kortesa, pored reformističkih ili radikalnih poslanika bilo je prisustva apsolutističkih i reakcionarnih struja. Čak bi i deo konzervativnih poslanika na kraju proglasio manifest u kojem su tražili od Ferdinanda VII da potisne Ustav po povratku (Manifest Persijanaca). I pored toga, Ustav će imati karakter kompromisa između liberalnih i apsolutističkih opcija. Proglasio ga je španski parlament, koji se sastao vanredno u Kadizu 19. marta 1812. godine.

Dekretom od 4. maja 1814. Fernando VII je ukinuo Ustav iz 1812. i sve odredbe koje je diktirao u njegovoj izradi, i od tog datuma su ponovo uspostavljene one starog apsolutističkog režima (iako, kako neki autori tvrde, pod obećanjem nacrta a. novi Ustav). Kasnije je ponovo primenjen 8. marta 1820, kada je u Madridu (Španija) Ferdinand VII bio primoran da se zakune na španski ustav iz 1812, koji je bio na snazi tokom Liberalnog trienijuma (1820—1823).

Karakteristike ustava iz 1812.

• Ustav će igrati važnu ulogu kao simbol konstitucionalizma devetnaestog veka: on predstavlja zastavu španskog liberalizma decenijama protiv apsolutističkih pozicija.

• Uprkos svojoj simbolici, njeno važenje je bilo veoma ograničeno i povremeno: bio je na snazi samo šest godina iu različitim periodima:

1. Od 1812. do 1814. (Fernando vraća i ukida tekst).
2. Od 1820. (početak liberalnog trienijuma) do 1823. godine, Fernando se vratio sa 100.000 dece San Luisa.
3. Od 1836. do 1837. (kada se proglašava novi ustav).

• Ona pati od ogromne dužine članaka (384), najvećeg u ustavnosti. Pored toga, regulisala je određene teme iscrpnog karaktera (kao što je slučaj izbornog sistema, koji praktično predstavlja izborni zakon u okviru Ustava). To je zato što je postojala sumnja u monarhove reakcije na tekst koji je ograničavao njegovu moć i, s druge strane, zbog preovlađujućeg racionalizma.

• Ovo nepoverenje se pokazalo u reformskim klauzulama koje su ga pretvorile u superrigidni Ustav: takve su bile prepreke koje su dolazile sa klauzulama o neopipljivosti, na primer: 375 je izrazilo da se reforma može sprovesti tek posle osam godina prakse u svim njegove delove.

• Što se tiče uticaja, inspirisan je tradicijom drevnih osnovnih zakona Kraljevine [potreban je citat] (iako su njeni diktati predstavljali raskid sa principima Ancien Regime), ali uglavnom Bajonskim statutom, u francuskom ustavu od 1791. a američki iz 1787. godine.

Inspirativni principi

• Nacionalni suverenitet je uključen u član 3, gde se navodi da suverenitet suštinski prebiva u naciji i da, prema tome, pripada isključivo njoj. Ova žalba je već bila precizirana u dekretu iz 1810. određujući da se prethodna identifikacija između kralja i države neće bukvalno prekinuti kada Ustav prizna suverenitet novog subjekta, kao što je nacija.

• Podela vlasti, sa nizom posebnosti, kada se pominju tri klasične vlasti, ali više od podele to je striktna podela. Jedva da su imali kanale komunikacije jedni sa drugima. Jedina stvar u kojoj je bila evidentna stidljiva saradnja bila je u vršenju zakonodavne vlasti između kortesa i kralja.

• Reprezentativnost: raskid sa starim imperativnim mandatom, pošto su poslanici predstavnici nacije, isključujući stranke koje su ih birale.

Prava i dužnosti građana

Ustavu nedostaje konkretan naslov, ali su različita prava razbacana po tekstu.

S jedne strane, član 12 (religija španske nacije jeste i zauvek će biti rimokatolička apostolska, a nacija je štiti mudrim i pravednim zakonima i zabranjuje vršenje bilo koje druge) je konfesionalan i strogo konfesionalan, nametanjem religiju i zabraniti ostalo. To je, dakle, smisao suprotan, uskraćivanje verske slobode.

Prava koja se priznaju i šire u tekstu reprodukuju građanska individualna prava uvezena iz Francuske revolucije, tako da član 4 govori o građanskoj slobodi, svojini i drugim legitimnim pravima (otvorena klauzula).

Čini se da je jednakost manje naglašena nego u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, koja je formulisala postojanje jedinstvene jurisdikcije za sve klase ljudi u građanskim i krivičnim predmetima i priznavala aktivno biračko pravo. Postojala je sloboda izražavanja (osim u verskim spisima).

Garancije su artikulisane u hapšenjima i sudskim procesima: zabrana mučenja, nepovredivost lične i kuće, habeas corpus, obaveštenje o uzrocima, između ostalog. Poseban naslov bio je posvećen narodnom obrazovanju, dajući značaj nastavi i priznavanju narodnog obrazovanja za sve građane.

Političke institucije

Parlament

Bilo je jednodomno izbegavati posredovanje između predstavnika suvereniteta i kralja, čime se izbegava druga komora aristokrata koju je izabrao kralj. Izborni proces je bio detaljno regulisan, kroz indirektno biračko pravo u četiri stepena: prvi izbori su bili skoro univerzalni (punoletni muškarci), a zatim su postali ograničeni kako je napredovao ka pasivnom biračkom pravu.

Zakonodavna vlast je bila dve godine i regulisalo se načelo automatizma poziva, pošto nije zavisilo od kraljevske volje, sastajali su se svake godine po tri meseca i bila su predviđena vanredna zasedanja. Pored toga, postojala je stalna deputacija koja je brinula o ovlašćenjima veća kada ono nije zasedalo.

Sednice su, osim ako nije drugačije određeno, bile javne. Oni su imali ovlašćenje da donose svoj Pravilnik o organizaciji i unutrašnjem funkcionisanju, a utvrđena je neprikosnovenost poslanika u mišljenju i vršenju njihovih funkcija i imunitet u krivičnim predmetima protiv njih, koje je morao da sudi sud Cortes..

Zakonodavnu vlast je vršio zajedno sa kraljem, pošto je inicijativa pripisana njemu i pojedinom namesniku. Imao je i finansijsku moć jer je određivao troškove Uprave i odobravao raspodelu doprinosa.

Kralj i Državni savet

Lik kralja je bio regulisan kao ustavno telo koje je imalo ograničena ovlašćenja (konstituisana vlast) u meri u kojoj je delila političku moć sa drugim institucijama (posebno Kortesima). Član 172 ističe veliki broj stvari u koje ne može intervenisati. Od njegovih funkcija, vredi istaći zakonodavnu kroz 2 instrumenta: 1) zakonodavnu inicijativu i 2) sankcionisanje i proglašenje zakona, kao i mogućnost umetanja privremenog suspenzivnog veta pod određenim uslovima.

Izvršna vlast pada na kralja, koji ima jurisdikciju nad vođenjem unutrašnje i spoljne politike, vršenjem izvršne funkcije i regulatornom moći (u pitanjima koja se ne pripisuju Kortesu) i odbranom. U suštini, slične onima koje danas sprovodi Vlada. Lik kralja je bio neprikosnoven i nije podlegao odgovornosti, a lik referenduma je artikulisan u ustavnom tekstu.

Predviđeno je postojanje Državnog saveta, čije članove je imenovao kralj na predlog Kortesa, koji je savetovao kralja i nije imao nikakvu jurisdikcionu funkciju (različitu od Bajonskog statuta). Njihova mišljenja nisu bila obavezujuća.

Kralj je imao trenutnu moć da kreira prostorne propise za javni razvoj države neposredne parlamentarne pripadnosti.

Državni sekretari i kancelarija

Imenovan i odvojen od strane kralja, uspostavljajući položaj koji nije u skladu sa položajem zamenika (rigidna podela vlasti). Ustav nije predvideo Vladu kao kolegijalno telo. Međutim, praksa je dovela do postojanja Vladinog tela (sastanak sekretara) kojim je predsedavao kralj, au njegovom odsustvu, po Ukazu iz 1824. godine, predsednik Ministarskog saveta. Ovaj predsednik je bio konfigurisan kao primus inter pares koji je vodio sednice kada lik kralja nije bio prisutan.

Teritorijalna organizacija

Prepoznata je integracija države u regione i pokrajine sa izvesnom početnom decentralizacijom administrativne prirode. Vlada je bila artikulisana kroz pokrajinska veća i gradska veća i predviđala je lik višeg poglavara, kojeg je imenovao kralj, kome je poverena politička vlada pokrajina i predsedništvo gradskih veća (gde je bilo). To je izuzetak od izbornog principa, mešanje centralne vlasti u lokalne institucije i presedan za instituciju građanskog guvernera.

Kraljevski statut iz 1834.

Kada se 1833. godine dogodila smrt Fernanda VII, državna mašinerija je bila u rukama liberala. Testamentom je dodeljena Izabela II kao naslednica i imenovana Marija Kristina, supruga kralja, kraljica guverner. Tokom monarhove bolesti i suočena sa karlističkim pretenzijama, kruna se udružila sa liberalima, dajući široku amnestiju i započevši umereni reformizam koji je naišao na karlističku opoziciju (delimično iz socioekonomskih razloga i regionalnog pitanja).

Namera da se politički sistem otvori za učešće umerenih liberala ostvariće se izradom norme (Statuta) sa prolaznom svrhom. Kada reforma Sea Bermudesa nije uspela, regent (1834.) je zadužio formiranje vlade Martinesu de la Rosi koji će zajedno sa Gareljijem i Havijerom de Burgosom biti autor Kraljevskog statuta (koji će biti sankcionisan 10. te iste godine.).

Karakteristike kraljevskog statuta

1. To je norma mosta između krize starog režima i početka liberalne države. On predviđa skoro apsolutno jačanje moći kralja, na osnovu tradicionalnih zakona Kraljevine, da bi se nastavilo sa sazivanjeM parlamenata.
2. To nije Ustav u strogom smislu, već darovana povelja: nema konstitutivne vlasti i pridev „pravi“ upozorava na njeno poreklo. Dodeljena Povelja podrazumeva da se Monarh, na osnovu svoje suverene moći, odvaja od određenih ovlašćenja koja prenosi na druga tela. (TOMAS VILjAROJA).
3. Sadržaj je nepotpun tekst: veoma kratak (50 članova u odnosu na 384 Ustava iz 1812.), nije predviđao nikakvo regulisanje prava, samo je regulisao Korte i njihove odnose sa kraljem, ali nije sadržao bilo koju specifičnu titulu o kralju, Regenstvu ili ministrima, čineći samo izolovane reference u celom tekstu.
4. Pored toga, utvrđeno je da će Kortesi biti dvodomni sastavljeni od imanja heroja, koje je imenovao sam monarh, i imanja kvalifikovanih advokata.

Inspirativni principi

1. Pošto je Povelja dodeljena, suverenitet je stavljen na kralja, iako su ograničena ovlašćenja priznata Kortesu. Može se čak govoriti i o zajedničkom suverenitetu, ali lik kralja gotovo da ne trpi bitna ograničenja, ima izvršna ovlašćenja, kao i većinu zakonodavnih resursa (zakonodavna inicijativa i pravo veta).
2. Ne utvrđuje princip podele vlasti, niti se pominje pravosuđe. Postoji zavisna pozicija zakonodavne i prevlast izvršne vlasti (personalizovane u kralju) koja može da ometa aktivnost Kortesa. U svakom slučaju, predviđena je kolaborativna intervencija koja se manifestovala u ovlašćenjima u vezi sa Kortesom (sazivanje, suspenzija i raspuštanje) i kompatibilnosti položaja ministra i statusa poslanika.
3. Fleksibilan ustav jer ne predviđa nikakvu konkretnu klauzulu za njegovu reformu koja se može sprovesti kroz redovnu zakonodavnu proceduru.
4. Uspostavlja se režim oligarhijske prirode: biračko telo ne dostiže 1%. Dizajniran da održi privilegije Krune i manjine.

Institucionalni organi

Kralj

Dobio je ogroman skup ovlašćenja:

1. Monopol zakonodavne inicijative.
2. Sazivao je, suspendovao ili raspustio Generalne kortese.
3. Ona je sankcionisala zakone sa krajnjom mogućnošću korišćenja prava veta.
4. Imenovao je heroje na neograničen način.
5. Izabran za predsednika i potpredsednika Staleža.
6. Imenovao je i razriješio predsjednika Savjeta ministara i članove kabineta.

Vlada

Bez sumnje je važna i konstitucionalizacija figure predsjednika Saveta ministara u nekoliko pasusa. Iako samo povremeno govori o Vladi, ostatak njegovih referenci upućen je Savetu ministara. Takođe uključuje ime ministra u poređenju sa imenom državnog sekretara i kancelarije (nasleđeno iz vremena Filipa V). Početni protosistem parlamentarizma javlja se kada je potrebno dvostruko poverenje (Kralj i Kortes) za upravljanje i pojava takozvanog kabinetskog pitanja ili pitanja poverenja.

Španski ustav iz 1837.

Sistem Kraljevskog statuta ostao je na snazi do 1836. godine, kada je Kraljevska farmska garda nametnula kraljici regentu ponovno uspostavljanje Ustava iz 1812. i sazivanje konstitutivnih kortesa. Međutim, s obzirom na evidentnu političku nemogućnost obnove Ustava iz 1812. godine, naprednjaci su odlučili da ga reformišu u novi tekst koji je bio prihvatljiv i za naprednjake i za umerene, što je bio prvi ozbiljan pokušaj španskog konstitucionalizma da uspostavi konsenzualni Ustav, u vrhuncu. trenutak građanskog rata kako bi se, kako iznutra tako i spolja, pokazalo – mnoge zemlje nisu zaboravile evropski haos koji je za sobom povuklo ponovno uspostavljanje vladavine Kadisa – ujedinjeni liberalni front protiv karlizma.

Iz tog razloga, naprednjaci su napravili važne ustupke kako bi umereni podržali novu normu:

• Deklaracija o nacionalnom suverenitetu se odriče u članovima (ali to će biti zadržano u preambuli).
• Uspostavljena je podela vlasti više u skladu sa ustavnim monarhijskim režimom tog vremena, sa većim manevarskim prostorom za Krunu:

1. On bi imao izvršnu vlast.
2. Imao bi pravo veta na zakone Kortesa.
3. Imao bi moć da raspusti Kortes i raspiše nove izbore.

• Dvodomni sudovi se osnivaju:

1. Kongres poslanika bi se birao u potpunosti neposrednim glasanjem, sa mandatom ne dužim od 3 godine.
2. Senat bi bio mešovit, kombinovanjem izbora sa kraljevskim imenovanjem: senatore bi imenovao kralj na predlog trostruke liste elektora svake provincije. Svaki put kada bi bili izbori za Kongres, bilo zbog kraja mandata ili zbog raspuštanja, trećina Senata bi se obnavljala.
3. Nije bilo pozivanja na izborno zakonodavstvo, čime je eliminisana regulatorna priroda Ustava iz 1812. Na ovaj način, bilo koja vrsta biračkog prava mogla se artikulisati bez podrivanja ustavne norme (narednim izbornim zakonom je implementirano cenzussko pravo glasa po kojem su samo oni mogli da glasaju. Španci koji su plaćali porez u javnu blagajnu za minimalnu vrednost od 200 reala).

Međutim, uključene su i određene progresivne veroispovesti, kao što su narodni izbori za gradska veća i pokrajinska veća i ponovno uspostavljanje Narodne milicije.

U verskom aspektu, postignut je konsenzus: država se izjašnjava kao nekonfesionalna, priznajući slobodu bogosluženja, ali je na poseban način posvećena katoličkoj crkvi, plaćajući troškove „bogosluženja i sveštenstva“ kao nadoknadu za konfiskaciju svoje imovine.

Nacionalna milicija se održava.

Opštinama će upravljati gradonačelnici koje bira narod.

Španski ustav iz 1845.

Nakon burnog namesništva kraljice regente i generala Espartera, raspušta se Senat, proglašava većina kraljice Izabele II, a raspisuju se novi izbori za Kortesa, pobedom umerenih predvođenih generalom Narvaezom, koji je odlučio da reformiše sadašnji Ustav za još jedan u skladu sa njihovim idejama – uprkos naprednjačkoj opoziciji i nekim umerenim sektorima, koji su branili normu iz 1837. jer je ona bila rezultat političkog konsenzusa i da bi im služila da se smenjuju na vlasti bez potrebe menjati Ustav svaki put kada se menja Vlada.

Dakle, nastali tekst nije bila jednostavna reforma prethodnog – iako je to bio jedini španski ustav koji je proizašao iz reformske procedure predviđene u prethodnom Ustavu – već je uspostavio veoma važne promene:

• Zamenite princip nacionalnog suvereniteta (koji se pojavio u preambuli norme iz 1837.) principom zajedničkog suvereniteta između kralja i kortesa. Na taj način bi se povećala ovlašćenja izvršne vlasti, utvrđujući da zakonodavna vlast boravi u kortesu sa kraljem.

• Sudovi, kao zakonodavna vlast i kopredstavnik nacije, sastoje se od dva veća:

-Senat, za kraljevsko imenovanje i doživotno.

-Kongres poslanika, biran izbornim pravom glasanjem (veoma ograničen na 1% birača).

• Mandat poslanika se produžava sa tri na pet godina.

• Potiskivanje Narodne milicije.

• Izmena izbora organa opštine (imenovala bi ih Vlada ili pokrajinski organi) i pokrajinskih organa.

• Sudska vlast je preimenovana u Upravu pravde, čime je nestao ustavni mandat zakonodavcu da uspostavi suđenje po poroti za sve vrste zločina, kao i mandat za uspostavljanje jedinstva nadležnosti.

• Državno službeni status katoličke veroispovesti je poboljšan.

• Režim sloboda je sličan onom iz 1837. godine, iako su slobode štampe, političkog udruživanja i okupljanja ograničene.

• Gradonačelnike, kao izvršne predstavnike centralne vlasti u opštinama, imenovaće guverner Pokrajine, koga će imenovati Vlada.

Ustavni projekat iz 1852. godine

Tokom umerene decenije (1844—1854) dogodila se Revolucija 1848, ustavne garancije su suspendovane kako bi se sprečilo širenje evropskog revolucionarnog talasa u Španiji. Koristeći ovaj kontekst i nakon što je uspeo da potpiše novi konkordat, ultramontanski umereni Huan Bravo Muriljo, tadašnji premijer Španije, 1852. godine, priprema ustavni projekat 1852. čiji je cilj da se vrati propisima koji su više u skladu sa starim režimom ili sistem zasnovan na Povelji.dodeljenom slično ukinutom Kraljevskom statutu iz 1834. sa namerom da privuče sektore koji su najskloniji karlizmu.

Međutim, protivljenje novom ustavnom projektu bilo je takve prirode, kako među umerenim, tako iu ostalim partijama, da on nikako nije mogao napredovati.

Neproglašeni Ustav iz 1856. godine

Ovaj nerođeni ustav je nastao kao proizvod progresivnog bienijuma koji je počeo 1854. godine, čime je okončana umerena Dekada.

Njegov sadržaj je apsolutno reafirmirao princip nacionalnog suvereniteta, tako da se ništa nije uzimalo zdravo za gotovo i da bi sve institucije, uključujući i Krunu, našle svoj temelj u nacionalnoj volji. Politička prava su takođe bila široko priznata i, po prvi put u Španiji, uspostavljen je režim verske tolerancije. Direktno biračko pravo na popisu i dalje je održano, iako bi Senat ponovo bio izboran. Pored toga, ponovo je uspostavljena stalna deputacija Kortesa, kao i Ustav iz 1812, čija je funkcija bila da obezbedi poštovanje Ustava kada su Kortesi zatvoreni. To je donekle rigidan ustav; pošto uspostavlja tešku reformsku proceduru; proceduru koju su delimično pratili i ostali ustavi koji su kasnije proglašeni.

Međutim, ovaj ustavni projekat nije donet posle kontrarevolucije 1856. godine, koju je predvodio general O'Donel.

Španski ustav iz 1869.

Nakon što je Sud pobegao u Francusku, vrhovna vlast je poverena generalu Seranu, koji je sazvao konstitutivni Kortes koji je izradio novi ustavni tekst.

Ovo je bio demokratski ustav koji je bio na snazi do 1873. Suverenitet je bio nacionalan i vlast je bila podeljena: zakonodavnu vlast imali su sudovi, izvršnu vlast imao je kralj, a sudsku vlast u sudovima. Katolička religija je nastavila kao zvanična državna religija iako je tekst garantovao vršenje bilo koje druge vere, u javnoj ili privatnoj, u svom članu 21. Opšte muško pravo glasa.

Nacrt saveznog ustava iz 1873. godine

Razvijena tokom Prve republike koja nikada nije doneta, koja je definisala Španiju kao Saveznu Republiku, sačinjenu od sedamnaest država, koje su sebi dale svoj Ustav i imale bi zakonodavna, izvršna i sudska tela, prema sistemu podele vlasti između Federacije i država članica. Međutim, nemogućnost postizanja dogovora da se artikuliše funkcionisanje država u federaciji sprečila je da se projekat uspešno završi.

Španski ustav iz 1876.

Nakon državnog udara generala Pavije u januaru 1874, nijedna politička grupa nije mogla da ponudi stabilnu formulu vlade. Suočen sa ovom situacijom, budući Alfonso XII, iz Engleske, obratio se Špancima kroz ono što je bilo poznato kao Sandhurstski manifest, nudeći da vlada po formuli liberalne monarhije. General Martinez Kampos je sproveo Sagunto decembra 1874., koji je stavio tačku na Prvu republiku i doveo do Ustava iz 1876.

Nova Magna karta bi predložila Alfonsa de Borbona, sina svrgnute Izabele II od Španije, za šefa države sa određenim prerogativima - na primer, zajedničkim suverenitetom ili kraljevskim vetom. Iako je prvobitno bio u korist cenzusa biračkog prava, Ustav iz 1876. je reformisan 1890. kako bi doneo opšte pravo glasa za muškarce. Ustav iz 1876. suspendovan je 1923. godine, nakon državnog udara koji je izvršio kapetan general Migel Primo de Rivera, čime je postao najdugovečniji ustav u istoriji Španije (47 godina) do sada.

Nacrt ustava iz 1929. godine

Nacrt ustava iz 1929. godine, nazvan Osnovni statut Monarhije, bio je nacrt ustava — ili tačnije odobrena povelja — koju je pripremila Prva sekcija Nacionalne konsultativne skupštine koju je imenovala diktatura Prima de Rivere u oktobru 1927. godine. novi osnovni zakon Alfonsove monarhije da je u njegovim članovima drastično ograničeno ostvarivanje prava i sloboda, nije uspostavljena podela vlasti niti je priznat nacionalni suverenitet, samo polovina jednodomnih kortesa birana je opštim pravom glasa, dok je drugu polovinu su imenovale "korporacije" i kralj, a njihova ovlašćenja i pripisivanja su u velikoj meri smanjeni u korist Krune i Saveta Kraljevine, nove institucije sa obeležjima Starog režima - prethodnika tela isto ime Frankove diktature. Projekat je raskinuo sa celokupnom istorijom španskog konstitucionalizma i nije zadovoljio nikoga, pa ni diktatora, zbog širokih ovlašćenja koje je dao kralju na štetu šefa vlade, zbog čega o njemu nije bilo reči u Plenarna skupština. Nacionalno konsultativno i nikada nije stupio na snagu.

Španski ustav iz 1931.

Republički ustav iz 1931. godine, nastao na osnovu opštinskih izbora i naknadnog odricanja od prestola Alfonsovim uključivanjem, na osnovu Kelsenovih teorija, Ustavnog suda, nazvanog Sud ustavnih garancija. Takođe uvodi, po prvi put, decentralizaciju države, kroz autonomne regione, unapređenje teritorijalne organizacije ustava iz 1978. godine.

Duboke protivrečnosti španskog društva 1920-ih i 1930-ih dovešće do španskog građanskog rata, nakon čega će biti uspostavljena diktatura generala Franciska Franka, što će podrazumevati ukidanje ovog ustava i njegovu zamenu Osnovnim zakonima Kraljevine, na snazi.do usvajanja poslednjeg demokratskog ustava iz 1978. godine.

Osnovni zakoni Kraljevine 1936-1977

Kao takav, poznat je set zakona koji su uspostavili političko-institucionalni okvir modela diktatorske države koji je uspostavio general Fransisko Franko nakon Španskog građanskog rata, ali oni nisu priznati kao ustavi jer nisu priznavali princip nacionalnog suvereniteta i Iznad njih je bila moć generala Franka, koji ih je proglasio.

Prvi je bio Zakon o radu koji je regulisao rad i privredni život. Ustavni zakon o Kortesu iz 1942. ustanovio je Kortes kao instrument za saradnju. Španskom poveljom iz 1945. utvrđena su prava i dužnosti Španaca. Zakon o nacionalnom referendumu iz 1945. regulisao je referendum. Zakonom o sukcesiji šefa države iz 1947. Španija je konfigurisana kao kraljevina. Zakon o principima nacionalnog pokreta iz 1958. ukazuje na vodeća načela pravnog sistema i Organskog zakona države iz 1967. godine, reformiše sve prethodne i utvrđuje ovlašćenja šefa države.

Konačno, Zakon o političkoj reformi iz 1977. godine bio je pravni instrument koji je omogućio da se španska tranzicija artikuliše.

Španski ustav iz 1978.

Nastao iz pravne reforme koju su sproveli španski kortesi koja je dovela do Zakona o političkim reformama, i rezultat pregovora između različitih političkih partija koji su se pojavili nakon opštih izbora u Španiji 1977. godine; Tako je dogovorena Magna karta u kojoj su učestvovali političari koji predstavljaju ogroman pluralitet različitih političkih ideologija, kako sa desno-levog spektra, tako i sa različitih pozicija o teritorijalnoj, društvenoj i ekonomskoj strukturi Španije. Ovaj ustav obuhvata parlamentarnu monarhiju kao politički oblik države; pretpostavlja pretpostavku demokratskih, društvenih vrednosti i vladavine prava, kao i oporavak teritorijalne organizacije republičkog ustava iz 1931. Ustav iz 1978. je jedini koji je španski narod usvojio i odobrio na referendumu.

Hronologija

Korišćena je hronologija datuma njenog objavljivanja, koja se razlikuje od perioda važenja i stoga:

• Bajonski ustav iz 1808. godine, koji se smatrao datom poveljom (pošto ju je Napoleon nametnuo španskim plemićima), imao je vrlo sumnjivu važnost u pogledu vremena i prostora, iako je bio veoma važan jer je služio kao podsticaj za stvaranje pravi ustav od strane njegovih klevetnika.

• Ustav iz 1812. je ukinut 1814. (i zamenjen Kraljevskim statutom), ponovo uspostavljen 1820. godine, ponovo ukinut 1823. (tzv. Liberalni trienijum) i konačno ponovo uspostavljen 1836. godine, kada je zamenjen Ustavom iz 1837. godine.

Literatura

• Solé Tura, Jordi y Aja, Eliseo (1977). Constituciones y períodos constituyentes en España (1808- 1936). Madrid: Siglo XXI.