Референдум

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Референдум је облик непосредне демократије, тј. облик непосредног учешћа грађана у вршењу државне власти и доношења политичких одлука. Путем референдума грађани се изјашњавају (непосредно и тајно) да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или друге одлуке које су већ донесене или се њихово доношење планира.

Референдум може бити у области устава, законодавства, администрације, финансија или међународног права и односа. По обавезности одлуке може бити обавезујући и саветодавни, по времену одржавања претходни или накнадни, по обавезности одржавања обавезни и факултативни а по дејству одлуке може бити конститутиван или аброгативан. Референдум је најчешћи облик непосредне демократије и као такав је предвиђен у великом броју устава у свету. По учесталом коришћењу референдума истиче се Швајцарска, као и скандинавске земље.

Плебисцит је организовано изјашњавање народа на постављено му питање. Настао је у Старом Риму као облик непосредне демократије. Разлике између референдума и плебисцита су мале само што се референдум чешће примењује када су у питању закони а плебисцит у вези са изјашњавањем о облику владавине или неком другом важном питању. Грађани се изјашњавају са да или не. У новијој историји праксу референдума први је увео Наполеон постављањем питања да ли га народ прихвата за доживотног конзула односно да ли се признаје наследност царске титуле у његовој породици. Назив плебисцит први пут је употребљен за време владавине Наполеона III који се у два наврата обраћао непосредно народу 1851. и 1870. године.

За разлику плебисцита о унутрашњим питањима плебисцит у вези са међународним питањима је један од начина вршења права на самоопредељење. Плебисцитом се одлучује о питању под суверенитетом које државе ће народ живети. У извесним ситуацијама плебисцитом представља само потврду за анексију или унапред донету одлуку. У историји је плебисцит често примењиван: у Француској је плебисцитом решено питање присаједињења Авињона 13. септембра 1791. и Савоје и Нице 24. марта 1860. године. Версајски мировни уговор предвиђао је да се плебисцитом реши читав низ питања: присаједињење Ојпена и Малмедија Белгији, питање корушких Словенаца, након 15 година плебисцит у Сарској области, у Шлезији, Источној Пруској, Шлезвигу. Уједињене нације често примењују плебисцит када треба одлучити о будућности неке територије под старатељством. Учешће становништва у плебисциту треба да буде засновано на општем и непосредном праву гласа. Од великог значаја за исход плебисцита је и начин постављења питања на које становништво треба да одговори јер се и на тај начин може ограничити његова воља. По правилу резултат плебисцита је коначан. Али он може зависити и од одлуке комисије која спроводи плебисцит (такозвани шлески систем) којој је одлука гласања само путоказ при доношењу коначног решења.