Klasična psihofizika
Psihofizika je grana psihologije koja kvantitativno proučava veze između fizičkih stimulusa i njihove percepcije. Psihofizika pokriva sve čulne organe, mada se većina istraživanja bavi čulom vida. Psihofizika se obično definiše kao kvantitativna grana proučavanja percepcije, koja ispituje odnose između posmatranih stimulusa i odgovora i razloge za te odnose.[1]
Psihofiziku je osnovao nemački naučnik i filozof Gustav Teodor Fehner. On je skovao reč, razvio osnovne metode, sproveo složene psihofizičke eksperimente i započeo liniju istraživanja koja i dalje postoji u eksperimentalnoj psihologiji. Fehnerova knjiga Elementi psihofizike (1860) može se posmatrati kao početak ne samo psihofizike, već i eksperimentalne psihologije.[1]
Razvoj psihofizike se može podeliti na period klasične psihofizike i period neopsihofizike.
Klasična psihofizika[uredi | uredi izvor]
Psihofizika kvantitativno istražuje odnos između fizičkih draži (stimulusa) i senzacija i percepciju na koju oni utiču. Psihofizika je opisana kao "naučno proučavanje odnosa između stimulusa i senzacije" ili, potpunije, kao "analiza perceptivnih procesa proučavanjem efekta na iskustvo ili ponašanje subjekta sistematskog variranja svojstava stimulusa duž jednog ili više fizičkih dimenzija".[1]
Psihofizika se takođe odnosi na opštu klasu metoda koje se mogu primeniti za proučavanje perceptivnog sistema. Savremene aplikacije se u velikoj meri oslanjaju na merenje pragova, idealnu analizu posmatrača i teoriju detekcije signala.[1]
Metode klasične psihofizike[uredi | uredi izvor]
Psihofizičke metode su postupci merenja osetljivosti, zasnovani na Fehnerovom zakonu. Fehner je sistematizovao postupke merenja pragova, dopunio ih i razvio, pa su oni otada u upotrebi pod zajedničkim nazivom klasične psihofizičke metode.[2] Postoje tri metode klasične psihofizike. Metoda reprodukcije, koja je najjednostavnija za merenje donjeg praga, metoda granica i metoda konstantnih draži.[3]
Metoda reprodukcije[uredi | uredi izvor]
Metoda reprodukcije (eng. method of adjustment/reproduction) jeste metoda koja je najjednostavnija za merenje donjeg praga. Ispitanik pred sobom ima skalu na kojoj može da podesi intenzitet stimulacije. Stimulus, na primer zvuk ili svetlo, se podešava na skali koju ispitanik kontroliše. Prikazani stimulus treba da bude takvog intenziteta da ga ispitanik lako može opaziti. Ispitanik lagano pomera skalu, smanjujući intenzitet stimulusa, dok intenzitet nije toliko nizak da ga više ne može opaziti. Ovo je silazna serija.[3]
Intenzitet se zatim podesi tako da ga ispitanik ne može nikako opaziti. Ispitanik sada pomera skalu ka višim intenzitetima, dok ne počne da opaža stimulaciju. Ovo je uzlazna serija. Parovi silaznih i uzlaznih serija se ponove veći broj puta i srednja vrednost tih merenja predstavlja donji prag.[3] Na primer, posmatraču se prikazuje standardni vizuelni stimulus specifičnog intenziteta i od njega se traži da prilagodi stimulus tako da odgovara osvetljenosti standarda.[4]
Važna karakteristika ove metode jeste to što se prag može vrlo brzo izmeriti. Nažalost, ova metoda nije precizna kao dole navedene metode, ali je u upotrebi tamo gde je neophodna brzina pri merenju, na primer kod merenja efekata adaptacije.[3]
Metoda granica[uredi | uredi izvor]
Metoda granica (eng. method of limits) podrazumeva veoma sličnu proceduru, osim što se stimulacija menja u finim intervalima, umesto kontinuirano. Eksperimentator namesti stimulaciju na neki početni nivo, a ispitanik izveštava da li može ili ne može da detektuje draž. Zatim eksperimentator snižava stimulaciju, uvek za isti iznos, a ispitanik izveštava da li može da opazi stimulus. I ovde se zadaje jednak broj silaznih i uzlaznih serija. Prosek svih merenja je donji prag. Mesto promene, pre koga se nikad ne detektuje draž, a posle koga se uvek detektuje jeste donji prag.
U eksperimentima se uzlazno i silazno koriste naizmenično, a pragovi se uprosečavaju. Mogući nedostatak ovih metoda je to što se subjekt može naviknuti da prijavljuje da opaža stimulus i može nastaviti na isti način čak i izvan praga (greška navikavanja). Nasuprot tome, subjekt takođe može predvideti da će stimulus postati detektivan ili neotkriven i može doneti preuranjenu procenu (greška u predviđanju).
Kvantni skok[uredi | uredi izvor]
Da bi izbegao ove potencijalne zamke, Georg fon Bekeši je 1960. uveo postupak stepeništa u svojoj studiji slušne percepcije. U ovoj metodi, zvuk počinje da se čuje i postaje tiši nakon svakog odgovora subjekta, sve dok ispitanik ne prijavi da ga čuje. U tom trenutku zvuk postaje sve glasniji pri svakom koraku, sve dok subjekt ne prijavi da ga čuje, a zatim se u koracima ponovo utišava. Na ovaj način, eksperimentator je u stanju da "uđe" u prag.[5]
Metoda učestalosti[uredi | uredi izvor]
Metoda učestalosti (eng. method of constant stimuli) je najpouzdanija, ali i najsloženija metoda. Njena velika prednost se sastoji u tome što se indikatori izračunavaju iz znatno većeg broja podataka nego u prethodnim metodama, mada se time i trajanje metode povećava. Naziva se još i metodom tačnih i pogrešnih slučajeva i metodom konstantnih draži.[2]
Osnovni principi ovog postupka su sledeći: koristi se samo nekoliko konstantnih stimulusa sa većim intervalom između susednih draži. Ovi stimulusi se izlažu slučajnim redosledom, tako da ispitanik ne zna da li će sledeća draž biti jača ili slabija od prethodne. U krajnjem ishodu sve draži se moraju primeniti jednak broj puta. Time se izbegavaju greške inercije i anticipacije.[2]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Saji (2014-12-27). „Psychological Resources: Classical psychophysics”. Psychological Resources. Pristupljeno 2021-10-11.
- ^ a b v Ognjenović, P. (2002). Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike.
- ^ a b v g Zdravković, S. (2011). Percepcija. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.
- ^ „APA Dictionary of Psychology”. dictionary.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-10-11.
- ^ Gescheider, George A. (1997). Psychophysics : the fundamentals (3rd ed izd.). Mahwah, N.J.: L. Erlbaum Associates. ISBN 0-8058-2281-X. OCLC 35559116.
