Korisnik:Essylt2401/Viktorijanski stilovi odevanja

Prikaz odevnog stila muškaraca i žena, uključujući ilustracije rukavice i šešira (1844)

Ilustracija koja prikazuje modu tokom 19. veka

Viktorijanska moda se sastoji od različitih modnih pravaca i stilova u britanskoj kulturi, koji su se pojavili i razvili u Ujedinjenom Kraljevstvu i Britanskom carstvu tokom viktorijanskog doba, otprilike od 1830-ih do 1890-ih godina. U tom periodu došlo je do mnogih promena u modi, uključujući promene u stilovima, modnoj tehnologiji i metodama distribuiranja. Na modu su uticali i različiti pokreti u arhitekturi, književnosti, dekorativnoj i vizuelnoj umetnosti, kao i promena shvatanja rodnih uloga.

Pod vladavinom kraljice Viktorije, Engleska je doživela period napretka, kao i tehnološki uspon. Masovna proizvodnja mašina za šivenje 1850-ih, kao i pojava sintetičkih boja unele su velike promene u modu. Odeća se mogla praviti brže i jeftinije. Napredak u štampanju i vrtoglavo širenje modnih časopisa omogućili su masama da učestvuju u usponu visoke mode, otvarajući tržište masovne potrošnje i reklamiranja. Do 1905. godine odeća se sve više proizvodila u fabrici i često se prodavala u velikim robnim kućama po nepromenjenim cenama, što je podstaklo razvoj novog doba potrošača, sa rastućom srednjom klasom koja je imala koristi od industrijske revolucije.

Ženska moda

Tokom viktorijanskog doba, žene su uglavnom radile u privatnom, kućnom okruženju. Za razliku od ranijih vremena, kada su žene često pomagale svojim muževima i braći u porodičnim poslovima i radu, tokom devetnaestog veka rodne uloge su postale jasnije određene. Potreba za zemljoradnicima više nije bila tako velika nakon industrijske revolucije, a žene su češće obavljale kućne poslove ili, ako su udate, neretko nisu radile. Haljina je odražavala ovaj novi, sve više sedeći način života i nije imala za cilj da bude utilitarna.

Odeća je odražavala društveni položaj žene, pa se stoga razlikovala po društvenim slojevima. Žene iz visokog društva koje nisu morale da rade često su nosile čvrste korsete preko steznika ili potkošulja, zajedno sa suknjom ukrašenom vezom i brojnim slojevima, preko slojeva podsuknje. Žene srednje klase imale su sličan odevni stil; međutim, ukrasi nisu bili tako upadljivi. Garderoba je bila slojevita i teška. Korseti su takođe bili kruti i ograničavali su kretanje. Iako odeća nije bila udobna, vrsta tkanine i brojni slojevi bili su simbol dobrostojećeg imovinskog stanja.

Slika večernje haljine iz 1850-ih sa dekolteom.

• Dekolte: Berta je ime za dekolte sa niskim ramenima koji su nosile žene tokom viktorijanskog doba. Kroj je otkrivao ženska ramena i ponekad je bio ukrašen čipkanim volanom od 7 do 15 centimetara, ili horizontalnim platnenim trakama. Međutim, dekolte je bio dozvoljen samo pripadnicama visoke i srednje klase. Ženama iz radničke klase tokom tog vremenskog perioda nije bilo dozvoljeno da otkriju taj deo tela.
  Zahvaljujući dekolteu, marame su postale značajan dodatak haljinama. Korseti su izgubili naramenice, a moda je nametnula dve vrste steznika - sa rolkom za dnevnu, kao i sa dubokim dekolteom za večernju varijantu.

• Ojačavanje korseta: Korseti su korišćeni u ženskim haljinama za isticanje uzanog ženskog struka. Funkcionišu kao donji veš koji se može podesiti tako da se čvrsto veže oko struka, drži i oblikuje struk osobe, kako bi ga učinio vitkim i prilagodio modnim idealima doba. Takođe je pomagao da ne dođe do nagužvavanja tkanine. Korset je isticao uski ženski struk.
  Korseti su smatrani uzrokom mnogih bolesti zbog uskog vezivanja, ali praksa njihove upotrebe bila je ređa nego što se danas generalno misli (Efekti uskog vezivanja na telo).

Lažni rukavi

• Rukavi: Tokom viktorijanskog doba, rukavi su bili vrlo uski. U dizajnu su se slagali sa uskim ženskim strukom, a bili su spušteni na ramenima i pričvršćeniji, što je ograničavalo pokrete ruku.
  Međutim, sa razvojem krinolina, rukavi su postali zvonastiji, a haljine sa takvim oblikom rukava izgledale su glomaznije. Lažni rukavi, koji su se obično pravili od čipke, lana ili pamuka, gustog ili retkog tkanja, nosili su se ispod rukava. Lako su se skidali, prali i ponovo zašivali, tako da su delovali kao lažni rukavi, prikačeni za rukave do lakta. Obično se pojavljuju ispod zvonolikih rukava dnevnih haljina.

• Silueta: Silueta se menjala tokom vremena u skladu sa razvojem donjeg veša. U početku, široke suknje pravljene su od tkanina poput lana tkanog od konjske dlake. Krinoline su korišćene da suknjama daju oblik košnice, sa najmanje šest slojeva podsuknji , koje su mogle da teže i do sedam kilograma. Kasnije je razvijena kavezna krinolina. Žene su bile oslobođene teških podsuknji i mogle su slobodno da pomeraju noge ispod kaveza. Silueta je kasnije počela da naglašava nagib prema zadnjem delu suknje. Uveden je stil poloneza gde je zadnji deo suknje dobijao na punoći. Krinoline i kavezi su takođe počeli da nestaju. Razvijaju se turnure kao vidovi oblikovanja sukanja.

U viktorijansko doba šminka je morala biti neprimetna jer se inače dovodila u vezu sa promiskuitetom. Mnogi kozmetički proizvodi sadržali su otrovne ili korozivne materije poput olova, žive, amonijaka i arsenika.

Stil haljine iz 1830-ih

Haljina iz 1837. godine

Na početku vladavine kraljice Viktorije 1837. godine, idealan oblik viktorijanske žene bio je dugačak uzan torzo, koji su naglašavali široki bokovi. Da bi se postigao nizak i tanak struk, korseti su bili čvrsto vezani i prošireni preko stomaka i prema bokovima. Potkošulja se obično nosila ispod korseta i bila je relativno nisko rezana kako bi se prikrio dekolte. Preko korseta je bio usko pripijeni steznik sa niskim strukom. Zajedno sa steznikom nosila se duga suknja, sa slojevima podsuknji od konjske dlake kako bi se stvorila punoća, a istakao tanak struk. Nasuprot tankom struku bio je dekolte.

Stil haljine iz 1840-ih

Haljina iz 1840-ih

Dnevna haljina iz sredine 1840-ih

Tokom 1840-ih, spušteni rukavi, dekoltei, izduženi steznici u obliku latiničnog slova "V" i punije suknje karakterisali su modni stil žena.

Početkom decenije, steznik je pratio prirodnu liniju struka, a ivice su mu se spajale sa prednje strane. Nizak i uzak struk naglašavali su težak korset i šavovi na stezniku.

Rukavi steznika su bili tesni pri vrhu, zbog francuskog stila šivenja istih, ali su se širili oko područja između lakta i zgloba. U početku su počinjali ispod ramena, ali su tako onemogućavali slobodne pokrete ruku.

Kao rezultat toga, sredinom decenije rukavi su počeli da se šire od lakta, zbog čega su se nosili donji rukavi koji su pokrivali podlaktice.

Suknje su se produžile i proširile zbog uvođenja krinolina od konjske dlake 1847. godine, koje su bile simbol bogatstva.

Dodatni slojevi volana i podsuknji takođe su dodatno naglasili punoću ovih širokih suknji. Kako bi se istakao uzak struk, suknje su bile pričvršćene za korset uskim naborima. Ovo je služilo kao modni detalj za relativno običnu suknju. Stil iz 1840-ih smatran je konzervativnim i "gotičkim" u poređenju sa blistavošću 1830-ih.

Stil haljine iz 1850-ih

Haljina iz 1850-ih

Princeza de Brolj, 1851-1853

Kavezna krinolina, 1856.

Slična silueta ostala je i 1850-ih, uz poneke izmenjene odevne detalje.

Izrezi dnevnih haljina spustili su se još niže u "V" oblik, što je izazvalo potrebu da se područje poprsja pokrije potkošuljom. Nasuprot tome, večernje haljine su imale bertu, detalj koji je potpuno otkrivao ramena. Steznici su počeli da se protežu preko kukova, dok su se rukavi dalje otvarali i širili. Obim i širina suknje su nastavili da se povećavaju, posebno tokom 1853. godine, kada su dodati slojevi volana.

Ipak, 1856. godine suknje su se još više proširile, stvarajući oblik kupole, zbog izuma prve veštačke kavezne krinoline. Svrha krinoline bila je da stvori veštačku siluetu peščanog sata tako što će naglasiti bokove i stvoriti iluziju malog struka, zajedno sa korsetom. Kavezna krinolina napravljena je spajanjem tankih metalnih traka kako bi se stvorila kružna struktura koja bi mogla da podrži širinu suknje. Ovo je omogućeno tehnologijom pretvaranja gvožđa u čelik, koji je potom mogao da se oblikuje u tanke žice. Iako su novinari i karikaturisti tog vremena često ismevali krinolinu koja se širila, ovaj izum oslobodio je žene velikog tereta podsuknji i ispostavio se kao mnogo zdraviji izbor.

U međuvremenu, pronalazak sintetičkih boja dodao je nove nijanse već postojećoj paleti, a žene su eksperimentisale sa blistavim i svetlim bojama. Tehnološki izumi 1860-ih godina ponudili su ženama slobodu i mogućnost izbora.

Stil haljine iz 1860-ih

Kavezna krinolina iz 1860-ih godina

Haljina sa šlepom iz 1860. godine

Haljina iz 1860-ih

Tokom ranih i srednjih 1860-ih godina, krinoline su počele da se sužavaju pri vrhu, dok su na dnu ostale nepromenjene. Nasuprot tome, oblik krinoline je postao ravniji napred i veći pozadi, pošto su se suknje sada završavale šlepom. S druge strane, korseti su pratili prirodnu liniju struka, imali široke pagoda rukave i zatvoren dekolte i kragne za dnevne haljine; odnosno dubok dekolte za večernje haljine. Međutim, 1868. godine, ženska silueta se smanjila jer je krinolina zamenjena turnurom, a noseći volan je određivao izgled siluete. Širina suknje se smanjila, dok su punoća i dužina pozadi ostale nepromenjene. Da bi se naglasila leđa, šlep je skupljen tako da oblikuje nežne nabore.

Stil haljine iz 1870-ih

Haljina iz 1870-ih

Haljina iz 1877.

Turnura iz 1870-ih

Trend širokih suknji polako je nestao tokom 1870-ih godina, kada su žene počele da preferiraju još vitkiju siluetu. Steznici su i dalje pratili prirodnu liniju struka, dekoltei su varirali, dok su rukavi počinjali ispod linije ramena. Preko steznika se obično nosila suknja, koja je bila pričvršćena pozadi u obliku velike mašne. Vremenom je ova suknja postala kraća, što je dovelo do toga da steznik prekriva kukove. Kako se steznik produžavao tokom 1873. godine, u viktorijansku modu uvedena je poloneza. Poloneza je jednodelni odevni komad od steznika i suknje. Uvedena je i turnura, koja je uz polonezu stvorila iluziju prevelikog zadnjeg dela.

Do 1874, suknje su počele da se sužavaju u prednjem delu i bile su ukrašene detaljima, dok su se rukavi stezali u predelu zglobova. Od 1875. do 1876. godine, steznici su imali duge, ali još čvršće čipkane strukove, i spajali su se u oštroj liniji sa prednje strane. Turnure su se produžile i skliznule još niže, zbog čega se punoća suknje dodatno smanjila. Dodatna tkanina je skupljena pozadi u nabore, stvarajući tako uži, ali duži slojeviti šlep. Zbog dužih šlepova, ispod su se morale nositi podsuknje da bi haljina ostala čista.

Međutim, kako se 1877. godina približila, haljine su pratile liniju tela jer se išlo ka isticanju vitkih silueta. Ovo je dozvoljeno pronalaskom steznika kirase koji funkcioniše kao korset, ali se proteže nadole do kukova i gornjeg dela butina. Iako su stilovi odevanja poprimili prirodniji oblik, uske suknje ograničavale su slobodno kretanje.

Stil haljine iz 1880-ih

Viktorijanski dendi na slici 1840-ih

Turnura iz 1885. godine

Rane 1880. godine bile su simbol modne nedoslednosti. S jedne strane, tu je preterano ukrašena silueta sa kontrastnom teksturom i kitnjastim detaljima. S druge strane, rastuća popularnost krojenja dovela je do alternativnog, strogog stila. Neki su pripisali promenu siluete viktorijanskoj reformi odevanja, koja se sastojala od nekoliko pokreta uključujući Pokret za estetsku nošnju i Pokret za racionalnu odeću u srednjoj i kasnoj viktorijanskoj eri, koji su zagovarali prirodnu siluetu, lagani donji veš i odbacivali uske vezice. Međutim, ovi pokreti nisu naširoko prihvaćeni. Drugi su primetili uspon biciklizma i tenisa kao prihvatljive ženske aktivnosti koje zahtevaju veću lakoću kretanja u ženskoj odeći. Drugi su pak tvrdili da je rastuća popularnost skrojenih polumuških odela jednostavno moderan stil i nije ukazivao na napredne poglede niti na potrebu za praktičnom odećom. Ipak, različita mišljenja i usvajanje onoga što se u to vreme smatralo muškom odećom poklopilo se sa rastućom moći i društvenim statusom žena u kasnom viktorijanskom periodu.

Glomazni zadnji deo se ponovo pojavio 1883. godine i imao je još jednu preteranu horizontalnu izbočinu pozadi. Zbog dodatne punoće, tkanina se pomerila ka bočnim ili prednjim panelima suknje. Svaka tkanina sa zadnje strane bila je podignuta. S druge strane, steznici su skraćeni i završavali su se iznad bokova. Ipak, stil je ostao skrojen, ali je bio bolje strukturiran.

Međutim, do 1886. silueta se ponovo transformisala u vitku figuru. Rukavi steznika su bili tanji i zategnutiji, dok su dekoltei ponovo postali zatvoreniji. Štaviše, stil je počeo da se prilagođava sve do 1890-ih.

Stil haljine iz 1890-ih

Do 1890. krinolina i glomazni zadnji deo u potpunosti su odbačeni, a suknje su se prirodno širile od uskog struka. Dobile su zvonast oblik i čvršće su se pripijale uz bokove. Dekoltei su bili visoki, dok su se rukavi steznika u početku završavali na ramenima, ali su se povećali tokom 1894. godine. Iako su za velike rukave trebale naramenice da ih pričvrste na mestu, suzili su se do kraja decenije. Žene su tako usvojile stil krojene jakne, što je poboljšalo njihovo držanje i samopouzdanje, odražavajući standarde ranog ženskog oslobođenja.

Bela venčanica

</img>

Kraljica Viktorija i princ Albert po povratku sa venčanja u palati Sent Džejms, London, 10. februar 1840. Gravirao S Rejnolds po F. Loku.

</img>

Portret naslikao Franc Gzaver Vinterhalter, 1847, kao poklon za godišnjicu princa Alberta.

Bela je postala popularna opcija 1840. godine, nakon udaje kraljice Viktorije za Alberta od Saks-Koburga, kada je Viktorija nosila belu haljinu ukrašenu Honiton čipkom . Ilustracije venčanja su bile uveliko objavljivane, a mnoge neveste su se odlučile za belu po kraljičinom izboru. Nošenje belog brzo su usvojile bogate, moderne neveste. Manje od decenije kasnije, "Godijev vodič za dame" navodi da su bele venčanice bile drevni običaj koji odražava nevinost neveste, pišući:

"Od najranijih vremena, običaj nalaže da je bela najprigodniji odabir, koji god materijal da je u pitanju. Bela boja je simbol čistote i nevinosti devojačke dobi, i neiskvarenog srca ona (nevesta) sada se predaje svojoj pravoj ljubavi." Takođe, ovo je obrađeno u članku o Trusoovom bontonu u njihovom izdanju istog časopisa iz avgusta 1849. godine, koji se bavi ovom temom. „Običaj je od pamtiveka birao belu kao odgovarajuću nijansu [venčanice], simbol svežine i čistote devojačke dobi“, napisali su.

Prvobitno je plava bila vezana za čistotu, pobožnost, vernost i Bogorodicu. Međutim, mnogi ljudi u to vreme verovali su da bela treba da simbolizuje nevinost, a bela venčanica je postala standardni simbol nevinosti i romantike. Prihvaćen od strane bogatijih nevesta u viktorijansko doba, trend bele venčanice se na kraju proširio na sve ekonomske nivoe i učvrstio se kao „tradicija“ u 20. veku.

Šeširi

Ema Hil od Forda Madoksa Brauna (1853), žene koja je nosila kasniju verziju kapice.

Operska pevačica Adelina Pati koju je naslikao Franc Gzaver Vinterhalter 1863. godine

Šeširi su bili presudni za dogledan izgled i muškaraca i žena. Ići gologlav nije bilo pristojno. Cilindar je, na primer, bio standardna svečana odeća za muškarce iz više i srednje klase. Za žene, stilovi šešira su se vremenom menjali i dizajnirani su da odgovaraju njihovoj odeći.

Tokom ranih viktorijanskih decenija, obimne suknje sa krinolinama, a zatim i suknje sa karikama, bile su glavni deo siluete. Da bi se poboljšao stil bez odvraćanja pažnje od njih, šeširi su bili skromne veličine i dizajna, a šeširi od slame i tkanine bili su čest izbor. Kapice, koje su se nosile tokom kasnog Regentskog perioda, imale su visoke, male krune i obode koji su postajali sve veći sve do 1830-ih, kada se lice žene koja je nosila ovakav šešir moglo videti samo direktno sa prednje strane. Imale su zaobljene obode,u skladu sa zaobljenim oblikom zvonastih obručastih suknji.

Silueta se ponovo promenila kako se viktorijansko doba bližilo kraju. Oblik je u suštini bio obrnuti trougao, sa šeširom sa širokim obodom na vrhu, punim gornjim delom tela sa naduvenim rukavima, bez glomaznog dela pozadi i suknjom koja se sužavala oko članaka (suknja sa šiljkom je bila u modi ubrzo nakon završetka viktorijanskog doba). Ogromni šeširi širokog oboda bili su prekriveni složenim detaljima od svilenog cveća, traka, i iznad svega, egzotičnih perjanica; na njima su se često mogle videti i preparirane ptice. Mnoga od ovih perja su potekle od ptica na Floridi, koje su skoro potpuno izumrle usled preteranog lova. Do 1899. godine, prvi borci za zaštitu životne sredine poput Adeline Knap bili su angažovani u naporima da smanje lov na ove ptice. Do 1900. godine, više od pet miliona ptica godišnje su bile ubijane, a skoro 95 procenata priobalnih ptica Floride su ubili lovci na perjanice.

Rukavice

Modni prikaz iz Petersonovog magazina, 1888

Ženske dugačke rukavice postale su široko popularne tokom Regentskog perioda / Napoleonove vladavine (oko 1800 – 1825), a nakon toga su postale moderne i u vreme viktorijanske ere . U viktorijanskoj modi, nošenje rukavica u javnosti smatralo se obaveznim kao i nošenje cipela, a različite rukavice su bile dostupne za svakodnevne i formalne prilike. Pravila koja su regulisala viktorijanski život nalagala su da žene uvek treba da nose rukavice u crkvi ili u pozorištu. Standardna rukavica tokom viktorijanske ere bila je „dečija“ rukavica, pri čemu je „dete“ bila vrsta kože koja se koristila. Damski bonton iz 1860-ih kaže:

"Nikada ne izlazite bez rukavica; navucite ih pre izlaska iz doma. Kako ne bi trebalo da vas vide da vezujete vrpce svojih šešira, tako ne bi trebalo da vas posred ulice vide ni kako navlačite rukavice. Rukavice bi uvek trebalo da su kožne: svilene ili pamučne rukavice su vrlo nepristojne. Osim haljine, prvo o čemu dama treba da razmišlja jesu rukavice ili cipele; jer izlizane ili pocepane rukavice, kao i iznošene cipele, skrenuće pažnju i sa najelegantnije haljine ikada obučene...Rukavice bi trebalo da se u potpunosti ili bar u određenoj meri slažu sa haljinom; a ako mladoj dami novčane mogućnosti ne dopuštaju da ima preveliki izbor različitih boja, trebalo bi bar da ima nežne i neupadljive boje koje se slažu s bilo kojom haljinom: nežna siva, smeđa ili bež boja za leto; bledo-smeđa ili neprimetna zelena za zimu." (Damski bonton, 1860)

Rukavice nisu bile samo dodatak za muškarce i žene; bile su osnovni odevni predmeti. Dame nikada nisu izlazile iz svojih domova po danu bez rukavica. Nošenje rukavica je snažno podsticano ne samo na otvorenom, već i u zatvorenom prostoru. Nosili su ih stalno dok su bili u javnosti i nisu ih skidali sve dok se nisu vratili u okrilje svojih domova. Čak i dok su pile čaj ili jele, dame su nosile rukavice; jednostavno bi otkopčale dugmad na zglobovima da bi svukle prste sa rukavica. Rukavice su takođe bile neophodne u večernjim prilikama, a krajem devetnaestog veka, rukavice od bele kože bile su apsolutni preduslov za večernje prilike i za muškarce i za žene.

Cipele

Ženske cipele ranog viktorijanskog perioda bile su uske i bez potpetice, od crnog ili belog satena. Do 1850-ih i 1860-ih, bile su nešto šire sa niskom potpeticom i napravljene od kože ili platna. Popularne su bile i gležnjače na vezice ili dugmad. Od 1870-ih do dvadesetog veka, potpetice su postale više, a prsti zašiljeni. U večernjim prilikama nosile su se salonke.

Muška moda

Crtež muškaraca viktorijanske epohe iz 1870-ih

Tokom 1840-ih muškarci su nosili pripijene kapute dužine do nožnih listova i prsluk ili naprsnik. Prsluci su imali jednostruko ili dvostruko kopčanje, sa šalom ili urezanom kragnom, i mogli su imati dve tačke kopčanja u visini struka. Za svečanije prilike žaket sa izrezom nosio se uz svetle pantalone tokom dana, a tamni frak i pantalone uveče. Košulje su se šile od lana ili pamuka sa niskim, povremeno spuštenim kragnama, a nosile su se uz široke vratne marame ili uz kravate. Pantalone su imale rajsferšlus napred, dok su se kratke pantalone koristile tokom zvaničnih dešavanja i prilikom jahanja. Muškarci su nosili cilindre sa širokim obodom po sunčanom vremenu.

Tokom 1850-ih muškarci su počeli da nose košulje sa visokim uspravnim ili okruglim kragnama, kao i kravate sa prostim čvorom vezane u mašnu ili vezane u čvor sa šiljastim krajevima, koji vire kao "krila". Predstavnici više klase su nastavili da nose cilindre, dok je polucilindre nosila radnička klasa.

Šezdesetih godina 19. veka muškarci su počeli da nose šire kravate koje bi bile vezane u mašnu ili upetljane u labav čvor i pričvršćivane čiodom. Šinjeli su skraćivani do visine kolena i nosili su se u poslovnoj sredini, dok su kraći kaputi ravnog kroja polako potisnuli šinjel u manje svečanim prilikama. Cilindri su nakratko poprimili veoma visok oblik "dimnjaka", ali bili su popularni i drugi oblici šešira.

Tokom 1870-ih popularnost trodelnih odela je rasla ujedno koliko i popularnost dezeniranih tkanina za košulje. Kravate su bile prvo sa običnim čvorom, a zatim su se pojavile i askot kravate. Uska traka za kravatu bila je alternativa za tropsku klimu, naročito u Severnoj i Južnoj Americi. I šinjeli i kaputi ravnog kroja postali su kraći. Prilikom plovidbe nosili su se ravni slamnati šeširi.

Tokom 1880-ih kao svečana večernja kombinacija ostali su tamni frak i pantalone sa tamnim prslukom, belom leptir-mašnom i košulja sa kragnom okrenutom nadole. Sredinom decenije sako ili smoking korišćen je u manje formalnim prilikama. Norfolk jakna i kratke pantalone od tvida ili vune korišćene su za naporne aktivnosti na otvorenom, kao što je pucanje. Zimi su se nosili kaputi do kolena, često sa kontrastnim somotnim ili krznenim kragnama, i kaputi dužine do nožnih listova. Muška obuća je imala visoku platformu i uski vrh.

Počevši od 1890-ih uveden je blejzer, koji se nosio za sport, jedrenje i druge svakodnevne aktivnosti.

Tokom većeg dela viktorijanske epohe većina muškaraca je nosila prilično kratku kosu. Frizuru su često dopunjivali različiti oblici maljavosti na licu, uključujući brkove, zulufe i guste brade. Obrijano lice vratilo se u modu tek krajem 1880-ih i početkom 1890-ih.

Teško je razlikovati šta su muškarci zaista nosili, a šta je ono što im se plasiralo u časopisima i reklamama, budući da ne postoje pouzdani podaci.

Crnina

Viktorijinih pet ćerki (Alisa, Helena, Beatris, Viktorija i Luiz), fotografisane u crnini ispod biste svog pokojnog oca, princa Alberta (1862)

Haljina kao deo crnine, 1894–95

U Britaniji se crna boja tradicionalno povezuje sa oplakivanjem mrtvih. Običaji i bonton koji se očekuju od muškaraca, a posebno od žena, bili su kruti tokom većeg dela viktorijanske epohe. Očekivanja su zavisila od složene hijerarhije, odnosno od toga koliko je ožalošćeni imao blizak ili udaljeni odnos sa pokojnikom. Što su odnosi bliži, to je duži period žalosti i nošenja crnine. Nošenje strogo crne boje bilo je poznato kao prva žalost, koja je imala svoju očekivanu odeću, uključujući tkanine, i očekivano trajanje od 4 do 18 meseci. Nakon početnog perioda prve žalosti, za ožalošćenog nastupa druga žalost, prelazni period u kom se nosi manje crna boja, posle kog sledi obična žalost, a zatim polužalost. Neke od ovih faza žalovanja su skraćene ili potpuno preskočene ako je odnos ožalošćenog prema pokojniku bio udaljeniji. Polužalost je bila prelazni period kada je crna boja zamenjena prihvatljivim bojama kao što su lavanda i ljubičasta, koje se možda smatraju prihvatljivim prelaznim bojama zbog tradicije sveštenstva Anglikanske crkve (i Katoličke), koje je nosilo ljubičaste stole ili stole boje lavande, koje predstavljaju Stradanje Hristovo tokom služenja pogrebnih obreda .

Crnu haljinu zdesna nosila je kraljica Viktorija, koja „pokazuje tradicionalne elemente crnine koju je nosila od smrti svog supruga princa Alberta (1819–1861), pa sve do svoje smrti.

Norme oplakivanja

Maniri i pravila u dobrom društvu ili Gafovi koje treba izbegavati (London, Frederik Vorn & Co., 1887) daju jasna uputstva, kao što su sledeća:

Odnos sa pokojnikom	Prva žalost	Druga žalost	Obična žalost	Polužalosti
Žena za mužem	1 godina, 1 mesec; bombažna tkanina presvučena krepom; udovička kapa, lanene manžetne, kragne	6 meseci: manje krepa	6 meseci: krep, svila ili vuna ne zamenjuju bombažnu tkaninu; u poslednja 3 meseca mogu se dodati nakit od gagata i trake	6 meseci: dozvoljene boje su siva, lavanda, ljubičasta i crno-siva
Ćerka za roditeljem	6 meseci: crna sa crnim ili belim krepom (za mlade devojke); bez lanenih manžeta i okovratnika; bez nakita prva 2 meseca	4 meseca: manje krepa	–	2 meseca kao što je gore navedeno
Žena za muževljevim roditeljima	18 meseci u crnoj bombažnoj tkanini sa krepom	–	3 meseca u crnom	3 meseca kao što je gore navedeno
Roditelj za prijateljem ili prijom	– Crna traka u znaku izgubljenog	–	Mesec dana u crnom	–
Druga žena za roditeljem prve žene	–	–	3 meseca u crnom	–

Komplikovanost ovih pravila bontona proteže se na određene periode žalosti i odgovarajuću odeću za braću i sestre u direktnoj liniji, hranitelje, tetke i ujake koji se razlikuju po krvi i braku, nećake, bratance, braću i sestre u daljoj liniji, decu, novorođenčad i „znance“ (koji su imali pravo na običnu žalost u trajanju „1–3 nedelje u zavisnosti od nivoa bliskosti“). Od muškaraca se očekivalo da će u manjoj meri nositi crninu nego žene i da će njihov period žalosti biti kraći. Posle sredine 19. veka muškarci bi nosili crnu traku za šešir i crno odelo, ali samo polovinu propisanog perioda žalosti koji se očekivao od žena. Od udovaca se očekivalo da žale samo tri meseca, dok je odgovarajući period žalosti za udovice bio do četiri godine. Žene koje su i duže nosile crninu dobijale bi veliko poštovanje u javnosti zbog svoje odanosti preminulima, a najistaknutiji primer je bila sama kraljica Viktorija.

Žene sa slabijim materijalnim mogućnostima su se trudile da ne zaostaju za primerom srednje i više klase, tako što su farbale svoju svakodnevnu odeću. Farbari su većinu svog prihoda ostvarivali tokom viktorijanskog perioda tako što su farbali odeću ožalošćenih u crno.

Tehnološki napredak

Tehnološki napredak ne samo da je uticao na ekonomiju, već je doveo i do ozbiljnih promena u modnim stilovima kojih se pridržavaju muškarci i žene, pošto je viktorijansko doba bilo zasnovano na principima pola, rase i klase. Veliki napredak je bio u korist više klase, jer su upravo oni bili ti koji su mogli da priušte najnoviju tehnologiju i da shodno tome menjaju svoje modne stilove. Tridesetih godina 19. veka pojavila se krinolina od konjske dlake, koja je postala simbol statusa i bogatstva, jer su je mogle nositi samo žene iz više klase. Tokom 1850-ih bilo je više tehnoloških dostignuća u oblasti mode, pa bi se 1850-e s pravom mogle nazvati revolucijom u viktorijanskoj modnoj industriji, kao što je izum veštačke krinoline u obliku kaveza koji je na ženama odavao utisak siluete peščanog sata. To je značilo da žene više ne moraju da nose višeslojne podsuknje kako bi postigle privid širokih kukova, što je ujedno bilo i higijenski prihvatljivije. Uvedene su i sintetičke boje koje su pridavale odevnim predmetima nove svetle nijanse. Ova tehnološka dostignuća dala su ženama slobodu i izbor. Visoka moda je uvedena 1855. godine pošto je krojenje odeće postajalo sve popularnije u narednim godinama.

Čarls Frederik Vort, istaknuti engleski dizajner, postao je popularan među višom klasom, iako je njegov grad sudbine oduvek bio Pariz. Visoka moda je postala popularna u isto vreme kada su izmišljene šivaće mašine. Pojavila se tehnika ručnog šivenja koja je napravila razliku u poređenju sa starim načinima krojenja. Princeza Evgenija od Francuske nosila je odeću engleskog krojača Čarlsa Frederika Vorta, i on se momentalno proslavio u Francuskoj, iako je pre svega nekoliko godina stigao u Pariz. Godine 1855. kraljica Viktorija i britanski princ Albert poželeli su dobrodošlicu Napoleonu III i Evgeniji od Francuske za vreme njihove zvanične državne posete Engleskoj. Evgenija je smatrana modnom ikonom u Francuskoj. Kraljica Viktorija i ona su se odmah sprijateljile. Kraljicu Viktoriju, modnu ikonu evropske visoke mode, inspirisao je Evgenijin stil i njene modne kombinacije. Kasnije je kraljica Viktorija takođe unajmila Čarlsa Frederika Vorta za svog krojača i on je postao istaknuti dizajner među evropskom višom klasom. Čarls Frederik Vort je poznat kao otac visoke mode, jer je kasnije koncept modnih marki izmišljen krajem 19. veka, kada je krojenje po meri ušlo u praksu.

Do 1860-ih, kada se u Evropi sve izrađivalo krojenjem po meri, krinoline su se smatrale nepraktičnim. Tokom 1870-ih žene su preferirale vitke siluete, pa su steznici postali duži, tako da su poloneza, suknja i steznik bili napravljeni zajedno. Tokom 1870-ih izmišljena je kirasa, grudni deo oklopa koji pokriva torzo i funkcioniše kao korset. Pred kraj Viktorijine vladavine haljine su postajale lepršavije, jer su žene iz srednje klase napuštale krinoline. Protiv njih su bili i dizajneri poput Čarlsa Frederika Vorta. Svi ovi izumi i promene u modi doveli su do oslobađanja žena, jer je šivena odeća po meri poboljšavala držanje i bila praktičnija.

Kućni dekor

Kućni dekor je počeo skromno, da bi prešao u detaljno drapirani i ukrašeni stil koji danas smatramo viktorijanskim, a zatim je prihvatio retro-šik Vilijama Morisa kao i pseudojapanštinu.

Savremeni stereotipi

Viktorijanska skromnost

„Odgovarajuća dužina suknje za devojčice u različitim uzrastima“, iz Harpers Bazaara, pokazujući ideju iz 1900. godine kako bi porub trebalo da se spušta prema gležnju dok devojčica stari

Mnogi mitovi i preterivanja o ovom periodu opstaju do današnjih dana. Primeri uključuju ideju da se muška odeća smatra formalnom i krutom, a ženska zamršenom i preteranom; odeća je pokrivala celo telo, a čak je i pogled na članak bio skandalozan. Kritičari tvrde da su korseti stezali ženska tela i živote žena. Kuće su opisane kao sumorne, mračne, pretrpane masivnim i prekitnjastim nameštajem i mnoštvom drangulija . Mit kaže da su čak i nogare klavira bile skandalozne i prekrivene sićušnim pantalonama .

U stvari, muška formalna odeća možda nije bila tako živopisna kao što je bila u prošlom veku, ali sjajni prsluci i široki pojasevi odavali su nijanse boja, dok su se smokinzi i mantili često proizvodili od bogatog orijentalnog brokata . Ova pojava je bila posledica rastućeg sektora proizvodnje tekstila, razvoja procesa masovne proizvodnje i sve učestalijih pokušaja promovisanja mode među muškarcima. Korseti su naglašavali žensku seksualnost, preuveličavajući bokove i poprsje u kontrastu sa vitkim strukom. Ženske večernje haljine otkrivale su ramena i gornji deo grudi. Trikotažne haljine iz 1880-ih su možda pokrivale telo, ali rastezljiva nova tkanina pristajala je telu kao rukavica.

Opremanje doma nije nužno bilo kitnjasto ili prenatrpano. Međutim, oni koji su mogli da priušte raskošne draperije i skupe ukrase i koji su želeli da pokažu svoje bogatstvo, često bi to činili. Pošto je viktorijansko doba bilo doba povećane socijalne mobilnosti, bilo je sve više skorojevića koji su pravili bogatu feštu.

Predmeti koji su se koristili u dekorisanju doma takođe su možda bili tamniji i teži od onih koji se danas koriste, jednostavno zbog praktičnosti. London je bio bučan i njegov vazduh je bio pun čađi od beskrajnog loženja na ugalj. Stoga bi oni koji bi to mogli da priušte zastrli svoje prozore teškim zavesama koje prigušuju zvuk i birali su boje na kojima se ne bi brzo hvatala čađ. Pošto se svako pranje obavljalo ručno, zavese se nisu prale tako često kao danas.

Ne postoje stvarni dokazi da su se nogare klavira smatrale skandaloznim. Klaviri i stolovi su često bili prekriveni šalovima ili tkaninom, ali ako su šalovi nešto i sakrivali, to je bila jeftinost nameštaja. Pominju se porodice niže srednje klase koje pokrivaju svoje stolove od borovine, kako ne bi pokazale da ne mogu priuštiti mahagoni . Izgleda da je priča o nogarama klavira nastala u knjizi Dnevnik u Americi iz 1839. koju je napisao kapetan Frederik Merijat, kao satiričan komentar američke nalickanosti.

Viktorijanski maniri su možda samo na prvi pogled bili strogi kao što bi se zamišljalo. Jednostavno se nije javno govorilo o seksu, porođaju i sličnim pitanjima, barem ne u uglednim srednjim i višim slojevima. Međutim, kao što je poznato, diskrecija je pokrivala mnoštvo grehova. Prostitucija je cvetala. Muškarci i žene iz više klase upuštali su se u preljubničke veze.

• 
  Haljina koju je dizajnirao Čarls Frederik Vort za Elizabetu od Austrije, portret naslikao Franc Ksaver Vinterhalter .
• 
  Slika Vilijama Pauela Frita iz 1883. godine suprotstavlja žensku estetsku odeću (levo i desno) modernoj odeći (u sredini).
• 
  Dnevna haljina, Slika Džejmsa Tisoa iz 1875.
• 
  Vislerov portret Lejdi Mu, 1882. godina
• 
  Renoarov portret Žane Samari u večernjoj haljini, 1878. godina
• 
  Portret kraljice Viktorije, naslikao Aleksandar Melvin, 1845. godina
• 
  Umetnički enterijer: Dante Gabrijel Roseti čita Teodoru Vots-Dantonu u salonu u ulici Čejn Vok 16, 1882. godina
• 
  Muški kupaći kostimi: Crtani film iz Panča, Žorž di Morije

Vidi još

• Viktorijanska reforma oblačenja
• Žene u viktorijanskom dobu
• Viktorijanski moral
• Čarls Frederik Vort
• Viktorijanska dekorativna umetnost
• Viktorijana

Vremenski periodi

• Moda 1830-ih
• Moda 1840-ih
• Moda 1850-ih
• Moda 1860-ih
• Moda 1870-ih
• Moda 1880-ih
• Moda 1890-ih

Ženska odeća

• Korset
• Kontroverze oko korseta
• Tajtlejsing
• Ženske čakšire
• Steznice

Savremena tumačenja

• Stimpank
• Neoviktorijanski
• Lolita

Reference

 

1. Breward, Christopher (1995). The Culture of Fashion. Manchester University Press. pp. 145–180.

2. "Gender roles in the 19th century". The British Library. Retrieved 21 October 2016.

3. Gernsheim, Alison (1963). Victorian and Edwardian Fashion - A Photographic Survey. New York: Dover Publications Inc. p. 26.

4. Goldthorpe, Caroline (1988). From Queen to Empress - Victorian Dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. pp. 23–24.

5. Goldthorpe, Caroline (1988). From Queen to Empress - Victorian Dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. p. 32.

6. Goldthorpe, Caroline (1988). From Queen to Empress - Victorian Dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. p. 39.

7. Steele, Valerie (1985). Victorian Fashion. Fashion and Eroticism: Ideals of Feminine Beauty from the Victorian Era to the Jazz Age. Oxford University Press. pp. 51–84.

8. Goldthorpe, Caroline (1988). From Queen to Empress - Victorian Dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. p. 26.

9. Goldthorpe, Caroline (1988). From Queen to Empress - Victorian Dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. p. 45.

10. Audin, Heather (2015). Making Victorian Costumes for Women. Crowood. p. 45.

11. "Why Do Brides Wear White?". britannica.com. Retrieved 7 September 2021.

12. "Royal Weddings 1840-1947". Royal Collection Trust. Retrieved 19 January 2019.

13. "Why do brides wear white?". news.osu.edu. 12 September 2020.

14. Ashliman, DL (2004). Folk and Fairy Tales: A Handbook–Greenwood Folklore Handbooks. ABC-CLIO. p. 9. ISBN 9780313058592.

15. "1840 – QUEEN VICTORIA'S WEDDING DRESS". fashionhistory.fitnyc.edu. 6 February 2020.

16. Laver, James (2002). Costume and Fashion: A Concise History. London: Thames & Hudson Ltd. pp. 224–5. ISBN 978-0-500-20348-4.

17. "Everglades National Park". PBS. Retrieved 7 November 2011.

18. "On Elbows, Etiquette, and Evening Gloves". mimimatthews.com. 28 August 2018.

19. "VINTAGE DANCER:Victorian Gloves". vintagedancer.com. 6 October 2010.

20. "Glamour of the glove: a brief art history". artuk.org. 8 July 2021.

21. "Victorian gloves: etiquette for use". 10 January 2021.

22. "Crash Course in Victorian Gloves". gwtwscrapbook.blogspot.com. 29 September 2010.

23. "Helen's Alexandre Gloves". isabellaalden.com. 28 October 2014.

24. Landow, George. "Men's informal sporting dress, late 1880s and '90s".

25. "Victorian Men's Fashions, 1850–1900: Hair".

26. Shannon, Brent (2004). "Refashioning Men: Fashion, Masculinity, and the Cultivation of the Male Consumer in Britain, 1860–1914". Victorian Studies. 46 (4): 597–630. doi:10.1353/vic.2005.0022.

27. "The Colors of the Church Year". Consortium of Country Churches. Retrieved 6 November 2011.

28. The Metropolitan Museum of Art (7 September 2019). "Mourning Dress, 1894–95". The Metropolitan Museum of Art. Retrieved 7 September 2019.

29. Flanders, Judith (2003). The Victorian House. London: Harper Perennial. pp. 378–83. ISBN 0-00-713189-5.

30. Flanders, Judith (2003). The Victorian House. London: Harper Perennial. pp. 378–9. ISBN 0-00-713189-5.

31. Flanders, Judith (2003). The Victorian House. London: Harper Perennial. p. 341. ISBN 0-00-713189-5.

32. Graham, P. "The Victorian Era". Digital Library of India.

33. Shrimpton, J. Victorian Fashion. Bloomsbury Shire Publications.

34. Aspelund, Karl. Fashioning Society. Fairchild Books.

35. Martin, Richard; Koda, Harold. Haute Couture. The Metropolitan Museum of Art.

36. Saillard, Olivier; Zazzo, Anne. Paris Haute Couture. Skira Flammarion.

37. Gernsheim, Alison (1981). Victorian & Edwardian Fashion: A Photographic Survey (New ed.). New York: Dover Publications. p. 65. ISBN 0-486-24205-6.

38. Marryat, C.B. (1839). A Diary in America: With Remarks on Its Institutions. vol. 2. London, England: Longman, Orme, Brown, Green, and Longmans. pp. 246–247. |volume= has extra text (help) From pp. 246-247: "I was requested by a lady to escort her to a seminary for young ladies, and on being ushered into the reception-room, conceive my astonishment at beholding a square piano-forte with four limbs. However, that the ladies who visited their daughters, might feel in its full force the extreme delicacy of the mistress of the establishment, and her care to preserve in their utmost purity the ideas of the young ladies under her charge, she had dressed all these four limbs in modest little trousers, with frills at the bottom of them!"

Dodatna literatura

• Phipps, Elena; et al. (1988). From Queen to Empress: Victorian dress 1837-1877. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0870995340. 0870995340
• Sweet, Matthew – Inventing the Victorians, St. Martin's Press, 2001.ISBN 0-312-28326-1

Spoljašnje veze

• Viktorijanska moda
• VictorianVoices.net – Modni članci i ilustracije iz viktorijanske periodike; opsežna galerija modnih slika
• Viktorijanski mitovi
• Viktorijanska moda, bonton i sport
• Pozadina o "Dnevniku u Americi"
• Oblik i moda — evolucija ženske odeće tokom 19. veka (mnogo fotografija)
• Obrazovna igra: Kombinuj i spoj — kreirajte haljinu iz 19. veka koristeći virtuelnu lutku
• „Victorian Dress”. Fashion, Jewellery & Accessories. Victoria and Albert Museum. Pristupljeno 2011-04-03. 
• Modni detektiv: Moda, beletristika i kriminalistika u australijskoj modi devetnaestog veka na Culture Victoria

[[Категорија:Странице са непрегледаним преводима]]