Korisnik:Golija/Opadanje rimske umetničke tradicije
|
Ovaj članak je kandidat za premeštanje na Viki knjige. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
Pred nama je, bar u prvim fazama, jednostavna, popularna vrsta umetnosti koja po mnogim crtama podseća na slikovno pripovedanje s Trajanovog stuba. Iako popularan u vreme svog nastanka, taj stil se u Rimu počeo sve više upotrebljavati u zvaničnim umetničkim delima, tako da se rana hrišćanska umetnost, prvobitno usklađena s ukusom nižih klasa, razlikovala od umetnosti društvene elite više po svom kvalitetu nego po svojim težnjama. Naročito su skoro sve slike iz katakombi morale biti delo prostih zanatlija, amatera i mazala koji su svoj posao obavljali s više verskog žara nego stvarnog talenta; ali opadanje ukusa i tehnike može se videti i u umetnosti starih obrazovanih klasa. Pred nama je prekid u istorijskom toku sličan onom iz našeg vremena kada je impresionizam bio napušten i zamenjen ekspresionizmom; umetnost Konstantinovog doba u poređenju s umetnošću ranog carstva izgleda isto onako sirova kao Ruoove slike u poređenju s Maneovim. Obe ove istorijske promene nastale su iz promene u osećanjima jednog gradskog, kosmopolitskog društva kome je kapitalizam podrio i poslednje ostatke solidarnosti i sada, mučen strahom od propasti, počinje da se uzda u pomoć natprirodnih sila. Takvo društvo koje živi u atmosferi neposredne opasnosti teži da pokaže veće interesovanje za novu duhovnu sadržinu nego za usavršavanje starih oblika. U kasno rimsko doba ta atmosfera nije ništa manje vidljiva u paganskoj nego u hrišćanskoj umetnosti; jedina razlika je bila u tome što su dela namenjena plemenitim i imućnim Rimljanima još uvek bila ostvarenja pravih umetnika koji verovatno nisu bili voljni da rade za uboge skupove hrišćana. Čak i da nisu imali ništa lično protiv hrišćanskih shvatanja i da su bili spremni da rade za malu nagradu ili besplatno, oni ipak ne bi bili raspoloženi da rade za hrišćane koji su od njih zahtevali da se potpuno odreknu prikazivanja paganskih božanstava — ustupak koji verovatno ne bi učinio nijedan umetnik od ugleda ili položaja. Naučnici koji pošto-poto žele da u najranijoj hrišćanskoj umetnosti otkriju metafizički pogled na svet srednjeg veka tumače sve očigledne nedostatke te umetnosti u poređenju s klasičnom umetnošću samo kao posledicu svesnog i namernog izbora; držeći se Riglove teorije ,umetničke namere' (Kunstwollen) oni na svaki neuspeh sposobnosti imitativnog izražavanja gledaju kao na duhovni dobitak i znak progresa. Kad god izgleda da jedan stil ne može da reši neki problem oni polaze od principa da treba ispitati da li je taj stil zaista imao za svrhu rešavanje problema o kome se radi. Taj princip je nesumnjivo jedna od najplodnijih ideja u doktrini ,umetničke namere; njegova vrednost, međutim, jeste vrednost radne hipoteze i ne bi ga trebalo primenjivati van odgovarajućih granica; očigledno je besmisleno tumačiti ga tako da se poriče svaka mogućnost jaza između umetnikove namere i njegovih sposobnosti za njeno izvršenje. Takav jaz je neosporno postojao u ranoj hrišćanskoj umetnosti. Ono što se u njoj hvalilo kao namerno uprošćavanje, majstorska koncentracija ili svesno idealizovanje i pojačavanje stvarnoga, u suštini je često samo nesposobnost i siromaštvo, samo primitivno žvrljanje i bespomoćna neumešnost da se prirodni oblici prikažu pravilno.
Rana hrišćanska umetnost savladala je tu nesposobnost i nezgrapnost tek posle Edukta o toleranciji kada je postala zvanična umetnost države i dvora, aristokratskih i obrazovanih krugova. Tada ona čak ponovo stiče — na primer, u apsidalnom mozaiku Crkve Sveti Pudenciana — nešto od one iste kalokagatije koju je, ne mnogo ranije, u svojoj mržnji prema klasičnom oslanjanju na čula odlučno odbacila. Učenje da samo duša može biti lepa, dok telo, kao i sve druge materijalne stvari, mora biti ružno i odvratno, potisnuto je posle priznavanja hrišćanstva bar za izvesno vreme u pozadinu. Crkva, sada bogata i snažna, prikazuje Hrista i njegove učenike kao veličanstvene i dostojanstvene osobe, upravo kao da su istaknuti Rimljani, carski guverneri ili uticajni senatori. U odnosu na antička vremena ta umetnost predstavlja još manju novinu nego hrišćanska umetnost iz prva tri veka. Nju treba pre obeležiti kao prvu od onih renesansa koje su se neprekidno javljale tokom celog srednjeg veka i koje od sada nadalje postaju stalni motiv u istoriji evropske umetnosti. Tokom prvih nekoliko vekova hrišćanske ere život u Rimskom Carstvu je gotovo nepromenjen nastavio da se kreće istim privrednim i društvenim tokom i zasnivao se na istim tradicijama i ustanovama kao i ranije. Pošto su oblici svojine, organizacija rada, izvori obrazovanja i metodi učenja ostali praktično neizmenjeni, bilo bi neobično da je došlo do neke nagle promene u vladajućoj koncepciji umetnosti. Može se reći samo to da je usmeravanje života u novom pravcu podrilo prvobitno jedinstvo oblika antičke kulture, ali ti oblica su još uvek ostali jedino raspoloživo izražajno sredstvo kojim se umetnik morao služiti ako je želeo da bude shvaćen. Ni hrišćanska umetnost nije imala ništa drugo na raspolaganju i služila se tim oblicima, kao što se ljudi služe jezikom, ne zato što je želela da ih sačuva nego samo zato što su ,bili pri ruci'. Stari načini izražavanja, kako se često dešava s davno stvorenim oblicima i ustanovama, nadživeli su duh koji ih je stvorio. Još dugo pošto je duhovni sadržaj žavota postao hrišćanski, ljudi su se izražavali u oblicima antičke filosofije, poezije i umetnosti. Tako je u hrišćanskoj kulturi od samog početka postojalo neslaganje kakvo se ne može naći u staro-istočnim ili grčko-rimskim kulturama u kojima su oblik i sadržina nastali i razvijali se pari passu (istovremeno); hrišćanski pogled na svet, s druge strane, sastojao se delimično od novog, još uvek nediferenciranog psihološkog stava a delimično od misaonih oblika jedne rafinirane, kako intelektualno tako i estetski prezrele kulture.
Novi hrišćanski ideal života u početku nije izmenio spoljne oblike umetnosti, ali je izmenio njenu društvenu funkciju. U antičkom svetu umetničko delo je imalo prvenstveno estetski značaj, dok je za hrišćane njegov značaj bio sasvim drukčiji. Prvi elemenat antičkog duhovnog nasleđa koji se izgubio bola je nezavisnost kulturnih oblika. Po srednjovekovnom mišljenju religija ne može tolerisati umetnost kao nešto što ima prava da postoji radi sebe i nezavisno od vere ništa više nego što može tolerisati nezavisnu nauku. Kao sredstvo crkvenog vaspitanja umetnost je vredela vaše nego nauka, bar tamo gde je svrha bila vršenje uticaja na sto veći broj ljudi. Već je Strabon rekao: ,Pictura est quaedam litteratura illiterato'(slika je knjiga nepismenih), a Durandovo geslo je još uvek ,Pictura et ornamenat in ecclesia sunt laicorum lectiones et scripturae'(crkvene slike i ukrasi su knjige i spisi svetovnih ljudi). Po mišljenju ljudi iz ranog srednjeg veka, umetnost bi bila suvišna kada bi svako bio u stanju da čita i prati apstraktni tok rezonovanja; na umetnost se u prvo vreme gledalo samo kao na ustupak neukim masama koje tako lako potpadaju pod uticaj čulnih utisaka. Ona svakako nije smela da pruža ,obično uživanje za oko' kao što kaže sv. Nil. U poređenju s antičkom umetnošću, poučni karakter je najtipičnija crta hrišćanske umetnosti; Grci i Rimljani su se prilično često služili umetnošću kao propagandnim sredstvom, ali ona za njih nikada nije bila obično glasilo doktrine. U tom pogledu putevi se razilaze od samog početka.