Marinski teatar

Marinski teatar

Fasada zgrade Marinski teatra
Lokacija	пл. Театральная, д. 1 Sankt Peterburg, Rusija
Maks. broj gledalaca	1.830
Konstrukcija
Otvoreno	2. oktobra 1860.
Arhitekta	Albert Kavos
Zakupac	Marinski balet, Marinski opera, Marinski orkestar
Veb-sajt
www.marinsky.ru

Marinski teatar (rus. Мариинский театр) je istorijsko baletsko i opersko pozorište u Sankt Peterburgu na severozapadu Rusije. Otvoren 1860. godine, postao je jedan od najistaknutijih muzičkih teatara u Rusiji kasnog devetnaestog veka, gde su premijerno izvedena mnogobrojna remek-dela Čajkovskog, Musorgskog i Korsakova. Tokom većeg dela sovjetske epohe bio je poznat kao Teatar Kirov. Danas je Marinski teatar dom Marinskog baleta, Marinske opere i Mariinskog orkestra. Nakon penzionisanja Jurija Temirkanova, 1988. godine, generalni direktor pozorišta je dirigent Valerij Gergijev.

Naziv

Pozorište je nazvano po carici Mariji Aleksandrovnoj, supruzi cara Aleksandra II. U predvorju glavnog ulaza nalazi se poprsje carice. Ime teatra se menjalo kroz istoriju, odražavajući političke struje tog vremena.

Od	Do	ruski	srpski
1860	1920	Imperatorskiй Mariinskiй teatr	Marinski teatar
1920	1924	Gosudarstvennый akademičeskiй teatr operы i baleta	Državni akademski teatar
1924	1935	Leningradskiй gosudarstvennый akademičeskiй teatr operы i baleta	Lenjingradski državni akademski teatar
1935	1992	Gosudarstvennый akademičeskiй teatr operы i baleta imeni S. M. Kirova	Državni akademski teatar Kirov
1992	-	Gosudarstvennый akademičeskiй Mariinskiй teatr	Marinski teatar

Zgrada pozorišta se obično naziva Marinski teatar. Radi lakšeg prepoznavanja zadržano je ime Kirov, stečeno za vreme sovjetske ere u čast ubijenog lidera Lenjingradske komunističke partije Sergeja Kirova.

Nastanak

Carska dramska, operska i baletska trupa osnovane su 1783. godine po nalogu Katarine Velike. Prvobitno, baletske i operske predstave održavane su u drvenom teatru Karla Knipera u blizini današnjeg Trostranog mosta. Teatar Ermitaž, pored Zimskog dvorca, služio je za nastupe za elitnu publiku aristokratskih gostiju koje je pozivala carica.

Stalnu zgradu pozorišta, poznatu kao Boljšoj kameni teatar (rus. Большой Каменный Театр), projektovao je Antonio Rinaldi. Ona je otvorena 1783. Pozorište je obnovljeno 1836. godine po projektu Alberta Kavosa i služilo je kao glavno pozorište Carskog baleta i opere. Dana 29. januara 1849. na Teatarskom trgu otvoren je Konjički cirkus (Конный цирк). Ovo je takođe delo arhitekte Kavosa. Deset godina kasnije, kada je ovaj cirkus izgoreo, a Albert Kavos ga je obnovio kao opersku i baletsku kuću sa najvećom pozornicom na svetu. Sa kapacitetom od 1625 sedišta i italijanskim auditorijumom u obliku potkovice, pozorište je otvoreno 2. oktobra 1860. godine, izvedbom Glinkinog dela „Život za cara” (Ivan Susanjin).

Premijerno izvedena dela

U carskom Marinskom pozorištu i njegovom prethodniku, pozorištu Boljšoj Kamenj, održane su premijere mnogih opera Mihaila Glinke, Modesta Musorgskog i Petra Iljiča Čajkovskog. Po nalogu pozorišnog reditelja Ivana Vsevoložskog, i carski balet (balet je stigao u Marinsko pozorište 1870) i carska opera preseljeni su u Marinsko pozorište 1886. godine, pošto se Pozorište Boljšoj Kamenj smatralo nesigurnim. Tamo je renomirani koreograf Marius Petipa predstavio mnoga svoja remek-dela, uključujući i balete kao što su Uspavana lepotica 1890. godine, Krcko Oraščić 1892, Rajmonda 1898. i definitivno oživljavanje Labudovog jezera (sa Levom Ivanovim) 1895. Prvi originalni balet koji je produciran u Marinskom teatru bio je „Magične pilule", na muziku Ludviga Minkusa. Druge svetske premijere u ovoj kući bile su: opera Boris Godunov (1874), opere Čajkovskog Pikova dama (1896) i Jolanta (1892), revidiranu verziju Prokofjevovog baleta Romeo i Julija (1940) i Hačaturijanov balet Spartak (1956), kao i opera Rimskog-Korsakova Zlatni petlić (1909) i Prokofjevov balet Pepeljuga 1946. (sa Natalijom Dudinskom).

Marinski teatar danas

Pod upravom Jurija Temirkanova, glavnog dirigenta od 1976. do 1988. godine, ansambl opere je nastavio da pravi inovativne produkcije modernih i klasičnih ruskih opera. Mada funkcioniše odvojeno od baleta, od 1988. godine oba ansambla su pod umetničkim vođstvom Valerija Gergijeva kao umetničkog direktora celog pozorišta. Ansambl opere je ušao u novu eru umetničke izvrsnosti i kreativnosti. Od 1993. godine, uticaj Gergijeva na operu bio je ogroman. Prvo, on je reorganizovao poslovanje i uspostavio veze sa mnogim velikim svetskim operskim kućama. Neke od njih su: Kraljevska opera u Londonu, Opera Metropoliten, Opera Bastilja, La Skala, La Feniče, Izraelska opera, Nacionalna opera u Vašingtonu i Opera u San Francisku. Danas ansambl opere redovno gostuje u većini ovih gradova. Godine 1989. održan je festival u čast Musorgskog. Slično tome, mnoge od Prokofjevovih opera predstavljene su krajem 1990-ih. Opere ne-ruskih kompozitora počele su da se izvode na originalnim jezicima, što je pomoglo ansamblu opere da usvoji svetske trendove. Trenutno, ansambl opere navodi na svom popisu 22 soprana (od kojih je Ana Netrebko verovatno najpoznatija); 13 mecosoprana (sa Olgom Borodinom, poznatom američkoj i evropskoj publici); 23 tenora; osam baritona i 14 basova. Sem Gergijeva, generalnog rukovodioca, postoji šef pozorišne administracije, scenski direktor, scenski menadžeri i asistenti, zajedno sa 14 pomoćnika.

Koncertna dvorana teatra Marinski

Koncertna dvorana teatra Marinski otvorena je 2007. godine. Dizajnirao ju je francuski arhitekta Ksavije Fabr i može da primi 1100 ljudi.

Druga scena

Kanadska firma „Dajmond end Šmit Arhitekts”, zajedno sa svojim lokalnim partnerom, osmislili su novu zgradu, koja je nazvana Druga scena. Ona ima 2.000 mesta služi kao dopuna postojećem teatru. Izgradnja je počela 2003. godine, nakon drugačijeg dizajna francuskog arhitekte Žana Nuvela. Novi dizajnerski tim preuzeo je izgradnju 2009. godine. Ona je završena u maju 2013. godine, po ceni od 700 miliona evra.