Опера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Опера (вишезначна одредница).
Театар ала Скала у Милану је једна од најпознатијих опера на Свету.
Зграда Сиднејске опере је једна од најпрепознатљивијих оперских зграда на Свету.

Опера је музичко-сценско дело у коме глумци приказују драмску радњу певајући текст уз пратњу оркестра. Сматра се једним од најкомплекснијих облика уметности. Комбинује певање, глуму, оркестралну музику, костиме, сценарио (либрето), а често и балет као врсту плеса.

Историја[уреди]

Настанак опере[уреди]

Клаудио Монтеверди, композитор опере „Орфеј“

Реч опера је скраћени облик италијанског израза opera in musica (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу. Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне (Daphne) италијанског композитора Јакопа Перија из 1594. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини. Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Camerata". Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе. Следећа Перијева опера Еуридика (Euridice) из 1600. године је најстарија сачувана оперска партитура.

Изговорен или декламиран дијалог уз свирку оркестра, што се у опери зове речитатив, јесте темељна особина мелодраме у њеном изворном смислу. Најпознатији пример такве музике је Менделсонова музика за Сан летње ноћи. Невидљиви оркестар који је у мелодрами 19. века наглашавао драмску радњу данас се може препознати у филмској музици. Филмски спектакли с озбиљном музиком директно наслеђују традицију мелодраме, а њихови специјални ефекти могу се сматрати наследницима и конкурентима облика велике опере.

Међу раним елементима из 16. века, који се још нису сложили у препознатљиву оперу, треба споменути дворску параду звану маска. Нови елементи маске могу се видети у драми Олуја Вилијама Шекспира (око 1611. године). Музичко-драмски елементи могу се видети и у мадригалима из 16. века, који су се уланчавали како би се постигла драмска радња.

Ако се осврнемо на још старија раздобља, видећемо да се музика користила већ у средњовековним мистеријаима. Сачувало се једно музичко дело које је старије од Дафне, Филотеја, које је на верски текст компоновао свештеник по имену Силберман. Осим тога, музика Хилдегарде из Бингена изводила се на сцени у драмском облику.

Барокна опера[уреди]

Георг Фридрих Хендл. Његова најпознатија опера је "Јулије Цезар

Опера се убрзо проширила изван оквира дворске публике. Око 1637. године у Венецији се појавила идеја „оперне сезоне“ (унутар карневала), где су се опере изводиле јавно уз наплату улазница. Истакнути оперни композитори 17. века су Франческо Кавали и Клаудио Монтеверди, чији је Орфеј (1607.) најстарија опера која се још увек изводи. Монтевердијево касније дело Одисејев повратак (1640.) такође се сматра врло важном раном опером. У Венецији се развија вокална деоница арије. Даље се опера проширила на Рим, где је сценографија и костимографија постала уверљивија, с обзиром се на то раније није претерано обазирало. Долазак опере у Напуљ је довело до настанка нумера као посебних музичких целина у опери. Те ране барокне опере мешале су комедију с елементима трагике, што је сметало профињенијим духовима, па је тако покренута прва у великом низу оперних реформа. Вођа реформе је био песник Пјетро Метастасио, чија либрета су увела облик опера сериа ("озбиљна опера"), пун морализирања. Комедија је у барокној опери добила своју грану: опера буфа ("смешна опера"), која се развијала засебно, а делимично се заснивала на традицији цоммедиа dell'арте.

Волфганг Амадеус Моцарт. Најпознатији је по операма „Дон Ђовани“ и „Чаробна фрула“.

Италијанска је опера поставила стандарде за барок. Италијанска либрета била су стандард, чак и за Немца Хендла, који је писао за Енглезе, или Моцарта, који је писао у Бечу крајем 18. века.

Белканто[уреди]

Под белкантом бел цанто (ита. лепо певање) подразумевамо развијено, виртуозно певање које је имало улогу да истакне способности и лепоте људског гласа и да изједначи јачину гласа у свим регистрима. Белканто настаје у Италији и након неког времена је, због дате слободе импровизовања коју су имали певачи, деоница арије постала исувише развијена и слободна. Тада долази до настанка великог јаза између арије и речитатива који касније Французи "доводе у ред" тиме што смањују витруозност арије а значајно раде на квалитету речитатива.

Француска опера[уреди]

Ђузепе Верди. Познат је по опери "Аида

Насупрот операма увезеним из Италије, развила се засебна француска традиција, где се певало на француском. Засновао ју је један Италијан, Жан-Батист Лили, који је основао француску музичку академију и владао француском опером од 1672. године надаље. Лилијеве увертире, течни и уредни рецитативи, плесна интермеца, дивертисмани и оркестрални пасажи између сцена поставили су схему коју је променио тек Глук готово сто година касније. Текст је био једнако важан као и музика: компликоване алегорије служиле су за ласкање краљу, а завршетак је готово увек био срећан. Опера је у Француској затим укључила и балетне делове, као и разрађену сценску машинерију.

Жан-Батист Лили је познат по опери "Персеј

Француска барокна опера, коју је разрадио Рамо, добила је једноставнији облик због реформе коју је спровео Кристоф Вилибалд Глук (Алкестида и Орфеј) крајем 1760-их година. Француска је опера била под утицајем школе бел канто, коју су заступали Росини и други Италијани.

Опера буфа и опера comique[уреди]

Опера буфа или комична опера, настала је из италијанске увертире. Француска опера с говореним дијалогом назива се комична опера без обзира на тему. Једна врста комичне опере је оперета. Оперета је заједно с водвиљом довела до мјузикла, који је досегао врхунац у Њујорку.

Романтична опера и велика опера[уреди]

Ђузепе Верди је главни представник романтичне опере. Елементи француског облика велике опере појавили су се први пут у Росинијевој опери Виљем Тел (1829.) и Мејерберовој опери Роберт ле Диабле (1831).

Немачка опера[уреди]

Моцартов сингспиел Чаробна фрула (1791.), написан на немачком, увео је традицију немачке опере, коју су у 19. веку развили Бетовен, Вебер, Хеинрицх Марсцхнер и Вагнер.

Рихард Вагнер. Познат је по циклусу од четири опера "Прстен Нибелунга".

Вагнер је створио стил у којем се рецитатив и арија мешају уз сталну пратњу оркестра. Вагнер је такође обилно користио лајтмотиве (иако их је први користио Вебер), који повезују одређену мелодију с одређеним ликом или појмом током целе опере.

Остале националне опере[уреди]

Шпанија је створила свој облик опере, назван зарзуела. Почевши од Михаила Глинке, руски композитори su написали више значајних опера (Модест Мусоргски, Рубинштејн, Петар Чајковски и Николај Римски-Корсаков).

Петар Иљич Чајковски. Познат је по опери "Евгеније Оњегин

Након Вагнера: веризам и модернизам[уреди]

Након Вагнера, опера је кренула разним путевима. Једна реакција кратког века била је сентиментална „реалистична“ мелодрама веризма. Ту можемо споменути велико име, Ђакомо Пучини с операма Манон Леско, Боеми, Тоска, Мадам Батерфлај, Турандот и др. Друга реакција на Вегнеров митски средњи век је психолошка снага и социјална анализа Рихарда Штрауса.

Ђакомо Пучини. Познат је по операма „Мадам Батерфлај“ и "Турандот".

Током 20. и 21. века, иако је по читавом свету опера постала популарнија него икад, модерне опере које су ушле у канон могу се набројити на прсте, а међу њих спадају: Wozzeck (Берг) , Живот развратника (Стравински), Питер Грајмс (Бритн) и Разговори кармелићанки (Поуленц).

Карактеристике[уреди]

Певање представља саму срж опере. У великој опери (grand opera), врсти опере која се најчешће изводи у данашње време, читав текст је певан. Овакве опере обухватају како соло певање, тако и хорске деонице и играчке нумере (углавном балетске), а често су и бриљантни примери ликовне уметности у погледу сценографије и костима. За разлику од овога, у комичним операма (opera buffa) најчешће нема већих, грандиозних сцена, а често ни хор није толико заступљен, а радња између арија је приказана речитативима (ит. recitativo), полу-говорним полу-певаним пасажима уз (углавном само акордску) пратњу најчешће редукованог оркестра или клавијатурног инструмента (клавир или чембало). Сам термин комична опера не имплицира забавну радњу. Овај назив се односи на опере са ведријом темом од тзв. озбиљних опера (ит. opera seria). Ова разлика се појавила у 18. веку и сматрало се да комичне опере треба да се баве обичним људима и местима и да имају срећан крај, док озбиљне опере треба да се баве митолошким или историјским темама које се завршавају трагично. Касније, тема комичних опера је постала основа за веристичке опере, али оне су се најчешће завршавале трагично (такве су Травијата Ђузепеа Вердија, Кавалерија Рустикана Пјетра Маскањија (Pietro Mascagni), Боеми и Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија и многе друге). Веселије теме су у 19. веку постале основа за оперете које су се касније (у 20. веку) развиле у водвиље и (најпре у САД) мјузикле.

Певачке улоге се у опери разврставају по распону и боји гласа. Мушки гласови могу бити (од највишег ка најнижем):

Женски гласови су:

Сваки од ових гласова има и подврсте (на пример, код сопрана то су

  • лирски сопран,
  • драмски сопран,
  • колоратурни сопран,
  • спинто сопран, и као посебна врста,
  • вагнеријански сопран).
За детаљнији преглед фахова види Гласовни фахови.
  • Напомена - већина нузичких примера из опера је наведено према Opera kalauz - Kertész Iván – Fiesta-Saxsum 1997.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :