Катарина Велика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Катарина Велика (филм из 1995).
Катарина Велика

Катарина Велика, царица Русије
Катарина Велика, царица Русије

Пуно име нем. Sophie Auguste Friederike von Anhalt-Zerbst-Dornburg
Датум рођења 21. април 1729.
Место рођења Шчећин (Пруска, данас Пољска)
Датум смрти 6. новембар 1796.
Место смрти Санкт Петербург, Зимски дворац (Руска Империја)
Период 9 јун 1762 - 17 новембар 1796
Претходник/ци Петар III Фјодорович
Наследник/ци Павле I Петрович
Порекло и породица
Династија Аскани
Отац Кристијан Август, принц Анхал - Зербста
Мајка Џоана Елизабет од Холштајн - Готорпа
Супружник/ци Петар III Фјодорович
Потомство Павле I Петрович, Ана Петровна, Алексеј Григориевич Бобрински, Елизавета Григоревна Томкина

Катарина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. април 17296. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Живот пре доласка на власт[уреди]

Софија Августа Фредерика од Анхалт-Зербста, по надимку „Смоквица“ (Fighen), рођена је у Штетину у Пруској (Stettin, данас Шћећин Szczecin у Пољској), од оца Кристијана Августа и мајке Јохане Елизабете од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа (Елизабете од Холштајна). Рођена је као немачка кнегиња, у сродству са будућим краљевима Густавом III од Шведске и Карлом XIII од Шведске.

Године 1744, руска царица Јелисавета одабрала је Софију за жену свом нећаку Петру III од Русије, свом изабраном наследнику. Софија је променила име у Катарина када је преобраћена у руску православну веру. Брак је окарактерисан као промашај услед њених неверстава. Брзо је постала популарна код неколико политичких група које су биле против њеног супруга. Врло образована, Катарина је била укорак са новостима из Русије и остатка Европе. Дописивала се са много великих умова свог времена, укључујући Волтера и Дидроа. 1762, након пресељења у нови Зимски дворац у Санкт Петербургу, Петар је дошао на трон као Петар III од Русије, али његова ексцентрична политика је отуђила групе које је Катарина придобила. Григориј Орлов, Катаринин тадашњи љубавник, био је вођа завереника који су прокламовали Катарину као владара, а Петар је убијен мање од шест месеци по доласку на трон, 17. јула 1762. године. Постојала је сумња да је Катарина умешана у Петрово убиство али никада није доказана.

Лични живот[уреди]

Прво дете јој је био син, Павле Петрович (1754), кога није много волела. Могуће је да му је отац био Петар, али и неки од Катарининих љубавника, вероватно Сергеј Салтиков. Други син јој је био Алексеј Бобрински (1762), чији је отац био Григориј Орлов. Имала је и две кћери; велику књегињу Ану Петровну (1757—1759) и Јелисавету Тјомкину (1775). Сматра се да је Анин отац Станислав Поњатовски, а Јелисаветин Григориј Потемкин.

Павле ју је наследио на трону као Павле I Петрович. Сахрањена је поред Петра III у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу.

Уметност и култура[уреди]

Катарина је припадала ери просветитељства и сматрала је себе „филозофом на трону“. Постала је позната као заштитник уметности, књижевности и образовања. Писала је комедије, фантастику и мемоаре, и проучавала Волтера, Дидроа и д'Алембера који су касније потврдили њену репутацију у својим радовима. Била је у стању да доведе математичара Леонарда Ојлера из Берлина чак до Санкт Петербурга.

Када је Александар Николајевич Радишчев објавио своје „Путовање од Санкт Петербурга до Москве“ 1790, и упозорења на устанак због неподношљивих социјалних услова међу сељацима који су држани као робље, Катарина га је протерала у Сибир. Од француског архитекте Валена де ла Мота тражи ново крило Зимског дворца названог Ермитаж. То је дело савршених пропорција у коме је она до краја живота радо проводила своје слободно време са пријатељима. Такође је изградила статуу Петра Великог у Петрограду на којој стоји посвета „Петру Великом, Катарина II“.

Спољна политика[уреди]

Катаринин министар спољних послова, Никита Ивановић Панин, имао је значајан утицај од почетка њене владавине. Иако бистар државник, Панин је посветио много пажње и милионе рубаља креирању „Северног савеза“ између Русије, Пруске, Пољске, Шведске и могуће, Велике Британије, да се супротстави моћи Хабзбуршке лиге. Када је постало јасно да овај план није успео, Панин је изгубио поверење и 1781. разрешен је дужности.

Катарина је 1764. поставила Станислава Поњатовског, бившег љубавника, на пољски престо. Русија је добила највећи део Пољске кроз деобу између Русије, Аустрије и Пруске (1772, 1793. и 1795).

Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768—1774). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Руско-турски рат (1787—1792) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија који је легитимисао руско право на Крим.

На европској политичкој сцени Катарина је играла значајну улогу као посредник у Рату за баварско наслеђе (1778—1779) између Пруске и Аустрије. Године 1780. поставила је групу предвиђену да брани неутралне доставе против Велике Британије током Америчке револуције.

Од 1788. до 1790, Русија је била у рату са Шведском, који је водио Катаринин рођак, шведски краљ. Густав III је започео рат да би преузео балтичке територије које је изгубио од Русије 1720. године. Очекујући да лако савладају Русе, Швеђани су се суочили са великим људским и територијалним губицима. Пошто је Данска објавила рат 1789, ствари на Шведској страни су изгледале лоше. Ипак, 1790. Швеђани су организовали контраофанзиву. Ово је кулминирало Битком код Свенсксуда (данашњи Руотсинсалми у Финској), 9. и 10. јула 1790. године. Руска морнарица предвођена кнезом Насаом, имала је 32 већа и 200 мањих борбених бродова, 1200 топова и 14.000 људи. Швеђани, којима су командовали Густав и пуковник Карл Олаф Кронстед, су имали 200 мањих и већих бродова, 1.000 топова и 12.500 људи. Руски бродови су имали проблем са навођењем топова у тешким водама, који укотвљени Швеђани нису имали. На крају битке, Русија је изгубила 50 до 60 бродова и 9.500 људи. Швеђани су изгубили 6 бродова и између 6 и 7 хиљада људи. Мир је потписан 14. августа, враћајући све освојене територије одговарајућим нацијама, и трајао је 20 година.

Катарина је преузела водећу улогу у деоби Пољске, користећи чињеницу да је земља била вођена децентрализованом и немоћном владом, да је подели између Пруске и Аустрије. Ова деоба Пољске помогла је да се одржи равнотежа моћи у Источној Европи XVIII века.

На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.

Унутрашња политика[уреди]

На почетку своје владавине Катарина је кренула у провођење опште политичке реформе, руководећи се идејама Просветитељсва. Спроведене су реформе Сената (1763), секуларизација црквених добара (1764) и припремљена је промена закона. Оформљен је сазив законодавне комисије у којој су били заступљени сви слојеви друштва, осим зависног сељаштва, али је комисија распуштена пре него што је почела да ради, на шта је вероватно имао утицај устанак под вођством Јемељана Ивановича Пугачева (1773—1774).

Катарина је реорганизовала руску провинцијалну администрацију, дајући влади већу контролу над сеоским подручјима услед сеоских буна. Овај процес је завршен 1775. Реформа је оформила провинције и дистрикте који су били лакши за управљање од стране владе. Хиљаду седамсто осамдесетпете године Катарина је издала проглас којим је дозвољено народу да користи престо као законско тело, ослобађа господство од државне службе и пореза, господске титуле чини наследним, и даје господству пуну контролу над њиховим кметовима и земљом. Додатно, Катарина је дала земљу у Украјини омиљеној господи и доделила им кметове. Охрабривала је колонијализацију Аљаске и других покорених територија.

Катарина је наставила да спроводи утицај запада на Русију. Ипак, за разлику од Петра Великог, обуздала је силу и усредсредила се на провођење индивидуалних акција. Њене реформе су стигле и даље након што је неуспешни устанак Јемељана Пугачева потресао Источну Русију. Као резултат, Катарина је остварила неколико драстичних реформи унутар руског друштва. Прво, успоставила је Слободно економско друштво, 1765, да би охрабрила модернизацију пољопривреде и индустрије. Друго, охрабривала је стране инвестиције намењене неразвијеним подручјима. Треће, ослабила је цензорски закон и подржала образовање господства и средње класе.

Синоними[уреди]

Катарина II, Екатарина II, Екатарина Велика, Јекатарина II

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Петар III Фјодорович
Coat of Arms of Russian Empire.svg
Руски императори
(17621796)
Наследник:
Павле I Петрович
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}