Marko (sin cara Vasiliska)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marko
Zlatnik sa likm Marka sa ocem Vasiliskom

Marko ( grčki: Μαρκος, umro avgusta 476. godine), je bio sin istočnorimskog generala i uzurpatora Vasiliska i Zenonise . Proglašen je za cezara 475. godine, a kasnije je unapređen u Avgusta, vladajući kao mlađi savladar svog oca. Kada je car Zenon ponovo zauzeo Konstantinopolj krajem avgusta 476. godine, Marko se sa svojim roditeljima sklonio u crkvu. Car Zenon je obećao da im neće proliti krv, pa ih je proterao u Limne u Kapadokiji i potom ih izgladneo.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Uspon na vlast[uredi | uredi izvor]

Marko je bio sin Vasiliska i Zenonise.[1] Kada je vizantijski car Lav I ( v. 457–474. godine) se razboleo 473. godine, dobio je unuka Lava II ( v. 474), sina Zenona ( v. 474–475, 476–491. godine) i Arijadne, krunisanog za cara u oktobru 473.[2] Car Lav I je umro 18. januara 474, godine,[3][4] i car Lav II je preuzeo presto. Zenon je postavljen za savladar, krunisan 29. januara,[5] a kada je car Lav II umro u jesen, Zenon je postao jedini istočni car.[3] Car Zenon je bio veoma nepopularan, kako među običnim ljudima tako i među senatorskom klasom, delom jednostavno zato što je bio Isavrijanac, narod koji je stekao lošu reputaciju pod carem Arkadijem ( v. 383–408. godine), a takođe i zato što bi njegova vladavina izazvala unapređenje sunarodnika Isuarijanaca na visoke položaje.[6] Iako je carica Verina podržavala Zenonovo uzdizanje za savladara cara Lava II, okrenula se protiv njega kada je postao jedini car.[7] [8] [9] [10] [11] Carica Verina je sklopila zaveru sa drugima da ga uklone cara, a istoričari uglavnom prihvataju da je planirala da postavi svog ljubavnika, magister officiorum Patricija, kao car i da se uda za njega. [a] [12] [13] [14] U ovoj zaveri su je podržali general Teoderik Strabon, ljut zbog Zenonovog krunisanja, i Vasilisk, koji je uspeo da regrutuje Ila i Trokunda, braću Isaura, kao i njenog bratanca Armata. [14] Zavera je imala podršku vojske, potkrepljena popularnošću Vasiliska, i Ila i Trokunda, kao i podrška istočnorimskog Senata . Stav carigradskog patrijarha Akacija je nejasan, iako istoričarka Kamila Tvardovska smatra verovatnim da bi on uskratio podršku bilo koje strane dok ishod nije bio jasan. [15] Tačan datum početka zavere nije poznat: istoričar Maciej Salamon tvrdi da je počela oko 473. godine, dok Tvardovska tvrdi da je počela tek nakon što je Zenon preuzeo isključivu vlast. [16] [17] Zavera je bila uspešna, jer je car Zenon 9. januara 475. pobegao u svoju rodnu Isauriju, ili nakon što je saznao za zaveru ili pošto ga je carica Verina uverila da mu je život u opasnosti. [18] [19] [14] Vasilisk je ubedio senat da ga proglasi za cara, umesto Patricija, a Vasilisk je krunisan u palati Hebdomon.[13] [20] Car Vasilisk je odmah dao Marka krunisati za cezara , a kasnije ga je proglasio za savladara.[18] [20] [21]

Vladavina cara Vasiliska[uredi | uredi izvor]

Car Vasilisk je brzo izgubio podršku u Carigradu, zbog kombinacije visokih poreza i jeretičke crkvene politike, kao i prirodne katastrofe.[18] Veliki požar je izbio u četvrti Halkoprateje 475/476 . godine, pre nego što se brzo proširio. [22] Il i Trokund, opsadivši Zenona u njegovim rodnim zemljama, prebegli su kod njega. [18] [23] [24] [25] [26] Ovo se obično pripisuje neuspehu da ispune neodređena obećanja koja su im data, kao što ih je dao Teofan Ispovednik, što mnogi istoričari identifikuju kao obećanje da će ih oboje postaviti za magister militum , ali istoričar Miroslav Leška to osporava, tvrdeći da Teofan ne navodi obećanja jer ih je izmislio kao najverovatnije objašnjenje. Leška dovodi u pitanje da bi car Vasilisk poverio vojnu komandu ljudima koje je lagao, i tvrdi da su oni bili motivisani strahom da će car Vasilisk biti svrgnut, ili pak verskom opozicijom. [26] Od februara/marta 476, car Vasilisk je ostao u Hebdomonu, iz straha od stanovništva prestonice; ova vest ih je možda motivisala, [27] [28] [29] zajedno sa pismima primljenim od upravnika prestonice. Ova pisma su ih obavestila da je grad sada spreman da ponovo prihvati Zenona, pošto je narod još manje podržavao cara Vasiliska zbog „fiskalne grabežljivosti njegovih ministara“, kako kaže Beri. Il, verovatno podstaknut svojim držanjem nad Zenonom, zbog zatočeništva njegovog brata, dogovorio se da se udruži sa njim i oni su počeli da marširaju ka Konstantinopolju sa svojim udruženim snagama. [23] [24] [25] [27]

Car Vasilisk je naredio Armatu da preuzme komandu nad svim trupama u Trakiji i Carigradu, kao i nad dvorskom stražom, i povede ih protiv trojice generala. Uprkos svojoj zakletvi na lojalnost, Armat je izdao cara Vasiliska kada mu je Zenon ponudio da postane magister militum praesentalis doživotno, a njegov sin, Vasilisk, krunisan za cezara. Dozvolio je Zenonu da nesmetano prođe u Carigrad, a Zenon je ušao u Carigrad bez otpora u avgustu 476. [18] [22] [25] Car Vasilisk i njegova porodica su pobegli i sklonili se u crkvu, predalisu se kada je Zenon obećao da ih neće pogubiti. Car Zenon ih je proterao u Limne u Kapadokiji, [b] [18] [30] gde su bili zatvoreni u presušenoj cisterni i ostavljeni da umru od gladi. [18] [30] Prema nekim izvorima, umesto toga su obezglavljeni. [22]

Kovanje novca[uredi | uredi izvor]

Kovanice careva Vasiliska i Marka bilo je neobično po tome što je povezivalo dva cara zajedno na novčiću, umesto da su odvojeni novčići kovani u Markovo ime. [31]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ This narrative is challenged by Kamilla Twardowska, who views it more likely that this is propaganda from Candidus, repeated by John of Antioch. Instead, she argues that Patricius was likely a key political ally of Verina, but, given the revolt was likely influenced by the desire to retain dynastic power, not a plausible candidate for the throne.[12]
  2. ^ Victor of Tunnuna gives the location as Sasima, and Evagrius Scholasticus and J. B. Bury give the location as Cucusus.[30]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jones, Martindale & Morris 1980, str. 720.
  2. ^ Croke 2004, str. 566 & 569.
  3. ^ a b Ostrogorsky 1956, str. 62.
  4. ^ Jones, Martindale & Morris 1980, str. 664.
  5. ^ Croke 2004, str. 572.
  6. ^ Bury 1923, str. 389.
  7. ^ Bury 1923, str. 390–3.
  8. ^ Stein 1959, str. 363.
  9. ^ Twardowska 2014, str. 14.
  10. ^ Brooks 1893, str. 209–238.
  11. ^ Burgess 1992, str. 892.
  12. ^ a b Twardowska 2014, str. 17–18.
  13. ^ a b Jones, Martindale & Morris 1980, str. 838–9.
  14. ^ a b v Bury 1923, str. 390–1.
  15. ^ Twardowska 2014, str. 16.
  16. ^ Salamon 1994, str. 184.
  17. ^ Twardowska 2014, str. 17.
  18. ^ a b v g d đ e Elton 1998.
  19. ^ Jones, Martindale & Morris 1980, str. 213.
  20. ^ a b Bury 1923, str. 391.
  21. ^ Jones, Martindale & Morris 1980, str. 213, 720, 838–9.
  22. ^ a b v Bury 1923, str. 393.
  23. ^ a b Bury 1923, str. 392–3.
  24. ^ a b Jones, Martindale & Morris 1980, str. 149, 567, & 1127.
  25. ^ a b v Friell & Williams 2005, str. 185–6.
  26. ^ a b Leszka 2013, str. 50–1.
  27. ^ a b Leszka 2013, str. 51.
  28. ^ Redies 1997, str. 218.
  29. ^ Kosiński 2010, str. 78.
  30. ^ a b v Jones, Martindale & Morris 1980, str. 214.
  31. ^ Grierson 1992, str. 6.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марко_(син_цара_Василиска)&oldid=26928396”