Nemačka abeceda

Nemački jezik poseduje u svom alfabetu 26 slova. Na to se dodaju još 3 slovna znaka za posebne glasove. To su takozvani umlauti, pomućeni glasovi nastali spajanjem, tj. zajedničkim izgovaranjem dva vokala.

Nemačka abeceda, dakle, sadrži znakove za sledeće glasove:

Pozicija	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10	11	12	13	14	15	16	17	18	19	20	21	22	23	24	25	26		27	28	29		30
Velika slova	A	B	C	D	E	F	G	H	I	J	K	L	M	N	O	P	Q	R	S	T	U	V	W	X	Y	Z		Ä	Ö	Ü		ẞ
Mala slova	a	b	c	d	e	f	g	h	i	j	k	l	m	n	o	p	q	r	s	t	u	v	w	x	y	z		ä	ö	ü		ß

Šablon za latinično izvorno pismo. Umlauti su ovde raspoređeni odvojeno, sa ß kao poslednjim malim slovom.

Na sve ovo dodaje se i tzv. oštro S ili escet (ß) - slovni znak nastao prvobitno iz ligature, da bi se kasnije kroz goticu primenjivao za udvojena dva slovna znaka „s“ (ss ili sz). Kuriozitet predstavlja činjenica da se on danas smatra zastarelim i da se, iako je zvanično u upotrebi, u Švajcarskoj uopšte i ne upotrebljava, a sve manje ljudi zna tačno kada se on i koristi. Zabuna je nastala pogotovo od reforme nemačkog pravopisa, sredinom devedestih godina. Ovome treba dodati i činjenicu da se escet javlja samo pri pisanju malim slovima. Dakle u naslovima ispisanim majuskulom escet zamenjuju dva „s“. Dakle: schließen vs. schliessen.

Nemački pravopis

Umlautizovani glasovi ä, ö, ü i njihovo beleženje.

Umlaut je pojava mućenja glasova, karateristična ne samo za nemački jezik. U njemu, međutim, ona nalazi najveću primenu od svih germanskih jezika. To je kombinatorna glasovna promena. Prvi primerci umlauta javljaju se za vreme starovisokonemačke jezičke epohe koja je trajala između 750. i 1050. godine. Najviše primera mućenja glasova (izazvanog vokalom iz potonjeg sloga) javiće se u narednoj jezičkoj eposi - u srednjovisokonemačkom. Međutim, pomućeni vokali nisu se beležili od svog nastanka kao danas - sa dvema tačkicama iznad vokala (u tipografiji: umlaut). Današnje beleženje datira tek iz vremena srednjovisokonemačkog kada su se samo kratki pomućeni vokali obeležavali uz pomoć tačkica. Danas nije bitno da li je vokal kratak ili dug - sva tri vokala (dakle osim E) beleže se sa tačkama iznad vokala. Slovo ä je u nemački uveo Jakob Grim.

Poreklo slova escet (ß)

Escet (ß), takođe poznat kao oštro s, prvobitno je ligatura dugog ſ (s) i okruglog s ili z u kasnosrednjovekovnim kopiladima i modernom frakturskom pismu. Otprilike od početka 19. veka, antikva je takođe postala češća u zemljama nemačkog govornog područja. U to vreme većina antikva fontova nije sadržala slova za ß, pa su otisci iz 19. veka često kucani bez ß. Na pravopisnoj konferenciji 1901. odlučeno je da će ubuduće livnice za fontove morati da isporučuju svoje fontove antikva sa slovom ß i da će se kasnije za postojeće tipove morati isporučiti ß. Dugo s (ſ) se takođe povremeno koristilo u antikvi; na primer, još uvek se može naći u Lajpciškom Dudenu iz 1951.

Imenovanje slova

Običan suglasnik je akustički relativno teško razlikovati od drugih te vrste. Zbog toga se imenovanje suglasničkih slova razlikuje od uobičajenog zadavanja zvuka i slova. Sledeće je kako se slova obično nazivaju (izgovor prema IPA):

• A/a: [aː]
• Ä/ä: [æː]
• B/b: [beː]
• C/c: [t͡seː]
• D/d: [deː]
• E/e: [eː]
• F/f: [ɛf]
• G/g: [geː]
• H/h: [haː]
• I/i: [iː]
• J/j: [jɔt], U Austriji je takođe i [jeː]
• K/k: [kaː]
• L/l: [ɛl]
• M/m: [ɛm]
• N/n: [ɛn]
• O/o: [oː]
• Ö/ö: [øː]
• P/p: [peː]
• Q/q: [kuː]
• R/r: [ɛʁ]
• S/s: [ɛs]
• ẞ/ß: [ɛs't͡sɛt]
• T/t: [teː]
• U/u: [uː]
• Ü/ü: [yː]
• V/v: [faʊ]
• W/w: [veː]
• X/x: [ɪks]
• Y/y: ['ʏpsilɔn]
• Z/z: [t͡sɛt]

Spoljašnje veze

• Duden - izdavač referentne literature za nemački jezik