Сугласник

Сугласник (такође и консонант) у фонетици назив је за глас који се ствара затварањем једног дела говорног тракта тако да ваздушна струја не пролази слободно од плућа до усана.

У фонолошком смислу појам сугласник се често користи за неслоготворне гласове или за полусамогласнике, тј. гласове које се фонетички сматрају самогласницима, али се понашају као сугласници у неком одређеном језику.

Сугласници у српском језику су:

• б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, р, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш

Подела сугласника према звучности

Сугласници се према звучности деле на:

• звучни: Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ
• безвучни: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц
• сонанти: М, В, Р, Л, Н, Љ, Њ, Ј (при њиховом изговору, као и при изговору самогласника, гласнице трепере, али се ипак ствара нека препрека. Ови гласови се називају гласници или сонанти.)

Подела сугласника према месту изговора (творбе)

Сугласници се према месту изговора (творбе) деле на:

• уснени (лабијални)
  • двоуснени (билабијални): П, Б, М
  • усненозубни (лабиодентални): Ф, В
• зубни (дентални): Т, Д, С, З, Ц
• надзубни (алвеоларни): Л, Р, Н
• предњонепчани (палатални): Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ, Ш, Ж, Ч, Џ
• задњонепчани (веларни): К, Г, Х

Види још

• Фонетика
• Глас

Овај незавршени чланак Сугласник везан је за језик. Користећи правила Википедије, можете га проширити.