Сугласник

Из Википедије, слободне енциклопедије

Сугласник (такође и консонант) у фонетици назив је за глас који се ствара затварањем једног дела говорног тракта тако да ваздушна струја не пролази слободно од плућа до усана.

У фонолошком смислу појам сугласник се често користи за неслоготворне гласове или за полусамогласнике, тј. гласове које се фонетички сматрају самогласницима, али се понашају као сугласници у неком одређеном језику.

Сугласници у српском језику су:

  • б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, р, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш

Подела сугласника према звучности[уреди]

Сугласници се према звучности деле на:

  • звучни: Б, Г, Д, Ђ, Ж, З, Џ
  • безвучни: П, К, Т, Ћ, Ш, С, Ч, Ф, Х, Ц
  • сонанти: М, В, Р, Л, Н, Љ, Њ, Ј (при њиховом изговору, као и при изговору самогласника, гласнице трепере, али се ипак ствара нека препрека. Ови гласови се називају гласници или сонанти.)

Подела сугласника према месту изговора (творбе)[уреди]

Сугласници се према месту изговора (творбе) деле на:

Види још[уреди]

Гласовне промене
палатализација | сибиларизација | непостојано А | промена Л у О | губљење сугласника | сажимање самогласника | разједначавање самогласника | јотовање | једначење сугласника по звучности | једначење сугласника по месту творбе | преглас | превој самогласника | покретни самогласници