Otvoreni pristup

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Logo Pokreta za otvoreni pristup

Otvoreni pristup (engl. open access) je slobodan, besplatan, neograničen onlajn pristup naučnim radovima, pre svega akademskim člancima, knjigama i disertacijama.

Pokret za otvoreni pristup nastao je kao reakcija na apsurdnu situaciju da se rezultati istraživanja, koja su finansirana najčešće sredstvima univerziteta ili instituta, objavljuju u časopisima komercijalnih izdavača na čija izdanja te iste institucije moraju da se pretplate kako bi mogle da koriste dobijene rezultate.[1]

Već osam godina na globalnom nivou obeležava se Nedelja otvorenog pristupa sa ciljem da promoviše otvoreni pristup znanju i da ukaže na prednosti ovakvog koncepta.[2]

Deklaracije[uredi | uredi izvor]

Otvoreni pristup je prvi put definisan u Budimpeštanskoj deklaraciji, potpisanoj 2002. godine (engl. Budapest Open Access Initiative). U njoj se između ostalog kaže da otvoreni pristup podrazumeva da svaki korisnik koji ima pristup internetu može da čita, preuzima, kopira i štampa materijal bez ikakvih tehničkih, pravnih ili finasijskih barijera. Jedina obaveza korisnika je da autoru obezbedi nadzor nad integritetom dela i da delo ispravno citira.[3] Godinu dana kasnije, 2003. godine, objavljena je Berlinska deklaracija o otvorenom pristupu naučnom znanju (engl. Berlin Declaration on Open Access to Knowledge in the Sciences and Humanities) koja se uzima kao početak uključivanja istraživačkih organizacija u Pokret za otvoreni pristup. Do danas je ovu deklaraciju potpisalo više od 300 akademskih institucija u svetu, a u novembru 2011. godine i Univerzitet u Beogradu, kao i Univerzitet u Nišu.[4][5]

Ostale deklaracije koje su doprinele daljem širenju i jačanju Pokreta su: Betezdanska izjava o objavljivanju u otvorenom pristupu iz 2003, koja je definisala konkretnije korake koje bi trebalo preduzeti kako bi se prešlo na objavljivanje u otvorenom pristupu, kao i Kejptaunska deklaracija o otvorenom obrazovanju iz 2007. godine čiji je cilj promovisanje ideje otvorenog pristupa u obrazovanju uopšte.[6][7]

Vidovi otvorenog pristupa[uredi | uredi izvor]

Još od Budimpeštanske deklaracije otvoreni pristup se ispoljava u dva osnovna oblika ili kroz dve komplementarne strategije:

  1. Samoarhiviranje (engl. Self-archiving), što podrazumeva pohranjivanje verzije radova u digitalne repozitorijume, institucionalne ili tematske – „zeleni put“ (green)
  2. Časopise u otvorenom pristupu u potpunosti ili delimično ( hibridni časopisi) – „zlatni put“ (gold). Troškove objavljivalja u ovakvim časopisima najčešće snose sami autori, dok je za krajnjeg korisnika pristup članku besplatan.

Godine 2012. objavljen je Finč izveštaj autorke Dejm Dženet Finč (Dame Janet Finch), profesorke sociologije na Univerzitetu u Mančesteru, pod nazivom Accessibility, sustainability, excellence: how to expand access to research publications.[8] U ovom obimnom dokumentu favorizuje se „zlatni put“, dok se uloga institucionalnih repozitorijuma svodi na sivu literaturu, odnosno arhiviranje rezultata istraživanja. Izveštaj je vrlo brzo izazvao oštre kritike, naročito među zagovornicima „zelenog puta“ kao što je Stiven Harnad (Stevan Harnad). Harnad, koji smatra da je jedini pravi otvoreni pristup onaj koji podrazumeva arhiviranje preprint verzije rada u digitalni repozitorijum, izveštaj je nazvao fijaskom, a svoje tvrdnje je potkrepio pokazateljima racionalnosti i efektivnosti zelenog pristupa.[9][10] Veliki broj izdavača dopušta da autori preprint verzije radova pohrane u digitalni repozitorijum svoje institucije. Informacije o politici pojedinih izdavača u vezi sa ovakvim arhiviranjem pruža servis SHERPA/Romeo (Securing a Hybrid Environment for Reserach Preservation and Access).[11]

Digitalni repozitorijumi[uredi | uredi izvor]

Digitalni repozitorijumi su kolekcije digitalnih objekata, tekstova, slika, video i audio materijala i dr. u odgovarajućem preporučenom formatu. Vrlo često objekte u repozitorijum unose ovlašćeni korisnici, autori, odnosno nosioci autorskog prava, putem samoarhiviranja, a uneti objekat dobija trajni link kao stalnu adresu na mreži. Repozitorijumi se uglavnom dele na:

  1. Institucionalne, multidisciplinarne, najčešće pri univerzitetima
  2. Tematske


Pretraživanje repozitorijuma moguće je i preko portala kao što su DOAR (Directory of Open Access Repository) i ROAR (Registry of Open Access Repository).

Zaštita dokumenata u otvorenom pristupu[uredi | uredi izvor]

Veliki broj dokumenata u otvorenom pristupu zaštićen je licencama Kreativne zajednice, kao standarda koji omogućuje da autor zadrži pravo na delo, ali i da dozvoli drugima njegovo korišćenje. Na sajtu Creative Commons Serbia[mrtva veza] moguće je pretražiti sve radove koji su zaštićeni CC licencama i dobiti informacije o uslovima koje sadrži svaka od šest licenci.[12] Mnogi repozitorijumi već sadrže ove licence, tako da se autor, prilikom unosa svog dela, opredeljuje za neku od opcija i određuje uslove pod kojima delo može da se koristi.

Otvoreni pristup u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Bibliografske baze podataka i nacionalni citatni indeks[uredi | uredi izvor]

Ideja otvorenog pristupa naučnim informacijama u Srbiji razvija se od druge polovine devedesetih godina dvadesetog veka i prvi put je sprovedena u delo u bibliografskoj bazi podataka SocioFakt – jugoslovenskoj bazi za društvene činjenične nauke.[13] Tehnološkim unapređenjem i proširivanjem sadržaja te baze nastali su SocioFakt online, srpski citatni indeks za društvene nauke (2001), i SocioFakt Open Access (2004), koji je sadržao protokol za razmenu metapodataka (OAI-PMH), što je omogućilo njegovu integraciju s bazom Google Scholar.[14][15] Svoju konačnu formu ovi napori dobili su 2006—2007. godine u SCIndeks-u, nacionalnom citatnom indeksu koji referiše domaće časopise iz svih naučnih oblasti kategorizovane kao periodične publikacije naučnog karaktera, od kojih je gotovo polovina dostupna u vidu punog teksta, a veliki broj radova je u režimu otvorenog pristupa.[16]

Skupovi o otvorenom pristupu[uredi | uredi izvor]

Prve konferencije, savetovanja i radionice o otvorenom pristupu u Srbiji održavaju se neposredno nakon definisanja Budimpeštanske inicijative o otvorenom pristupu (2002) i Berlinske deklaracije o otvorenom pristupu znanju u prirodnim i humanističkim naukama (2003) – npr. The International OA Workshop, međunarodna radionica održana 24. novembra 2003. godine. Na ovom skupu, pored pomenutog problema citatnih baza podataka, tema otvorenog pristupa se proširuje i na naučne časopise.[17] Značajan pomak na tom planu učinjen je 2005. godine uspostavljanjem servisa DOISerbia, repozitorijuma koji sadrži radove iz najznačajnijih naučnih časopisa iz Srbije. Krajem marta 2015. godine ovaj repozitorijum obuhvatao je 66 časopisa i 29197 naučnih članaka u otvorenom pristupu.[18][19]
Veliki značaj za promovisanje otvorenog pristupa u Srbiji imala je i Međunarodna radionica o citatnim indeksima u otvorenom pristupu, održana 10. i 11. novembra 2005. u Beogradu. Tada su, između ostalih, predavanja održali Žan Pol Gedon i Tim Brodi, rodonačelnici otvorenog pristupa.[20] U isto vreme, u časopisu „Infoteka“ objavljeno je nekoliko članaka o ovoj temi.[21][22] Posebno je značajan tekst Lilijan Van der Vart o institucionalnim repozitorijumima, kojim se ova tema uvodi u našu sredinu.[23]

Doktorske teze u otvorenom pristupu[uredi | uredi izvor]

U novembru 2011. godine Univerzitet u Beogradu potpisao je Berlinsku deklaraciju i tako se pridružio grupi od 340 univerziteta i naučnih ustanova u svetu. Nakon potpisivanja deklaracije, Univerzitet je na svojim stranicama objavio tekst „Otvoreni pristup naučnom znanju“[24], u kome nastavnicima, istraživačima, saradnicima i studentima preporučuje da kad god je to moguće objavljuju svoje radove u časopisima u otvorenom pristupu.[25] U skladu sa ovom odlukom, iste godine, Univerzitet u Beogradu uspostavio je svoj Digitalni repozitorijum sa otvorenim pristupom u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ – PHAIDRA (Permanent Hosting, Archiving and Indexing of Digital Resources and Assets).[26] Naredne godine, u okviru sistema PHAIDRA uspostavljen je sistem E-teze, repozitorijum koji arhivira doktorske disertacije odbranjene na univerzitetima u Beogradu, Nišu i Kragujevcu.[27] Univerzitet u Novom Sadu samostalno razvija digitalnu biblioteku doktorskih disertacija u okviru CRIS UNS sistema.

Godine 2013 pokrenut je servis doiSerbia PhD – nacionalni portal doktorskih disertacija dostupnih u elektronskom formatu. Svakoj disertaciji je dodeljen DOI broj. Ovaj portal sadrži linkove ka punom tekstu disertacija koje se nalaze u univerzitetskim repozitorijumima. Posredstvom protokola za razmenu metapodataka (OAI PMH) metapodatke sa ovog portala preuzima i servis DART Europe Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. septembar 2015) – portal evropskih digitalnih disertacija.[28] Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju iz 2014. godine utvrđuje se obaveza visokoškolske ustanove da doktorsku disertaciju koja se u njoj brani i izveštaj komisije o oceni disertacije učini dostupnim javnosti, i to u elektronskoj verziji na zvaničnoj internet stranici ustanove i u štampanom obliku u biblioteci ustanove, najmanje 30 dana pre usvajanja izveštaja komisije na nadležnom organu, kao i do odbrane disertacije; i obaveza univerziteta da ustanovi digitalni repozitorijum u kojem se trajno čuvaju elektronske verzije odbranjenih doktorskih disertacija, zajedno sa izveštajem komisije za ocenu disertacije, podacima o mentoru, sastavu komisije i podacima o zaštiti autorskih prava, kao i da sve navedene podatke učini javno dostupnim (Član 30 Zakona o visokom obrazovanju).[29]Krajem 2015. godine uspostavljen je NaRDuS - centralni nacionalni repozitorijum doktorskih disertacija koji, pored teza, sadrži i izveštaje komisja o njihovoj oceni.[30]

Tematski i institucionalni repozitorijumi[uredi | uredi izvor]

Razvoj tematskih i institucionalnih repozitorijuma u Srbiji još uvek je u povoju. Prema podacima iz međunarodnih registar repozitorijuma otvorenog pristupa OpenDOAR i ROAR, u Srbiji trenutno postoje dva tematska repozitorijuma (eLibrary (posvećen matematici; održavaju ga Matematički fakultet Univerziteta u Beogradu i Matematički institut SANU; softverska platforma: DSpace) i CaSA NaRA (održava ga Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu; DSpace), kao i četiri institucionalna (Digitalni repozitorijum Instituta tehničkih nauka SANU i Digitalni repozitorijum Instituta za filozofiju i društvenu teoriju[mrtva veza] – kao softversku platformu koriste proramski paket otvorenog koda OPUS4); IRIES - Institucionalni repozitorijum radova Instituta ekonomskih nauka (EPrints) i RADaR - institucionalni repozitorijum Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ (DSpace).

Naučne monografije u otvorenom pristupu[uredi | uredi izvor]

Iako su naučne monografije znatno ređe dostupne u režimu otvorenog pristupa od naučnih radova objavljenih u časopisima, tokom poslednjih desetak godina, pojedine naučne ustanove u Srbiji (Etnografski institut SANU, Balkanološki institut SANU, Geografski institut „Jovan Cvijić“ SANU, Institut tehničkih nauka SANU itd.) na svojim zvaničnim sajtovima objavljivale su digitalne verzije svojih monografskih izdanja. Polazeći od zapažanja da Partnerski program „Gugl knjige“ može da posluži kao dobra platforma za objavljivanje publikacija u režimu otvorenog pristupa[31] [32], Sekcija bibliotekara i knjižničara Zajednice instituta Srbije započela je u proleće 2013. godine realizaciju projekta uključivanja izdanja naučnoistraživačkih instituta Srbije u ovaj program.[33] Do jula 2017, preko 300 izdanja naučnih instituta iz Srbije objavljeno je na Gugl knjigama u režimu otvorenog pristupa.[34] Među institucijama koje Partnerski program „Gugl knjige koriste za objavljivanje digitalnih verzija svojih izdanja u otvorenom pristupu nalaze se Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Etnografski muzej u Beogradu i Srpska akademija nauka i umetnosti.

Još jedan značajan korak u promovisanju ideje otvorenog pristupa predstavlja obeležavanje Međunarodne nedelje otvorenog pristupa. U Srbiji je ova međunarodna manifestacija prvi put obeležena 2009. godine svečanom tribinom organizovanom na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a od 2012. godine redovno se obeležava tokom poslednje nedelje oktobra u organizaciji Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ i partnerskih institucija nizom prigodnih aktivnosti.[35][36] U okviru obeležavanja Međunarodne nedelje otvorenog pristupa, pojedincima koji su se posebno istakli u promovisanju principa otvorenog pristupa naučnim informacijama dodeljuje se počasno zvanje „Arhont otvorenog pristupa“.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Filipi Matutinović, Stela: "Naučne informacije u Srbiji: protok, dostupnost, vrednovanje", Srpsko biološko društvo et al. . Beograd. 2014. ISBN 978-86-7078-119-1. 
  2. ^ Open Access Week
  3. ^ Budapest Open Access Initiative | Read the Budapest Open Access Initiative
  4. ^ „Otvoreni pristup naučnom znanju[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 09. 05. 2015. g. Pristupljeno 30. 03. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  5. ^ Univerzitetska biblioteka "Nikola Tesla"
  6. ^ Bethesda Statement on Open Access Publishing
  7. ^ The Cape Town Open Education Declaration
  8. ^ „The Association of Commonwealth Universities[[Kategorija:Botovski naslovi]]” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 06. 2012. g. Pristupljeno 30. 03. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  9. ^ Harnad, S. (2012). Why the UK Should Not Heed the Finch Report. Preuzeto 20. septembra 2013. sa http://eprints.lse.ac.uk/52045/1/blogs.lse.ac.uk-Why_the_UK_Should_Not_Heed_the_Finch_Report.pdf
  10. ^ Harnad,S. (2012). Finch Fiasco in Figures. Preuzeto 20. septembra 2013. sa http://openaccess.eprints.org/index.php?/archives/905-Finch-Fiasco-in-Figures.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. maj 2015)
  11. ^ SHERPA/RoMEO - Publisher copyright policies & self-archiving
  12. ^ [„Licence - Creative Commons[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 20. 05. 2014. g. Pristupljeno 30. 03. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć) Licence - Creative Commons]
  13. ^ Šipka, Pero (1996). „Razvoj bibliografski baza podataka za nacionalne potrebe: iskustva sa SocioFaktom” (PDF). Zbornik radova, VI naučni skup o sistemu naučnih i tehnoloških informacija. str. 110—112. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  14. ^ Pajić, Dejan (2003). „SocioFakt online kao otvoreni arhiv” (PDF). The International OA Workshop, Belgrade, November 24th. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  15. ^ Šipka, Pero (2006). „Integracija sistema naučnih informacija u nacionalnoj ravni: povezivanje citatnog indeksa s bazom tekućih projekata” (PDF). Naučnostručni skup SNTPI '06 Sistem naučno-tehničkih i poslovnih informacija. Narodna Biblioteka. str. 35—41. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  16. ^ „SCIndeks – Srpski citatni indeks”. Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  17. ^ Kosanović, Biljana (2003). „Novi pristupi naučnim časopisima u Srbiji: bibliotečki fondovi i elektronski časopisi” (PDF). The International OA Workshop, Belgrade, November 24th. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  18. ^ „About service”. www.doiserbia.nb.rs. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  19. ^ „Open Access success stories: doiSerbia”. Open Access success stories. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  20. ^ „Otvoreni pristup u Srbiji”. Libguides - Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  21. ^ Mazić, Bogoljub (2005), „Pokret za otvorene arhive (OAI)”, Infoteka, 6 (3): 197—203 
  22. ^ Hageman, Melisa (2006), „Aktivnosti OSI i eIFL-a na promociji otvorenog pristupa naučnim komunikacijama”, Infoteka, 7 (1-2): 27—31 
  23. ^ Van der Vart, Lilian (2006), „Institucionalni repozitoriji, otvoreni pristup i vrednovanje istraživanja”, Infoteka, 7 (1-2): 19—26 
  24. ^ „Otvoreni pristup naučnom znanju”. Univerzitet u Beogradu. Arhivirano iz originala 09. 05. 2015. g. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  25. ^ „Nedelja otvorenog pristupa”. 1. 10. 2009. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  26. ^ „PHAIDRA – Digitalni repozitorijum Univerziteta u Beogradu”. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  27. ^ „E-Theses of the University of Belgrade”. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  28. ^ „Doktorske disertacije u Srbiji”. doiSerbia PhD. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  29. ^ „Zakon o visokom obrazovanju”. Paragraf. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  30. ^ „NaRDuS”. Pristupljeno 1. 8. 2017. 
  31. ^ Snijder, Ronald (2010). „The Profits of Free Books: An Experiment to Measure the Impact of Open Access Publishing”. Learned Publishing. 23 (4): 293—301. ISSN 0953-1513. doi:10.1087/20100403. 
  32. ^ Ševkušić, Milica (2013). „Partnerski program Gugl knjige kao platforma otvorenog pristupa u naučnim bibliotekama”. Otvoren pristup znanju u bibliotekama : zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Beograd, 26. oktobar 2012. Bibliotekarsko društvo Srbije. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  33. ^ „Publikacije instituta na Gugl knjigama”. Sekcija bibliotekara i knjižničara Zajednice instituta Srbije. 16. 1. 2013. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  34. ^ „Biblioteka korisnika Sekcija bibliotekara i knjiznicara ZIS”. Google. 
  35. ^ „Nedelja otvorenog pristupa”. wwwold.med.bg.ac.rs/. 1. 10. 2009. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 30. 3. 2015. 
  36. ^ „Obeležena Međunarodna nedelja otvorenog pristupa u Univerzitetskoj biblioteci”. ubsm.bg.ac.rs. Pristupljeno 30. 3. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отворени_приступ&oldid=27753664”