Pariski mir (1814)
Pariski mir potpisan je 30. maja 1814. godine i njime je završen rat između francuskog kralja Šarla X i Šeste koalicije, dela Napoleonskih ratova,[1] nakon potpisivanja primirja 23. aprila između Šarla X i saveznika.[2] Sporazumom su utvrđene granice za Francusku pod Dinastijom Burbon i vraćene teritorije drugih nacija. Ovaj sporazum se ponekad naziva Prvim mirom iz Pariza, jer je još jedan sledio 1815. godine.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Pariskim mirom uspostavljen je mir između Francuske sa jedne i Britanije, Rusije, Austrije i Pruske sa druge strane. Strane su ranije u francuskom gradu Šomonu već sklopile sporazum[3]. Mir u Šomonu potpisan je i od strane Portugalije i Švedske. Jula iste godine Španija je potpisala mir[4]. Mirovni pregovori otpočeli su 9. maja. Francusku je zastupao Šarl Moris Taljeran u ime prognanog Luja XVIII. Taljeran je priznao nezavisnost svim državama koje su Francuzi osvojili nakon 1792. godine tj. nakon izbijanja Francuskih revolucionarnih ratova. Članice Šeste koalicije nisu potpisale zajednički dokument sa Francuskom već je svaka sa Francuskom zaključila posebne ugovore[4]. Nakon prestanka neprijateljstava, ugovor je obezbedio grubi nacrt konačnog rešenja. Prema 32. članu, dva meseca kasnije trebalo je da se održi kongres na kome će biti prisutni poslanici svih zaraćenih strana u Napoleonovim ratovima.[5] Rezultat ove odredbe je Bečki kongres (održan od septembra 1814. do juna 1815).
Mir[uredi | uredi izvor]
Na francuski presto vraćen je burbonski kralj. Uspostavljeno je stanje od pre 1. juna 1792. godine. Francuska je zadržala Sarbriken, Sarlouis, Landau, okrug Montbeliar, deo Savoje (sa Ansijem i Šamberijem) i Avinjon. Za uzvrat, francuska je ustupila nekoliko kolonija.
Pariskim mirom iz 1814. godine, francuska je zadržala sve teritorije koje je posedovala 1. januara 1792. godine, a takođe su joj vraćene neke teritorije koje su joj Britanci oduzeli tokom rata. Među tim teritorijama je Gvadelup koga su Britanci ustupili Švedskoj kada je ušla u koaliciju. Švedska je za uzvrat dobila 24 miliona franaka. Izuzetak od ovih odredbi su Tobago, Sveta Lucija, Sejšeli i Mauricijus koji nisu vraćeni Francuskoj. Velika Britanija je zadržala suverenitet nad Maltom[6]. Španiji je vraćen San Domingo (u ratovima poznat pod imenom Haiti) koji je Francuskoj pripao Bazelskim ugovorom iz 1795. godine. Francuzi su priznali nezavisnost Haitija 1838. godine. Cilj sporazuma bio je i ukidanje francuske trgovine robljem (ne i ropstva). Nakon pet godina, Francuska je priznala nezavisnost Švajcarske.[7]
Nakon izmena odredbi Pariskog mira iz 1814. godine na Bečkom kongresu, dana 20. novembra 1815. godine zaključen je drugi Pariski mir[8].
Teritorije drugih nacija[uredi | uredi izvor]
Sporazumom je podeljeno nekoliko teritorija među različitim zemljama. Francuska je zadržala sve teritorije koje je imala 1. januara 1792. godine i tako ponovo stekla mnoge teritorije izgubljene od Britanije tokom rata. Time su obuhvaćen Gvadelup (Stav IX), koji je Britanija ustupila Švedskoj kada je ušla u koaliciju. Za uzvrat, Švedskoj je isplaćeno 24 miliona franaka, što je dovelo do formiranja Gvadelupskog fonda. Jedini izuzeci su Tobago, Sveta Lucija, Sejšeli i Mauricijus, od kojih su svi predati u britansku kontrolu. Britanija je zadržala suverenost nad ostrvom Malta (Stav VII).[6]
Sporazumom je vraćena Španiji teritorija Santo Dominga, koju je Francuska preuzela Baselskim mirom iz 1795. godine[9][10][11][12] (Stav VIII). Time je implicitno priznat francuski suverenitet nad San Domingom, koji je Desalin proglasio nezavisnim pod imenom Haiti. Francuska nije priznala nezavisnost Haitija do 1824. godine.[13][14][15]
Ovim sporazumom je priznata nezavisnost Švajcarske[16][17][18][19] (Stav VI).[20]
Dinastija Burbona[uredi | uredi izvor]
Sporazumom je priznata Burbonska monarhija u Francuskoj, i ličnost Luja XVIII, jer je sporazum bio između Luja XVIII kralja Francuske i šefova država koalicije velikih sila.
Trgovina robljem i robstvo[uredi | uredi izvor]
Jedan od ciljeva sporazuma je bio ukidanje francuske trgovine robljem u Francuskoj, ali ne i samo ropstvo u periodu od pet godina. Teritorije Francuske nisu bile ovim obuhvaćene.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Edouard Driault, Driault, Édouard (1919). „The coalition of Europe against Napoleon.”. American Historical Review. 24 (4): 603—624. JSTOR 1835810. doi:10.2307/1835810. online.
- ^ Büsch 1992, str. 72.
- ^ Malettke 2009, str. 66.
- ^ a b Büsch 1992, str. 73.
- ^ Büsch 1992, str. 73–74.
- ^ a b Rudolf & Berg 2010, str. 11.
- ^ EB staff 2014.
- ^ Büsch 1992, str. 81.
- ^ Engels, Ernst August Richard (1936). Friedrich Nicolais "Allgemeine deutsche Bibliothek" und der Friede von Basel 1795. Würzburg, Buchdruckerei R. Mayr.
- ^ Furet, Francois; Ozouf, Mona (1989). A Critical Dictionary of the French Revolution.
- ^ Jorio, Marco (2002). „Basel, Frieden von (1795)” (na jeziku: nemački) (Historisches Lexikon der Schweiz (HLS), Version vom 01.05.2002 izd.). Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ Hargreaves-Mawdsley, W. N. "Conclusive Peace-Treaty between His Catholic Majesty and the French Republic, signed at Basel 1795." in Spain under the Bourbons, 1700–1833 (Palgrave Macmillan, London, 1968) pp. 175–176.
- ^ „La première ambassade française en Haïti”. Menu Contenu Plan du siteAmbassade de France à Port-au-Prince (na jeziku: French). Government of France. Pristupljeno 27. 10. 2017.
- ^ M. Degros, Création des postes diplomatiques et consulaires, Revue d’histoire diplomatique, 1986; in French
- ^ J-F. Brière, Haïti et la France, 1804–1848: le rêve brisé, Paris, Karthala 2008; in French
- ^ Charles Seignobos, A Political History of Europe, Since 1814, H. Holt, 1900, p. 259.
- ^ Wilhelm Oechsli, History of Switzerland 1499-1914, Cambridge University Press, 2013, p. 365.
- ^ „Switzerland/History/Religious divisions”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 26 (11 izd.). 1911.
- ^ Charles Dandliker, History of Nations: Switzerland (P.F. Collier & Son Publishers: New York, 1907) p. 557.
- ^ EB staff 2014.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- EB staff (2014). "Treaties of Paris (1814—1815)". Britannica Online Encyclopedia.
- Büsch, Otto. Handbuch der preußischen Geschichte (in German) 3. Walter de Gruyter. 1992. ISBN 978-3-11-008322-4. str. 72-74,81..
- Malettke, Klaus. Die Bourbonen 3. Von Ludwig XVIII. bis zu den Grafen von Paris (1814—1848) (in German) 3. Kohlhammer. 2009. ISBN 978-3-17-020584-0. str. 66..
- Rudolf, Uwe Jens; Berg, W. G. (2010). Historical Dictionary of Malta. USA: Scarecrow Press. str. 11. ISBN 978-0-8108-5317-1..
- Alexander Rich, Gisela Gledhill, and Dr. Jerzy Kierkuć-Bieliński; (2014) Peace Breaks Out! London and Paris in the Summer of 1814, London: Sir John Soane's Museum, in print Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. februar 2017)
- Edward Baines, William Grimshaw. History of the Wars of the French Revolution from the breaking out of the war in 1792 to ther restoration of general peace in 1815.... Bangs, 1855. pp. 342-347
- Edward Hertslet (1875). The map of Europe by treaty; showing the various political and territorial changes which have taken place since the general peace of 1814, London, Butterworths. p. 2-28
- Arthur Wellesley Wellington (2nd Duke), Henry Frederick Ponsonby Supplementary Despatches and Memoranda of Field Marshal Arthur, Duke of Wellington, K.G., J. Murray, 1862. pp. 120-131
- William Cobbett, History of the Regency and Reign of King George the Fourth s.n., 1830. pp. 249-260
- T F. Jefferies, The Gentleman's Magazine, Volume 84 Part 1, 1814. pp. 634-640
- Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th izd.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0786474707.
- Asprey, Robert (2001). „Chs. 1–8”. The Reign of Napoleon Bonaparte. New York: Basic Books. ISBN 0-465-00482-2.
- Bodart, G. (1916). Losses of Life in Modern Wars, Austria-Hungary; France. Creative Media Partners, LLC. ISBN 978-1371465520.
- Chandler, David G. (1993). Jena 1806: Napoleon destroys Prussia. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 1-855-32285-4.
- Chandler, David G. (1973). „Chs. 39–54”. The Campaigns of Napoleon
(2nd izd.). New York: Scribner. ISBN 0-025-23660-1. - Esposito, Vincent J.; Elting, John R. (1999). A Military History and Atlas of the Napoleonic Wars (Revised izd.). London: Greenhill Books. str. 57—83. ISBN 1-85367-346-3.
- Horne, Alistair. Napoleon, Master of Europe, 1805–1807 (William Morrow, 1979).
- Kagan, Frederick (2007). The End of the Old Order: Napoleon and Europe, 1801–1805. Da Capo Press. str. 141ff.
- Maude, Frederic Natusch (1911). „Napoleonic Campaigns”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 19 (11 izd.). str. 212—236.
- Schroeder, Paul W. (1994). The Transformation of European Politics 1763–1848. Clarendon Press. str. 287–333. ISBN 978-0-19-822119-7.
- „Remembering Talleyrand”. Restorus (na jeziku: engleski). 17. 5. 2016. Arhivirano iz originala 25. 7. 2018. g. Pristupljeno 25. 7. 2018.
- Frederick Engels, "Civil War in the Valais" contained in Marx & Engels Collected Works: Volume 3 (International Publishers: New York, 1975)
- Chapman, Tim (1998). The Congress of Vienna 1814–1815. Routledge.
- Dakin, Douglas (1979). „The Congress of Vienna, 1814–1815 and its Antecedents”. Ur.: Sked, Alan. Europe's Balance of Power 1815–1848. London: Macmillan. str. 14—33.
- Ferraro, Guglielmo. (1941). The Reconstruction of Europe; Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814–1815.
- Forrest, Alan. "The Hundred Days, the Congress of Vienna and the Atlantic Slave Trade." in Napoleon's Hundred Days and the Politics of Legitimacy (Palgrave Macmillan, Cham, 2018) pp. 163–181.
- Gabriëls, Jos (2017). „Cutting the cake: the Congress of Vienna in British, French and German political caricature.”. European Review of History: Revue européenne d'histoire. 24 (1): 131—157. S2CID 148246475. doi:10.1080/13507486.2016.1177714.
- Gulick, E. V. "The final coalition and the Congress of Vienna, 1813–15" in C. W. Crawley, ed., The New Cambridge Modern History, vol 9, 1793–1830 (1965) pp. 639–667.
- Jarrett, Mark (2013). The Congress of Vienna and its Legacy: War and Great Power Diplomacy after Napoleon. London: I.B. Tauris & Company, Ltd. ISBN 978-1780761169. online review
- King, David. Vienna, 1814: How the conquerors of Napoleon made love, war, and peace at the congress of Vienna (Broadway Books, 2008), popular history
- Kissinger, Henry A. (1956). „The Congress of Vienna: A Reappraisal”. World Politics. 8 (2): 264—280. JSTOR 2008974. S2CID 153666035. doi:10.2307/2008974. Pronađeni su suvišni parametri:
|last1=i|last=(pomoć); Pronađeni su suvišni parametri:|first1=i|first=(pomoć) - Kissinger, Henry A. (1957). A World Restored; Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812–22. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-1626549784.
- Kohler, Max J. (1918). „Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1814-1815), and Aix-La-Chapelle (1818)”. Publications of the American Jewish Historical Society (26): 33—125. JSTOR 43059304. online]
- Kraehe, Enno E. Metternich's German Policy. Vol. 2: The Congress of Vienna, 1814–1815 (1984)
- Kwan, Jonathan. "The Congress of Vienna, 1814–1815: diplomacy, political culture and sociability." Historical Journal 60.4 (2020) online.
- Bretones Lane, Fernanda; De Paula Costa Santos, Guilherme; El Youssef, Alain (2019). „The Congress of Vienna and the Making of Second Slavery”. Journal of Global Slavery. 4 (2): 162—195. S2CID 200042049. doi:10.1163/2405836X-00402001..
- Langhorne, Richard (1986). „Reflections on the significance of the Congress of Vienna”. Review of International Studies. 12 (4): 313—324. S2CID 144586962. doi:10.1017/S0260210500113877..
- Lockhart, J. G. (1932). The Peacemakers 1814–1815. Duckworth.
- Nicolson, Harold. (1946). The Congress of Vienna: a Study in Allied Unity, 1812–1822..
- Oaks, Augustus; R. B. Mowat (1918). The Great European Treaties of the Nineteenth Century. Oxford: Clarendon Press. ("Chapter II The restoration of Europe")
- Peterson, Genevieve (1945). „II. Political Inequality at the Congress of Vienna”. Political Science Quarterly. 60 (4): 532—554. JSTOR 2144669. doi:10.2307/2144669.
- Schenk, Joep. "National interest versus common interest: The Netherlands and the liberalization of Rhine navigation at the Congress of Vienna (1814–1815)." in Shaping the International Relations of the Netherlands, 1815–2000 (Routledge, 2018) pp. 13–31.
- Schroeder, Paul W. (1992). „Did the Vienna Settlement Rest on a Balance of Power?”. The American Historical Review. 97 (3): 683—706. JSTOR 2164774. doi:10.2307/2164774.
- Schroeder, Paul W. The Transformation of European Politics, 1763–1848 (1996), pp. 517–582 online
- Sluga, Glenda (2017). „"Who Hold the Balance of the World?" Bankers at the Congress of Vienna, and in International History”. American Historical Review. 122 (5): 1403—1430. doi:10.1093/ahr/122.5.1403..
- Vick, Brian. The Congress of Vienna. Power and Politics after Napoleon. Harvard University Press, 2014. ISBN 978-0674729711.
- Webster, Charles (1913). „England and the Polish-Saxon problem at the Congress of Vienna”. Transactions of the Royal Historical Society. 7 (7): 49—101. JSTOR 3678416. S2CID 153829065. doi:10.1017/S0080440100014468. Pronađeni su suvišni parametri:
|last1=i|last=(pomoć); Pronađeni su suvišni parametri:|first1=i|first=(pomoć) - Webster, Charles (1922). „IV. The pacification of Europe”. Ur.: Ward, A.W.; Gooch, G. P. The Cambridge history of British foreign policy, 1783–1919. 1. Cambridge University Press. str. 392—521. ISBN 978-1108040150.
- Webster, Charles (1931). The Foreign Policy of Castlereagh, 1812–1815, Britain and the Reconstruction of Europe. Arhivirano iz originala 24. 07. 2020. g. Pristupljeno 08. 07. 2023.
- Zamoyski, Adam (2007). Rites of Peace; the Fall of Napoleon and the Congress of Vienna. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0060775186.
