Pređi na sadržaj

Pokolj u Lidicama

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pokolj u Lidicama
Mesto tragedije u Lidicama - danas spomen park
Datum10. jun 1942.
MetaČesi
Ubijeno340

Pokolj u Lidicama ili masakr u Lidicama je naziv za nacistički zločin u Drugom svetskom ratu u kome je ubijeno 173 stanovnika sela Lidice, na oko 20 km severozapadno od Praga, tada u sastavu nacističkog Protektorata Češka i Moravska. Pokolj je izvršen po naređenju Adolfa Hitlera i SS rajhsfirera Hajnriha Himlera. Selo su potpuno uništili nemački vojnici kao odmazdu za ubistvo guvernara Rajnharda Hajdriha krajem proleća 1942. godine[1] Svih 173 muškaraca iz sela starijih od 16 godina su pogubljeni.[2] Još 11 muškaraca koji nisu bili u selu se uhapšeni i pogubljeni sa kasnije još nekoliko uhapšenih osoba.[2] Nekoliko stotina žena i preko 100 dece je bilo deportovano u koncentracione logore; nekolicina dece koje su nacisti smatrali „rasno pogodnim“ za germanizaciju su bili dati porodicama esesovaca, dok su ostali odvedeni u logor smrti Helmno, gde su ugušeni gasom.[2] Posle rata, u selo se vratilo samo 153 žena i 17 dece.[2]

Pozadina pokolja[uredi | uredi izvor]

Vozilo nakon atentata na Rajharda Hajndriha

Posle atentata na zamenika carskog zaštitnika Rajnharda Hajdriha 27. maja 1942. godine, eskalirao je teror nacističkih okupatora nad češkom nacijom.

Na sam dan atentata, Hitler je naredio istragu i represalije, predloživši Himleru da pošalje SS generala Eriha fon dem Bah-Zalevskog u Prag; prema posleratnom svedočenju Karla Hermana Franka, Hitler je znao da će Zelevski još okrutniji od Hajdriha.[3] Hitler je bio za to da se ubije 10.000 politički nepouzdanih Čeha, ali je nakon konsultacije sa Himlerom odustao od ove ideje jer je Češka bila važna industrijska zona za nemačku vojsku, i ovakva mera bi mogla da umanji produktivnost čitavog regiona.[4]

Nacistička odmazda koju je naredio Himler je svejedno bila brutalna. Više od 13.000 ljudi je uhapšeno. Prema jednoj proceni, 5.000 ljudi je ubijeno u represalijama.[5]

Uprkos pogubljenjima stotina ljudi i opsežnim racijama, počinioci atentata nisu uspeli da budu pronađeni. Kada je Hajdrih umro od povreda zadobijenih u atentatu 4. juna 1942. godine, nacisti u Bohemiji i Moravskoj odlučili su se na neviđenu akciju zastrašivanja; Karl Herman Frank, ambiciozni državni sekretar Kancelarije zaštitnika rajha SS-Obergruppenfuhrer, odigrao je značajnu ulogu u planu za istrebljenje stanovnika Lidica.

Jaroslav Pala

Lidice su kao žrtva ovog zločina izabrane spletom okolnosti. Naime 3. juna 1942. godine Jaroslav Pala, vlasnik fabrike baterija u mestu Slanji, primio je sumnjivo ljubavno pismo upućeno jednoj od zaposlenih u fabrici, izvesnoj Ani Maruczakovoj iz Holousa blizu Brandnjseka. U njemu je pisalo:

„Draga Anička! Izvinite što sam vam pisao tako kasno ... Uradio sam ono što sam želeo. Tog kobnog dana spavao sam negde u Čabarni . Ja sam zdrav. Vidimo se ove nedelje i tada se više nećemo videti. Milan.

Nakon čitanja pisma Jaroslav Pala, je posumnjao da je pisac pisma možda umešan u atentat ili se plašio da bi to mogla biti provokacija, žandarmerija je to isto tako shvatila i pismo je prosleđeno Gestapou. Marusczakova, koja nije znala pravo ime svog ljubavnika, pomenula je tokom ispitivanja, između ostalog, da je od nje tražio da pozdravi porodice Horak i Stribrnnj u Lidicama od njihovih sinova, koji su služili u 311. bombarderskoj eskadrili u Engleskoj. Usledio je prepad u Lidicama i hapšenje porodica Horak i Stribrnnj, za čije sinove se znalo da služe u čehoslovačkoj vojsci u Engleskoj. Međutim, pretresi kuća i ispitivanja nisu otkrili ništa sumnjivo.

Sledećeg dana, Vaclav Riha, radnik iz Vrapica, identifikovan je kao Marusczakovin prijatelj u Kladnu. Kako je želeo da prekine vezu sa Marusczakovom jer je bio oženjen i bojao se da će njegovo neverstvo sa devojkom iz obližnjeg sela izaći na videlo; on je, uz pomoć svojih saradnika, poslao pismo koje je trebalo da stvori romantični utisak da je umešan u aktivnosti otpora i da je otišao da se sakrije u šume Krivoklata. Ubrzo je gestapovcima iz Kladna postalo jasno da ljubavnici, Marusczakova i Horak nemaju nikakve veze sa atentatom na Hajdriha; a u Lidicama nije otkriven arsenal oružja, radio stanica ili skrivena osobe, i sa ovim podacima poslat je izveštaj u Pragu.

U međuvremenu je u Pragu Karl Herman Frank, nadajući se da će ojačati svoj položaj i pomoći svom imenovanju za sledećeg carskog zaštitnika, odlučio da iskoristi Lidice kao primer svog „energičnog pristupa“. Frank je Hitleru lično izneo svoju nameru na Hajdrihovoj sahrani u Berlinu 9. juna 1942. godine, koja je glasila...Lidice treba spaliti i sravniti sa zemljom, streljati odrasle muškarce, žene zatvoriti u koncentracione logore, a decu „pravilno vaspitavati“...i odmah za ovo nedelo dobio saglasnost od Adolfa Hitlera.

Pokolj[uredi | uredi izvor]

Na dan pokolja Lidice su imale 483 stanovnika koji su živeli u 101 kući

Inicijator pokolja, koji se dogodio nakon smrti Rajnharda Hajdriha, koji su izazvali pripadnici češkog otpora, bio je Adolf Hitler, pun besa, očaja i želju za osvetom. U potrazi za žrtvenim jarcem krivim za Hajdrihovu smrt, žrtvovano je selo Lidice, koje je bilo lažno povezano sa atentatom, jer je navodno pružilo utočište lokalnim partizanima i pomoglo članovima tima u Operaciji Antropoid.[6]

Na dan pokolja, Lidice su imale 483 stanovnika koji su živeli u 101 stambenoj kući. Njihovi vlasnici su uglavnom radili u rudnicima i topionicama Kladno. Nekoliko većih farmi bilo je izuzetak. U selu je postojalo čitalačko društvo, sportski klub i dobrovoljno vatrogasno društvo.

Muškarci[uredi | uredi izvor]

Horst Bohme, šef SiPo-a za protektorat Češke i Moravske, odmah po prijemu naređenja da izvede pokolj i Lidicama postupio je po istom.[7] Nacisti su u Lidice stigli 9. juna i zauzeli kuću na periferiji sela. Pozvali su gradonačelnika koji je trebalo da im donese svu dokumentaciju o stanovnicima i njihovoj imovini.[8] Pripadnici Ordnungspolicaja i Ziherhajtsdinsta opkolili su selo Lidice i blokirali sve puteve za bekstvo.[9]

Posleratna memorijalna ceremonija u čast žrtava

Svi muškarci iz sela su sakupljeni i odvedeni na farmu porodice Horak na kraju sela. Iz susednih kuća uzeti su sa kreveta dušeci i postavljeni uz zid štale Horakovih da bi sprečili rikošete puščanih zrna tokom egzekucije.[10]

Streljanje muškarce započela je oko 7:00 sati ujutro. U početku su muškarci ubijani u grupama od po pet ljudi, ali Bohme je smatrao da se pogubljenja odvijaju presporo i naredio da se odjednom strelja po deset ljudi. Mrtvi su nakon streljanja ostajali da leže tamo gde su pali. Streljanje se nastavilo do popodnevnih sati, do kada je ubijeno 173 seljana.[11]

Još 11 muškaraca koji tog dana nisu bili u selu uhapšeni su i ubijeni ubrzo zatim, kao i osam muškaraca i sedam žena koje su već uhapšene, jer su imali veze sa češkom vojskom u emigraciji u Ujedinjenom Kraljevstvu.[10] Samo su tri muška stanovnika sela preživela pokolj, od kojih su dvojica u to vreme bili u RAF-u i stacionirani u Engleskoj.[12] Jedini punoletni građanin iz Lidica, koji je preživeo ovaj zločinstvo, bio je František Saidl (1887–1961), bivši zamenik gradonačelnika Lidica koji je uhapšen krajem 1938. godine, jer je 19. decembra 1938. slučajno ubio svog sina Eduarda Saidla. On je u vreme pokolja bio u zatvoru, i nije imao pojma o ovom pokolju. Otkrio je to tek kada se vratio kući 23. decembra 1942. Otkrivši pokolj, bio je toliko izbezumljen da se predao SS oficirima u obližnjem gradu Kladno, priznao da je iz Lidica i čak rekao da odobrava atentat na Hajdriha. Uprkos potvrđivanju njegovog identiteta, SS-ovci su mu se jednostavno smejali i odbijali da ga streljaju, a on je preživeo rat.[12]

Žene[uredi | uredi izvor]

Maria Doležalova, jedno od dece otete iz Lidica, svedoči na suđenju RuSHA-i
Žene su tokom zatočeništva u logoru bile prinuđene da rade na preradi kože, izgradnji puteva, u fabrikama tekstila i municije.[13]
Dušegupka u logoru Helmno

Ukupno su 203 žene i 105 dece prvo je odvedeni u seosku školu u Lidicama, zatim u obližnji grad Kladno i tri dana zadržana u zgradi gimnazije. Deca su odvojena od majki, a četiri trudnice su poslate u istu bolnicu u kojoj je Hajdrih umro, primorane na abortus i potom poslata u različite koncentracione logore.[14]

Dana 12. juna 1942. godine 184 žene iz Lidica utovarene su na kamione, odvezene do železničke stanice Kladno i ubačene u poseban putnički voz koji je čuvala pratnja. Ujutro 14. juna, voz se zaustavio na železničkoj stazi u Koncentracionom logoru Ravenzbrik. Bio je to ženski logor, smešten oko 90 kilometara severno od Berlina, čiju gradnjnju su započeli nacisti pod vođstvom Hajnriha Himlera u novembru 1938. godine, a između 1939. i 1945. godine kroz njega je prošlo više od 130.000 logoraša, od kojih je oko 90.000 umrlo. Četvrtina zatvorenika bile su Poljakinje, ali bilo je i nekoliko stotina Čehinja (očigledno je bilo i više, ali su nemačke vlasti neke žene registrovale samo kao Jevreje).[15]

Vlasti logora pokušale su da žene Lidice drže u izolaciji, ali su ih u tome sprečili drugi zatvorenici. Žene iz Lidice u ovom logoru boravile su sledećih 12 meseci.[15]

Deca[uredi | uredi izvor]

Osamdeset i osmoro dece iz Lidica prevezeno je na područje bivše fabrike tekstila u ulici Gneisenau u Lođu. Njihov dolazak najavio je telegram iz praške kancelarije Horsta Bohmea koji se završavao ovim rečima: deca donose samo ono što nose. Nije poželjna posebna nega. Nega je bila minimalna, a deca su patila od nedostatka higijene i zbog loših uslova živaota i ishrane od zaraznih bolesti. Po naredbi uprave kampa, deci nije pružena medicinska nega. Ubrzo po dolasku u Lodž, deo dece je izabran za germanizaciju.[16] Nekoliko dece za koju se smatra da su rasno pogodna za germanizaciju predato je SS porodicama.[17]

Preostalih 82 dece iz Lidice 2. jula 1942. godine predato je kancelariji gestapoa u Lođu, koja ih je poslala u logor za istrebljenje Helmno udaljen 70 km (43 mi), gde su u gasnim kamionima (Dušegupkama) pogubljeni.

Od 105 dece iz Lidica, 82 je umrlo u Helmnu, šestoro je umrlo u nemačkim sirotištima Lebensborn, a 17 se vratilo kući.

Iako je zločinačko raspoloženje u Lidicama među nacistima bilo očigledno, ipak je kod pojedinaca ono izazvao i kolebanje oko sudbine preostale dece, ali krajem juna Adolf Ajhman je ređio kolebljivost svojih podčinjenih i naredio je pokolj nad ostatkom dece.[16] Međutim, Ajhman nije osuđen za ovaj zločin jer na suđenju u Jerusalimu, sudije su smatrale da „... prema dokazima koji su pred nama nije dokazana sumnje da su deca ubijena“.[18]

Sudbina dece iz Lidica[uredi | uredi izvor]

Nakon odvajanja od majki, deca su deportovana u kamp „Umvandererzentrale Litzmannstadt“ u ulici Gneisenaustrasse 41 u Litzmannstadtu i razdvojena prema rasnim kriterijumima:

  • 7 dece dovedeno je u Lebensborn dom za germanizaciju, sa još troje dece koja su ranije bili izdvojeni u Kladnu.
  • 81 dete je deportovano u logor za istrebljenje Kulmhof i tamo ugušeno u gasnoj komori odnosno kamionu zvanom Dušegupka.[19]
  • Jedno od dece koja su izdvojena u Kladnu kasnije je ubijeno na isti način zajedno sa 11 dece iz Ležaka .

Devetoro dece koja su izabrana za „germanizaciju“ ponovo su pronađeni posle Drugog svetskog rata, kao i dvoje od šestoro rođenih posle 10. juna 1942. godine ostala četiri novorođena deteta je umrlo.

U dečji dom odvedeno je i sedmoro dece mlađe od godinu dana, od kojih je šestoro preživelo rat.[20] Nakon završetka Drugog svetskog rata pronađeno je samo 17 dece.

Sudbina žena iz Lidica[uredi | uredi izvor]

Od 203 žene koliko ih je bilo u Lidicama, posle Drugog svetskog rata su se vratile 143.[21]

Šest žena iz porodica Horak (rođaci pripadnika RAF-a Josefa Horaka) i gospođe Stribrna (majka pilota RAF-a Josefa Stribrnja-a) pogubljene su 16. juna 1942. godine, zajedno sa 19 ćena koje su bili u noćnoj smeni 10. juna 1942. godine kod jednog pacijenta i dva dečaka za koja je dodatno utvrđeno da imaju petnaest godina).[21]

Pedeset žena umrlo je u koncentracionom logoru ili je ubijeno u plinskim komorama, a tri su izgubile život u maršu smrti u proleće 1945. godine.[21]

Epilog[uredi | uredi izvor]

Tragedija u Lidicama odnela je živote ukupno 340 stanovnika Lidica:[21]

  • 192 muškarca,
  • 88 dece,
  • 60 žene.

Uništena je 101 stambena kuća, nekoliko većih farmi, čitalačko društvo, sportski klub i dobrovoljno vatrogasno društvo.[21]

Uništenje Lidica[uredi | uredi izvor]

Lidice nakon rušenja
Lidice u zastrašujućem poglavlju evropske istorije

Lidice su bile mirna i živahna zajednica u Čehoslovačkoj sa bogatim rudarskim nasleđem, koga je zadesila zla sudbina u Drugom svetskom ratu

Katastrofa se obrušila na Lidice 1942. godine kada je izvršen atentat na istaknutog nacističkog zvaničnika Rajnharda Heidricha „čoveka gvozdenog srca“, jednog od ključnih arhitekata holokausta.

Njegova smrt, nakon napada pripadnika češkog otpora, izazvala je kod Hitlera bes i očaj i želju za osvetom. U potrazi za žrtvenim jarcem krivim za Hajdrihovu smrt, proglašeno je selo Lidice, koje je bilo lažno povezano sa atentatom.

Brutalnim činom koji je šokirao svet, Lidice je potpuno uništeno. U muškarce je pucano, dok su žene i deca sakupljani i slani u smrt u nacističke koncentracione logore. Hitler je bio odlučan da se po završetku rat niko neće ni setiti Lidice, a kamoli da tamo živi, nakon ššto je ovo selo izbrisano iz postojanja u zastrašujućem poglavlju evropske istorije.

Iz knjige: Zrak svetlosti: Rajnhard Hajdrih, Lidice i rudari Severnog Stafordskog okruga.[22]

Selo je nakon pokolja nad njegovim stanovnicima zapaljeno, a ostaci zgrada uništeni eksplozivom. Sve životinje u selu - kućni ljubimci i zveri - takođe su zaklane. Nije bilo pošteđeno na gradsko groblje; njegovo ostaci su iskopani, opljačkane zlatne plombe i nakit a posmrtni ostaci uništeni.[23]

Nakon toga je poslata nemačka radnička grupa od 100 ljudi koja je uklonila sve vidljive ostatke sela, preusmerila potok koji je kroz njega tekao puteve ka i van sela. Potom su pokrili površinu zemlje koju je selo zauzelo i zasadili useve.

O tom procesu je film snimio Franc Treml, saradnik nemačke obaveštajne službe. Treml je vodio fotografsku radnju u palati u Lucern u Pragu, a nakon nacističke okupacije postao je filmski savetnik Nacističke stranke.

Lidice u pre rata bile mirna i živahna zajednica u Čehoslovačkoj sa bogatim rudarskim nasleđem. Ali čin nacističke osvete je ovo selo uklonio sa lica zemlje u zastrašujućem poglavlju evropske istorije.

Nastavak represalije[uredi | uredi izvor]

Malo češko selo Ležaki uništeno je dve nedelje nakon Lidica, kada su agenti Gestapa tamo pronašli radio predajnik koji je pripadao diverzantskoj grupi koja je padobranom skočila sa Kubišom i Gabčikom. Svih 33 odraslih (muškaraca i žena) iz sela su streljani.[24] Deca su poslata u koncentracione logore ili „arijanizovana“.

Sveukupni brroj poginulih nastao iz želje nacista za osvetom za Hajdrihovu smrt procenjeni su na preko 1.300 ljudi.[24] Tu se računaju rođaci partizana, njihove pristalice, češka elita osumnjičene za nelojalnost i slučajne žrtve poput onih iz Lidica.

Reakcija javnosti[uredi | uredi izvor]

Britanski poster u znak sećanja na pokolj u Lidicama.
Poster sa sloganom „Ovo je nacistička brutalnost“ u vezi sa pokoljem u Lidicama, autora Ben Shahn-a (1943).

Nacistička propaganda je otvoreno i ponosno objavila pokolj u Lidicama, za razliku od ostalih pokolja i drugih zločina počinjenih širom Evrope, koji su držani u tajnosti, prema 16 informacije koje su saveznički mediji odmah prikupili.

Događaji u okupiranoj Čehoslovačkoj nisu prošli nezapaženo. Ubrzo nakon ubistva Hajdriha i potonjeg pokolja u Lidicama i Lažeku, vlade Velike Britanije (5. avgusta) i Francuske (29. septembra) proglasile su Minhenski sporazum nevažećim od samog početka.

U septembru 1942. godine rudari iz jednog rudnika u Velikoj Britanije, predvođeni lekarom Barnett Stross-om (koji će 1945. postati član lokalnog parlamenta), osnovali su organizaciju Lidice Shall Live (Lidice će živeti) godine. kako bi počeli sa prikupljanjem sredstva za obnovu sela posle rata.[25] Ubrzo nakon uništenja sela, nekoliko mesta u raznim zemljama sveta je preimenovano imena ulicam trgova u znak sećanja na nastradalo selo Lidice. Tako je npr. u engleskom gradu Koventri, koji je opustošen tokom bombaškog napada od strane Luftvafe-a, jedna trg nazvan Lidice u znak sećanja na pokolj u ovom selu; jedna aleja u prometnom delu u centru Santjaga u Čileu nazvana je Lidice, a na jednoj od zgrada postavljena je mala spomen ploča u znak sećanja na pokolj. I jedna ulica u Sofiji u Bugarskoj, naziva se Lidice u znak sećanja na pokolj. Pored navedenog, u parku Wallanlagen u Bremenu (Nemačka), nalazi se spomen obeležje i mali informativni pano o pokolju. Priča o Lidice ubrzo je bila scenarijo za snimanje nekoliko filmova - možda je najupečatljiviji bio film Tiho selo, snimljeno sa čisto amaterskim glumcima u stvarnom okruženju velškog rudarskog sela Cwmgiedd.

Obnavljanje Lidica[uredi | uredi izvor]

Lidice 2009. godine Odmah nakon oslobođenja, mesto tragedije u Lidicama privremeno je uređeno s poštovanjem, a 10. juna 1945. godine, na dan treće godišnjice, čehoslovačka vlada je obećala da će obnoviti i izgraditi Lidice.

Raspisan je arhitektonski konkurs za uređenje spomen parka na teritorije starih Lidica i izgradnju novog sela u neposrednoj blizini. Godine 1946. usvojenim u skladu sa donetim zakonom osnovano je Društvo za obnovu Lidice, koje je delovalo svo do prelaska pedesete i šezdesete godine 20. veka, a predsednik i gradonačelnica Lidica bila je Helena Leflerova, koja je ovde živela.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka, nove Lidice sa 150 porodičnih kuća izgrađene su severozapadno od nekadašnjeg sela.

Teritorija starih Lidica proglašena je nacionalnim spomenikom kulture; u okviru koga postoji muzej sa postavkom koje podseća na tragediju u Lidicama. U ovom memorijalu posetioce posebno impresionirati bronzana skulptura 82 dece Lidica ubijene u Halmnu, životno delo vajara Marije Uhitilove, koji je ujedno i podsetnik na svu decu žrtve rata.

Spomenik ubijenoj deci u memorijalnom centru u Lidicama

Dve opštine u Češkoj koje su stradale u Drugom svetskom ratu 2009. godine zaključile su Memorandum o međusobnoj saradnji.[26]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Lidice - nacionalni spomenikom kulture
  • Pohled na Památník Lidice
    Pohled na Památník Lidice
  • Hromadný hrob 173 lidických mužů
    Hromadný hrob 173 lidických mužů
  • Základy Horákova statku
    Základy Horákova statku
  • Obrys v trávě připomínající kostel sv. Martina a starou školu
    Obrys v trávě připomínající kostel sv. Martina a starou školu
  • Schematický plán obce
    Schematický plán obce
  • Deska se jmény obyvatel Lidic popravených na Kobyliské střelnici
    Deska se jmény obyvatel Lidic popravených na Kobyliské střelnici

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gerwarth 2011, str. 280.
  2. ^ a b v g Kaplan 1999, str. 241.
  3. ^ Dederichs 2009, str. 150–151.
  4. ^ Dederichs 2009, str. 151.
  5. ^ Heroes or cowards? Czechs in World War II
  6. ^ Williamson, Gordon, Loyalty is my Honor p. 87
  7. ^ Gerwarth 2011, str. 280
  8. ^ „Lidice byly zničeny vlastně omylem. „Na základě milostného dopisu,“ říká ředitelka tamního památníku”. Dvojka (na jeziku: češki). 2017-06-09. Pristupljeno 2021-05-16. 
  9. ^ Kellerhoff, Sven Felix (2012-06-08). „NS-Massaker: Nicht die SS, Polizisten mordeten in Lidice”. DIE WELT. Pristupljeno 2021-05-16. 
  10. ^ a b Jan Kaplan and Krystyna Nosarzewska, Prague: The Turbulent Century p. 246
  11. ^ Jan Kaplan and Krystyna Nosarzewska, Prague: The Turbulent Century p. 239
  12. ^ a b „The Lidice massacre after 65 years”. Radio Prague International (na jeziku: engleski). 2007-06-08. Pristupljeno 2021-05-16. 
  13. ^ Phillips, Russell (2016). A Ray of Light: Reinhard Heydrich, Lidice, and the North Staffordshire Miners. Shilka Publishing. p. 69. ISBN 9780995513303
  14. ^ Gerwarth 2011, стр. 285.
  15. ^ а б „Hrůzy nacismu: Ženský koncentrační tábor Ravensbrück, kde byly vězněny i ženy z Lidic”. Reflex.cz (на језику: чешки). Приступљено 2021-05-16. 
  16. ^ а б Lynn H. Nicholas, Cruel World: The Children of Europe in the Nazi Web p. 254 ISBN 0-679-77663-X
  17. ^ Jan Kaplan and Krystyna Nosarzewska, Prague: The Turbulent Century p. 246
  18. ^ Arendt, Hannah 1963 "Eichmann in Jerusalem: A Report on the Banality of Evil" p. 207
  19. ^ Volker Koop: Dem Führer ein Kind schenken – die SS-Organisation „Lebensborn“ e. V. Böhlau, Köln 2007, ISBN 978-3-412-21606-1. S. 155–159
  20. ^ Macková, Jolana., Ulrych, Ivan., Památník Lidice (Organization): Fates of the children of Lidice : memories, testimonies, documents : based on the narrations and memories of Lidice women and children. Vega-L, Nymburk 2004, ISBN 80-86757-20-X, S. 45.
  21. ^ а б в г д Stehlík, Eduard. „Lež o Lidicích: Poněmčení dětí bylo eufemismem, 82 jich nacisté udusili plynem”. Приступљено 16. 5. 2021. 
  22. ^ Phillips, Russell (2016). „A Ray of Light: Reinhard Heydrich, Lidice, and the North Staffordshire Miners”. Приступљено 16. 5. 2021. 
  23. ^ Jan Kaplan and Krystyna Nosarzewska, Prague: The Turbulent Century p. 214
  24. ^ а б Gerwarth, Robert (2011). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11575-8
  25. ^ Phillips, Russell (2016). A Ray of Light: Reinhard Heydrich, Lidice, and the North Staffordshire Miners. Shilka Publishing. p. 69. ISBN 9780995513303
  26. ^ „Memorandum o vzájemné spolupráci”. www.lidice-memorial.cz. Pristupljeno 16. 5. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pokolj u Lidicama na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Покољ_у_Лидицама&oldid=26977014”