После деведесет година
Posle devedeset godina je pripovetka Milovana Glišića. Drugi deo pripovetke iskorišćen je za dramatizaciju kultnog jugoslovenskog horor filma Leptirica iz 1973. godine, režija Đorđe Kadijević.
Sinopsis[uredi | uredi izvor]
U osnovi pripovetke nalaze se dva narativna zapleta: u prvom narativnom zapletu prikazana je ljubav sa brojnim preprekama između mladića Strahinje i devojke Radojke iz sela Ovčinje u Zapadnoj Srbiji, a drugi je utemeljen na folklornoj fantastici kako su seljaci upokojili vampira Savu Savanovića, devedeset godina posle njegove smrti.
Narativni zaplet između ova dva niza događaja ukršta se zato što je Radojkin otac bio protiv toga da se uda za Strahinju. Strahinja je razočaran zbog toga i odlučuje da napusti selo i ode u Posavinu da bude najamnik. Na tom putu u susednom selu Zarožju nailazi na skup naroda koji je većao o tome šta da rade sa seoskom vodenicom jer vampir svake noći davi vodeničare na spavanju. Strahinja im predlaže da on prespava jednu noć u vodenici i da vidi o čemu se radi. I zaista u toj kulminativnoj narativnoj sceni prikazan je Strahinjin susret sa vampirom. Strahinja je nadmudrio vampira tako što je stavio kladu i prekrio je ćebetom, a sam se popeo na tavan i čekao šta će se desiti. Negde iza ponoći pojavio se vampir. Strahinja tada uzme pušku i rani vampira, a ovaj pobegne iz vodenice. Sutradan su Zarožani slavili Strahinjin podvig i odlučili da krenu u potragu za grobom Save Savanovića da bi ga upokojili.
Tada Glišić opisuje ritual upokojenja vampira. Grob se nalazio u krivoj jaruzi ispod račvastog bresta. Poveli su crnoga konja koji je bio nepočišćen, glogov kolac i vodu adžijazmu. Pronašli su celo telo Save Savanovića, uboli su mu u grudi glogov kolac, to mesto zalili svetom vodom, upokojili ga i ponovo sahranili. Nakon upokojenja vampira, Zaružani odlučuju da pomognu Strahinji da se oženi i odlaze da otmu Radojku i da je protiv volje roditelja venčaju za Strahinju. Čitav događaj otmice dobija neobičnu peripetiju jer Radojkin otac okreće poteru tako da su svatovi jedva stigli do crkve gde su brzo venčali mladence. Rasplet je srećan. Živan Dušman se pomirio sa zetom, ćerki oprostio beg, a prikazana je i velika svadba u zalu Zarožje.
Glišić je kao pripovedač veoma vešto komponovao zaplete, dobro je vodio dijaloge i na autentičan način je inicirao brojne psihološke karaktere i njihove osobine. Bio je majstor narativnih opisa, tako da se u pripovetkama nalaze upečatljivi opisi prirode, govor junaka sa dijaloškim primesama, te je Glišićeva proza pokazala svo bogatstvo srpskog pripovednog jezika i usmene folklorne tradicije pripovedanja.
