Primitivni mehanizmi odbrane
Prema psihoanalitičkoj teoriji, primitivni mehanizmi odbrane predstavljaju one odbrambene mehanizme koji štite od anksioznosti koja je povezana sa nagonom smrti[1]. Neki od primitivnih mehanizama odbrane su cepanje, projektivna identifikacija, poricanje, idealizacija i obezvređivanje, i oni se prvi javljaju u razvoju pojedinca[2][3]. Njihovo prisustvo u odraslom dobu vezuje se za graničnu strukturu ličnosti[4].
Istorija[uredi | uredi izvor]
Melani Klajn je napravila temeljnu reformulaciju pojma mehanizama odbrane[3], te je nasuprot klasičnom stavu da se isključiva uloga mehanizma odbrane ogleda u regulaciji afekata i nagona, ukazala na njihovu ulogu u procesima koji se odigravaju između iskustva i saznanja, između iskustva i intime. Takođe, mehanizmi odbrane igraju značajnu ulogu u organizaciji i pounutrenju odnosa sa objektima. Mehanizmi odbrane ne samo da štite Ja od preplavljujućih osećanja, nego i predstavljaju organizaciono načelo detetovog mentalnog života[2]. Klajnova podrobno opisuje dva mehanizma odbrane: cepanje i projekciju[3]. Cepanje se zasniva na Frojdovoj ideji da čovek u svom ranom razvoju poseduje mogućnost da razlikuje ono što predstavlja čisto zadovoljstvo za Ja od zbira onih iskustava u vezi s objektima koja su izuzetno negativna [5]. Prema Otu F. Kernbergu, cepanje je neizbežan alat kojim dečije Ja jasno razdvaja prijatna od neprijatnih iskustava[6]. Prva se pounutruju, druga se projektuju. Klajnova je opisala poseban oblik projekcije – projektivnu identifikaciju, kojom se neželjeni delovi samstva i unutrašnjih objekata cepaju te bivaju projektovani u spoljašnji objekat čime se omogućuje posed i kontrola nad tim objektom [2][7]. Bion je ovaj pojam proširio kroz metaforu sadržalaca i sadržanog („container“ i „contained“). Projekcija ne samo da omogućuje poricanje i projekciju neželjenih delova samstva, već i njihovo sadržavanje unutar objekta[8]. Tako se na projektivnu identifikaciju može gledati kao na prvi vid komunikacije deteta sa drugim [8][9].
Oto F. Kernberg je integrisao gledišta psihologije Ja i teorije odnosa sa objektima[10], te povezao nivoe patologije ličnosti sa tipovima odbrambenog funkcionisanja i razvojnim nivoom pounutrenog odnosa sa objektima. Drugim rečima, internalizovani odnosi sa objektima organizovani su na temeljima specifičnih odbrambenih struktura. Kernberg detaljno opisuje primitivne mehanizme odbrane i pravi jasnu razliku između potiskivanja i cepanja. Prema Kernbergu, cepanje je razvojni prethodnik potiskivanja i nastavlja da deluje patološki kod onih pacijenata koji su pre-edipalno fiksirani, i zbog toga takve osobe nemaju mogućnost da formiraju celovite odnose sa objektom i uspostave njegovu konstantnost[10]. Dakle, postoje dva opšta nivoa organizacije Ja. Prvi je povezan sa pre-edipalnom, a drugi sa edipalnom patologijom. Na pre-edipalnom nivou cepanje je glavna odbrambena operacija i poduprto je poricanjem, primitivnom idealizacijom, primitivnim obezvređivanjem i projektivnom identifikacijom[2].
Cepanje (Splitting)[uredi | uredi izvor]
Cepanje uključuje mešavinu separacije nagona, afekata, unutrašnjih predstava objekata, spoljašnjih odnosa sa objektima i mehanizama pounutrenja[11]. Kada su u pitanju odnosi sa objektima, cepanje se odnosi na to šta osoba radi sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim objektima. Bliže rečeno, cepanje se sastoji od deljenja unutrašnjih i spoljašnjih objekata na distinktivne delove, ili deljenje objekta na njihov dobar i loš deo[12]. U ponašanju, cepanje se ispoljava u težnji da se drugi opažaju i opisuju u terminima nepomirljivih suprotnosti[12]. Težnja da se afektivno polarizuje opis objekta ukazuje na cepanje[2].
Projektivna identifikacija (Projective identification)[uredi | uredi izvor]
Projektivna identifikacija se odnosi na proces koji se odigrava kada se nepodnošljivi, te otcepljeni delovi samstva projektuju u spoljašnji objekat ili deo objekta. Za razliku od obične projekcije, ono što je projektovano na objekat ne doživljava se kao strano po Ja, već samstvo „empatizuje“ sa objektom[10] i projekcija predstavlja pokušaj uspostavljanja kontrole nad objektom.
Lerner navodi da se u okviru projektivne identifikacije razlikuju barem tri procesa nižeg reda: eksternalizacija delova samstva bez uzimanja u obzir odlika spoljašnjeg objekta; zamagljenje granica između samstva i drugoga; isuviše naglašena potreba da se drugi kontroliše [2]
Obezvređivanje (Devaluation)[uredi | uredi izvor]
Obezvređivanje se odnosi na težnju osobe da omalovaži, pokvari ili umanji važnost sopstvenih unutrašnjih ili spoljašnjih objekata. Ovaj mehanizam odbrane je blisko povezan sa zavišću. Određenije, obezvređivanje je u isto vreme konceptualizovano kao cilj zavisti i odbrana od nje. Zavist cilja ka dostizanju dobrih odlika objekta, a kada to postane nepodnošljivo, zavist teži da „pokvari“ te dobre odlike i tako ukloni izvor osećanja zavisti[3];
Idealizacija (Idealization)[uredi | uredi izvor]
Idealizacija uključuje poricanje neželjenih odlika objekta, a zatim ojačavanje objekta projektovanjem sopstvenog libida ili omnipotencije na njega. Cilj ovog primitivnog mehanizma odbrane je da drži objekat potpuno odvojenim od proganjajućih (persekutornih) objekata, što čuva objekat od oštećenja ili uništenja [2][7].
Primitivno poricanje (Primitive denial)[uredi | uredi izvor]
Primitivno poricanje Kernberg definiše kao pacijentovu tendenciju da poništi emocionalni značaj neke oblasti svesti koja je u suprotnosti sa onime što on trenutno doživljava. Pacijent je, dakle, svestan činjenice da su u određenom trenutku njegova opažanja, misli i osećanja o samom sebi ili drugima potpuno suprotni od onih koje je imao u nekim drugim trenucima, međutim, ova sećanja za pacijenta nemaju nikakav emocionalni značaj; ona ne mogu uticati na trenutni osećaj[10]. Kernberg naglašava da „primitivno poricanje“ podrazumeva da emocije koje se doživljavaju u jednom trenutku bivaju poreknute u nekom drugom. On naglašava da postoji viši nivo poricanja, koji on naziva „negacijom“ i da pri tom emocionalni značaj onoga što je opovrgnuto nikada nije bio prisutan u svesti [10]. Niži, primitivniji nivo poricanja podržava cepanje dok viši nivo poricanja teži potiskivanju[7].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „APA Dictionary of Psychology”. dictionary.apa.org. Pristupljeno 13. 10. 2021.
- ^ a b v g d đ e Lerner, P. M. (1998). „The fifth scoring category”. In Psychoanalytic perspectives on the Rorschach. Hillsdale/London, NJ/England:: The Analytic Press, Inc. str. 141-146.
- ^ a b v g Segal, H. (1973). Introduction to the work of Melanie Klein. London, England: Karnac Books Ltd.
- ^ „Defense mechanisms associated with borderline personality disorder”. Journal of personality disorders. 23 (2): 113—121. 2009. doi:10.1521/pedi.2009.23.2.113.
- ^ Grala, C. (1980). „The concept of splitting and its manifestations on the Rorschach test.”. Bulletin of the Meninger Clinic. 44 (3): 253—271.
- ^ Kernberg, Otto Friedmann (1967). „Borderline personality organization”. Journal of the American Psychoanalytic Association. 14: 641—685.
- ^ a b v Akhtar, Salman (2009). Comprehensive dictionary psychoanalysis. London, England: Karnac Books Ltd.
- ^ a b Bion, W. R. (1967). „Theory of thinking”. Second Thoughts. Selected papers on psycho-analysis. New York: Karnac Books Ltd. str. 110—119.
- ^ Dupont, M. A. (1984). „On primary communication”. . International Review of Psycho- Analysis. 11 (3): 303—311.
- ^ a b v g d Kernberg, Otto Fon (1975). Borderline Conditions and Pathological Narcissism. New York: Jason Aronson.
- ^ Robbins, M. (1976). „Borderline personality organization: The need for a new theory”. Journal of the American psychoanalytic association. 24 (4): 831—853.
- ^ a b Pruyser, P. W. (1975). „What splits in "splitting"? A scrutiny of the concept of splitting in psychoanalysis and psychiatry”. Bulletin of the Meninger Clinic. 39 (1): 1—46.