Ragbi savez Srbije

Ragbi savez Srbije
Osnovan	1954.
Sedište	Beograd
Predsednik	Stevan Ilijašević
Veb stranica	http://rugbyserbia.com/ragbi-savez-srbije/

Ragbi savez Srbije je sportska organizacija koja upravlja ragbijem u Srbiji sa sedištem u Beogradu.^[1] Osnovan je 1954. Ragbi savez Srbije je član svetske ragbi federacije.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kada su u pitanju kolektivni sportovi, samo fudbal ima dužu tradiciju od ragbija u Srbiji.^[2] Ipak ragbi nikada nije uspeo da se probije među najpopularnije sportove na ovim prostorima. Prvi pisani trag o Srbima koji su igrali ragbi doseže do prvog svetskog rata. Dok je u celoj Evropi besneo rat, Srpski Potporni Fond je uz pomoć Vlade Kraljevine Srbije doneo odluku da jedan broj dece koja se zajedno sa Srpskom Vojskom preko Albanije došla u Grčku, pošalje na oporavak i školovanje u Veliku Britaniju i Francusku. Tako je prva grupa od 10-toro Srpske dece, već u junu mesecu 1916. godine došlo sa Krfa u Edinburg (Škotska). Smešteni su u Džordž Heriot školu koja im je bila dom u naredne tri godine. Ukupno ih je u školi Džordž Heriots bilo 25. Ova grupa mladih ljudi odmah je postala omiljena u Edimburgu, a vrlo brzo po dolasku oni se upoznaju sa ragbijem i počinju da ga treniraju. Pokazalo se da su vrlo talentovani tako da su skoro svi igrali za školske ekipe. Najbolji je bio Toma Tomić iz Leskovca koji je izborio mesto u prvoj školskoj ekipi.

Upravo su ovi momci 11. aprila 1918. godine u Edinburgu pred 10.000 gledalaca odigrali prvu međunarodnu utakmicu pod imenom Srbija protiv selekcije Britanskih dominiona. Ostvarena je i prva pobeda od 8:3.

O tim danima 35 godina kasnije pisaće Živko M. Ilić, jedan od učesnika te utakmice u listu Sport 1953. godine. “Ragbi je gotovo nepoznat sport u našoj zemlji. Zbog toga se odomaćilo mišljenje da je to surova opasna i vratolomna igra. Koliko je ovo pogrešno uvideće se onda kada na našim igralištima počene da se igra ova brza, poletna i dinamična igra.

U Srbiji ima izvestan broj ljudi koji se sećaju ragbi utakmica kao nečeg najlepšeg iz svoje mladosti. To je ona generacija koju je Prvi Svetski Rat zatekao kao dečake. Oni su sa Srpskom vojskom prešli Albaniju i sa Krfa upućeni u savezničke zemlje, Francusku i Veliku Britaniju na školovanje. Iznureni i izgladneli došli su u potpuno novu sredinu gde je trebalo da se oporave. Uskoro su oni u manjim grupama raspoređeni po raznim gradovima.

Ragbi u Srbiji ima veoma dugu tradiciju.

Dalje je Ilić pisao: Mene je sa još 24 dečaka „Srpski potporni fond“ uputio u Edinburg u staru „Džordž Heriots“ školu. Tamo su nas već prvih dana izveli na sportsko igralište. Nijedan od nas do tada nije ni dotakao loptu i mi smo se stidljivo ustručavali da se uključimo u grupe koje su trenirale tada najpopularniji sport u Britaniji, ragbi. Međutim, već posle prvih treninga postali smo najrevnosniji i najtačniji. Profesor Hardi je imao muke sa nama jer nije mogao da nas otera sa igrališta.

Nešto docnije pročitali smo u školskom časopisu dobrodošlicu u kojoj je pred ostalog pisalo da škola dobija u nama nov materijal za igrače ragbija i da se u lepo razvijene i snažne dečake iz Srbije polažu velike nade. Docnije mi smo ih zaista opravdali. Profesor Hardi nas je odmah rasporedio po timovima. Jedan Leskovčanin Toma Tomić, uzet je odmah u prvi tim škole, a za njim i Danilo Pavlović i Dimitrije Dulkanović. Kroz celu ragbi sezonu, svake subote sportski listovi beležili su imena Srpskih igrača koji su u skoro svakoj utakmici davali „skorove“ i donosili pobedu svome timu. Za kratko vreme postali smo poznati u Edinburgu, Glazgovu i ostalim gradovima Škotske.

Kada su savladali osnove ragbija, Srpski dečaci su formirali svoj tim. O tome Ilić piše: Pored toga što smo igrali u školskim timovima, mi smo osnovali i naš nacionalni tim. Od nas 25 izabralo se za ovu ekipu 15 najboljih. želeli smo da oprobamo svoje sposobnosti kao celina. Bilo je slabih mesta zbog različitih uzrasta, ali izvojevali smo nekoliko lepih pobeda.

Organizatori međuškolskih ragbi utamica za prvenstvo Škotske na kraju sezone uneli su u program utakmicu Srbija protiv Dominiona. Ona se odigrala 11. aprila 1918. godine. Ovakve utakmice igrale su se po sistemu „Seven Sajd“ (po sedmorica). To znači sedam najboljih od petnaest igrača prvog tima. Ovakav način igre iziskuje krajnju izdržljivost snagu i brzinu. Naš trener Hardi saopštio nam je novost o ovoj utakmici na mesec dana pre i odmah je počeo da nas trenira.

Naši protivnici bili su igrači iz raznih škola koji su došli u Edinburg iz Britanskih dominiona. Znali smo da ih ima mnogo više od nas, da je izbor daleko veći i zato smo usrdno trenirali. Dobili smo nove dresove, crvene majce, plave gaćice i bele čarape na kojima je opet bila naša trobojka.

O samoj utakmici Ilić kaže da je bilo prisutno 50.000 gledalaca, mada Škotski izvori govore o 10.000 gledalaca. Dalje opisuje atmosferu: Naša utakmica bila je na programu tek četvrta po redu. Bili smo pomalo nervozni. Kada je dat znak za izlazak pošli smo iz svlačionice uzbuđeni sa svojim trenerom Hardijem. Prišao nam je Toma Tomić koji nije bio u našoj ekipi jer je igrao za reprezentaciju škole i rekao nam je: „Ne zaboravite da danas igrate za otadžbinu“.

Na terenu smo videli da su naši protivnici veći i snažniji. Među njima su se nalazili jedan Južnoafrikanac, jedan Zelanđanin, dva Kanađanina i tri Indusa. Kada je počela igra videlo se da je protivnik daleko bolji nego što smo mislili. Međutim, mi smo igrali kao jedan. Dodavali smo bez oklevanja i bili neumorni. Pobedili smo sa 8:3. To je bila prva utakmica na tlu Velike Britanije u kojoj je Srpska omladina reprezentovala svoju daleku porobljenu domovinu i izvojevala pobedu.”