Грчка

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 38°18′4" СГШ, 23°44′28" ИГД

Хеленска Република
Ελληνική Δημοκρατία
Застава Грчке Грб Грчке
Застава Грб
крилатица: Ελευθερία ή Θάνατος
Слобода или смрт'
Химна
΄Υμνος εις την Ελευθερίαν
Химна Слободи
Положај Грчке
Главни град Атина
37°58′N 23°43′E
Службени језик грчки
Облик државе Парламентарна уставна република
 — Председник Каролос Папуљас
 — Премијер Андонис Самарас
Независност: Од Османског царства
25. март 1821.
Површина  
 — укупно 131.957 km² (97)
 — вода (%) 0,87
Становништво  
 — 2011. 10.816.286 [1] (79)
 — густина 82/km² (118)
БДП (ПКМ) 2012 приближно
 — укупно $276,879 милијарди (44)
 — по глави становника 24.505 (37)
ИХР (2013) 0,860 (29) — веома висок
Валута Евро¹ (1€ = 100 центи)
Временска зона UTC +2; лети +3
Интернет домен .gr
Позивни број +30
¹ До 2001. валута је била грчка драхма

Грчка (грч. Ελλάς; Ελλάδα) или званично Хеленска Република (грч. Ελληνική Δημοκρατία - Елиники димократија) је држава на крајњем југоистоку Европе,[2] на југу Балканског полуострва. Смештена је на стратешки веома важном раскршћу између Европе, Блиског истока и Северне Африке, између Егејског мора на истоку, Јонског мора на западу и Средоземног мора на југу. Граничи се са Албанијом на северозападу, Републиком Македонијом и Бугарском на северу и Турском на североистоку. Са површином од нешто мање од 132.000 км² највећа је држава на Балканском полуострву и на 97. месту је у свету. Поред континенталног дела Грчка обухвата и преко 1.400 острва од којих су највећа и најзначајнија Крит, Евбеја, Лезбос, Родос и Крф. Обала је јако разуђена и са дужином од 13.676 км Грчка је на 11. месту у свету. Рељеф је углавном планински, а највиши врх је планина Олимп са надморском висином од 2.917 м.

Према подацима пописа становништва из 2011. Грчка је имала нешто мање од 11 милиона становника, а готово половина становништва је живела у три највеће градске агломерације у земљи — Атини (која је уједно главни и највећи град), Солуну и Патри. Већи градови су још и Ираклион, Лариса, Волос и Родос. Око 95% становништва су етнички Грци, те се Грчка сматра једном од етнички најхомогенијих земаља Европе. Најбројнија национална мањина су Албанци са уделом у укупној популацији од око 4%. Службени језик је грчки, а у конфесионалном погледу доминира православно хришћанство (Грчка православна црква и Цариградска патријаршија).

Историја савремене грчке државе вуче корене још из времена Античке Грчке, а сама Грчка се често сматра „колевком“ модерне европске цивилизације. Грчка је домовина савремене демократије, филозофије, Олимпијских игара, европске књижевности и историографије, политичких наука, важних научних и математичких принципа, географије, уметности (посебно драмских форми комедије и трагедије, те скулптуре). На Унесковој листи светске баштине налази се чак 17 локалитета широм Грчке. Модерна Грчка држава настала је 1830. након победе у рату за независност против Османског царства.

Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација. Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981. Од 2001. део је Еврозоне. У привредном смислу Грчка се убраја у високоразвијене државе са високим животним стандардом становништва.

Порекло имена[уреди]

На савременом грчком језику ова земља се зове Елада, односно Елас (грч. Ελλας, Ελλαδα), док је званично име Еленска Република (грч. Ελληνική Δημοκρατία). Према митологији праотац свих Грка (односно Елена) био је Елен (грч. 'Еλλην), најстарији син твораца људског рода после великог потопа Деукалиона и Пире.[3] Према Хесиоду Еленови синови Еол, Дор и Ксут су основали четири најважнија грчка племена и ујединили цео грчки народ који је добио име по њиховом оцу Елену (па отуда Елени или Хелени). Етноним Елени помиње и Хомер у свом епу Илијада где племе Мирмидонаца које је предводио Ахил назива још и Хеленима. По Хомеру Елени су били сви Грци који су живели у копненом делу данашњег Балканског полуострва.

Етноним Грчка који се користи у савременом српском језику (баш као и иста основа у већини светских језика) потиче од латинског назива Греција (лат. Graecia) којим су Стари Римљани означавали подручје где живе Грци (односно Греки, лат. Graeci). Етноним вероватно представља латинизовану верзију грчког имена Грекос (грч. Γραικός) који у преводу означава придев грчки (али чије порекло није у целости доказано).[4]

Етноним Греки (грч. Γραικοί) први је користио Аристотел у свом делу Метеорологија и под тим појмом подразумевао је земље између древне Додоне и реке Ахелос (у данашњој централној и северозападној Грчкој) које су насељавали народи који су себе некада називали Грекима, али у Аристотелове време Еленима.[5] На основу поменутих Аристотелових запажања очито је да су се становници данашњег Епира и западне обале Грчке која се налази насупрот Апенинског полуострва (и данашње Италије) једно време називали Греки и да се тај назив проширио и на Римско царство.[4]

Хесиод је у свом делу Женски каталог спомињао Грекоса као једног од два сина Зевса и Пандоре (други је био Латинус).[6] Према филозофу Стефаносу Византијском (дело Етника) Грекос је био Тесалосов син и по њему су Грци добили првобитно име које је касније прерасло у Елени.[7][8]

Током позног античког периода грчке историје (од III до VII века) сви Грци су се називали Ромејима односно Римљанима (грч. Ρωμιοί), што је у вези са чињеницом да су се све Грци Римског царства сматрали Римљанима после 212. године. У доба цара Теодосија I и јачања хришћанске вере на подручју целог Римског царства термин Елени се односио на следбенике древних паганских политеистичких религија. Термин Елени и Еленизам је поново оживео тек након IX века и поново постао доминантан део грчког културног живота у XI веку.

У српском језику термин Еленизам се углавном односи на антички део грчке историје.

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Грчке

Положај[уреди]

Map of Greece
Албанија
Застава Републике Македоније
Бугарска
'
Турска
Грчка
ГРЧКА

Грчка излази на Егејско, Јонско, и на Медитеранско море између Албаније и Турске. Налази се на 39 степени СГШ и 22 степена ИГД.

Копнене границе су јој дуге укупно 1.288 km. Граничи се са Албанијом у дужини од 282 km, Бугарском 494 km, Турском 206 km, Републиком Македонијом 246 km. Обале су јој дуге 13.676 km.

Обала је веома разуђена, са мноштвом острва, полуострва и залива. Њихова обала је по разуђености друга у Европи. Највећи део државе је под планинама, највиши врх је Олимп са 2.911 метара надомрске висине. Земља није погодна за развој пољопривредне културе осим у неким долинама уз реку.

Геологија и рељеф[уреди]

Рељеф Грчке је претежно планински. Дуж западних обала пружају се Пиндске планине, на које се настављају планине на Пелопонезу и Криту. У североисточном делу су Родопске планине. Низија је мало и настале су таложењем речних наноса. То су у долини реке Пиниос Тесалија, у долини реке Вардар Солунска низија и у долини реке Марице Тракија. Тло је на овом простору нестабилно, због чега су чести земљотреси.

Клима[уреди]

Грчка првенствено има медитеранску климу, са благим, влажним зимама и топлим, сувим летима. Ова клима се јавља на свим приморским локацијама, укључујући Атину, Киклада, Додеканези, Крит, Пелопонез и делове Стере Еладе (Централна Континентална Грчка). Пиндус планине снажно утичу на климу земље, због веће изложености југозападном систему довођења влаге. У планинским областима северозападне Грчке (делови Епира, Централна Грчка, Тесалија, Западна Македонија), као и у планинским централним деловима Пелопонеза - укључујући делове префектура Ахаја, Аркадија и Лаконија - карактеристична је алпска клима са обилним снежним падавинама. У унутрашњости северне Грчке, у централној Македонији и Источној Македонији и Тракији карактеристична је умерена клима са хладним, влажним зимама и топлим, сувим летима. Снежне падавине се јављају сваке године у планинама и северним деловима, а кратке снежне падавине се ретко јављају у нижим јужним областима, као што је Атина.

Хидрографија[уреди]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Грчке
Историја Грчке
Coat of arms of Greece.svg

Овај чланак је део серије о
историји Грчке

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Грчке

Праисторија[уреди]

Најстарији доказ људског присуства на Балкану, датиран у 270.000. п. н. е. у пећини Петралона у северној грчкој покрајини Македонији.[9] Неолитска насеља у Грчкој, која датирају у 7. миленијум п. н. е.[9] су најстарији у Европи за неколико векова, пошто Грчка лежи на путу којим се земљорадња ширила са Блиског истока у Европу.[10]

Фреска у палати Кнососа на острву Крит

Почетак европске историје, када су краљевства и царства цивилизација на Оријенту цветала и пропадала, почиње доласком Грка. Први, стидљиви кораци ка успону, од примитивне културе до врхунске цивилизације, учињени су на простору Егеја у току бронзаног доба (2800—1100. п. н. е.). Било је то доба трговине и комуникације међу народима у коме је углавном владао мир, који би повремено био прекидан крвавим ратовима. Област Егеја имала је кључну позицију при свакој трговини међу народима који су долазили са севера из Мале Азије или северне Африке током 2. и 3. миленијума п. н. е. Целокупна егејска цивилизација била је заснована на војно поморској моћи и трговини. Становници старог света пренели су своју трговину на острва и приобално подручје Егеја, а самим тим су допринели повећању материјалног богатства. Крит је био у сталној трговачкој вези са остатком Егеја где су израстале нове, мале, независне цивилизације, од којих је Кикладска била најзначајнија. Група Кикладских острва је била исувише мала да би могла примити велики број становника, међутим богатство минерала и метала уз изузетно повољан географски положај, доделио је острвима веома важну улогу током раног бронзаног доба.

Остаци Аполоновог храма у Делфима

Зависно од места развитка егејских цивилизација или у зависности од одређених карактеристичних археолошких остатака, добиле су име, Минојска по критском легендарном краљу Миноју; Кикладска по групи острва; Микенска по граду Микени. Постојала је и Тројанска цивилизација, у региону Троје, на северозападу Мале Азије. Доласком Дораца са севера бронзано доба се завршава свуда између 1100. и 1000. п. н. е. Њихов долазак је представљао последњи ударац микенској цивилизацији.

Античка Грчка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Античка Грчка

У међувремену Пелазги и Јоњани напуштају континентални део Грчке под притиском Дораца, који су освојили Пелопонез. Прешли су море и настанили се на северним егејским острвима и дуж малоазијске обале. Ту су израсли велики градови који су већ од 7. и 6. века п. н. е. постали центри бриљантних цивилизација. Међу богатим градовима Мале Азије издвајали су се Клазомена, Халикарнас, Колофон, Смирна, Фокеја, Самос, Ефес и изнад свих Милет. Они су били колевка науке и филозофије и први градови који су се развили у градове-државе. Пре него што су потпали под власт Лидијаца и Персијанаца, помогли су да се области Медитеранског и Црног мора отворе утицају грчке цивилизације. Крајем тог периода (6. век п. н. е.) појављују се две супарничке силе, Спарта и Атина.

Са појавом Хомера и његових епова, Илијаде и Одисеје, Грчка иде ка новом добу убрзаног напретка који ју је увео у период данас познат као класично доба (500—323. п. н. е.). То је период који је иза себе оставио најпознатије споменике и реликвије.

Период од 480. до 431. п. н. е. карактерише доминација великог државника Перикла, који је иницирао грађење велелепних здања међу којима се истичу Партенон и Пропилеји на Атинском Акропољу. У спољашњој политици Атинска империја је доживела врхунац. Што се тиче унутрашње политике, била је заснована на принципима широке демократије формирањем народног сабора коме је свако имао приступ и стварањем савета “војсковођа” који су бирани сваке године.

Пелопонески рат (431—404. п. н. е.), који је наговестио пропадање Атине, у суштини представља последицу неизмерног страха који су Спартанци осећали у односу на снажну и моћну Атину.

Велика епидемија 430. п. н. е., фатални неспоразуми око стратегије коју је требало применити након Периклове смрти 426. п. н. е. дефинитивно су бацили Атину на колена и подредили дејству бруталне диктатуре коју јој је Спарта наметнула.

4. век п. н. е. доноси Грчкој, ослабљеној дуготрајним ратовањем, претњу по мир од стране новонастале силе- Македоније. Највећи атински оратор Демостен је убедио Атињане да треба да се супротставе Македонији што је довело до погубне битке код Херонеје 338. п. н. е. Судбина Атине и неколицине других градова-држава прешла је у руке Македоније.

Хеленистичка Грчка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хеленистичка Грчка

Под влашћу Македоније успостављено је, на неки начин, јединство народа у елементарној форми које је за време Александра Великог ојачано. Период између 4. и 2. века п. н. е. познат је као Хеленистичко доба. Пре своје смрти 323. п. н. е., Александар је био владар огромне империје. Након његове смрти долази до распада империје.

Римска владавина[уреди]

Грчка пада под власт Рима. Грчка по први пут добија јавне путеве, акведукте, мостове и јавна купатила. Што се уметности тиче, више су се бавили монументалним спољним изгледом, тежећи масивним и разметљивим здањима која су украшавали тријумфални лукови, уклесани рељефи и фреске. Што се тиче скулптуре, скулптори су захтевали апсолутну перфекцију и предмета и израде.

Шта више, и током владавине Рима, грчки градови-државе задржали су своју надмоћ у филозофији, суптилној уметности и науци. У Римском периоду (146—138. п. н. е.) дошло је до ширења хришћанства на тлу Грчке. Свети Павле је на Марсовом брду у Атини, као и широм земље исповедао нову веру а генерацију касније Св. Јован је написао Откровење на острву Патмос.

Византијско царство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Византијско царство

Када је дошло до поделе Римског царства, на Источно и Западно царство, Грчка је постала део Византијског царства које је било под толико великим утицајем грчке мисли и уметности, да је грчки језик постао службени језик заменивши латински. Византијско доба (од 395. до 1453. г) је трајало 1.000 година. Током овог периода развила се уметност, култура и обичај, који су својствени овом периоду, и у којима се огледа веома јак утицај и тесна веза која је постојала између цркве и државе. У црквеној архитектури развио се карактеристичан и веома познат стил под именом Византијски стил са укрштеним попречним бродом који има округлу куполу, и храмови у стилу базилике са уздигнутом централном лађом и једном или двема лађама на по свакој страни које су оивичене стубовима и колонама.

Мозаици и фреске којима су цркве биле украшене биле су изузетно високог уметничког нивоа у овом периоду који је доживео свој крај када је Османско царство покорило Византију 1453. год.

Турска власт[уреди]

Бела кула у Солуну, једна од најпознатијих османских грађевина преосталих у Грчкој.

Са падом Константинопоља, главног града Византијског царства, 1453. год. Турци су заузели највећи део Грчке. И док је највећи део грчког копна и Егејских острва био под турском контролом до краја 15. века, Кипар и Крит су остали млетачки поседи и нису пали под Турке све до 1571, односно 1670. Једини део грчког света који је избегао дуготрајну турску окупацију била су Јонска острва, који су остали млетачки посед, све до их није преузела Прва француска република, а онда су 1809. прешли под власт Уједињеног Краљевства све до уједињења са Грчком 1864.[11]

Док су Грци на Јонским острвима и Константинопољу живели у просперитету, а они у Константинопољу су се чак достизали утицајне положаје у турском администрацији, [11] већина становништва грчког копна је искусило економске последице османског освајања. Уведени су тешки порези, а касније је Османско царство увело политику стварања наследних поседа, што је за последицу имало претварање сеоског грчког становнитва у кметове.[12]

Грчку православну цркву и Васељенеску патријаршију Порта је сматрала ауторитетом над целим православним становништвом, било да су Грци или не. Иако Османско царство није присиљавало немуслимане да се преобрате на ислам, хришћани су били суочени са неколико видова угњетавања како би се нагласио њихов подрежени статус у Османском царству. Угњетавање хришћана, посебно комбиновано са оштрим третманом локалним османских власти, је довело до пребраћивања на ислам, мада само наизглед. У 19. веку многи пребраћеници су се вратили на своју стару веру.[11] Природа османске управе у Грчкој је варирала, иако је била увек произвољна и често сурова.[11] Неки градови су имали гувернере које је именовао султан, док су други (попут Атине) биле самоуправне општине. Планинске области у унутрашњости и многа острва су практично вековима остала аутономна од османске државе.[11]

Када су избијали ратови између Османског царства и других држава, Грци су обично устајали против Османског царства, уз пар изузетака. Пре Грчке револуције било је много ратова у ком су се Грци борили против Османлија, као што су грчко учешће у бици код Лепанта 1571. устанак епирских сељака 1600-1601, Морејски рат 1684-1699, и Пелопонески устанак који је подстакла Руска Империја како би разбила Османско царство у складу са руским интересима.[11] Све ове устанке Османлије су угушиле у крви.[13][14]

Грчка је остала под влашћу Османског царства до 1821. када су се разни ослободилачки покрети ујединили и повели Грчку у борбу за независност (1821—1834).

Модерна Грчка[уреди]

мини

Модерна Грчка настаје са одбацивањем турског ропства. Земља је постала призната као независна држава од стране великих сила (В. Британије, Француске и Русије) 1830. године а прва монархија успостављена је доласком на престо краља Ота из Баварске. У току следећих неколико година, за време Елефтериоса Венизелоса, грчка нација покушавала је да под своје окриље доведе територије које су одувек биле насељене Грцима, а последња припојена територија били су група острва Додекани, који су јој припојени за време Другог светског рата. Почетком рата фашистичка Италија је покушала да изврши инвазију на Грчку, али су Грци током шестомесечних борби успели да одбију напад и протерају Италијане. Током рата је Грчка била под нацистичком окупацијом, али је на њеној територији деловало неколико покрета отпора. После окончања Другог светског рата на простору Грчке је вођен грађански рат између два сукобљена антифашистичка покрета левичарске и десничарске политичке организације, који се окончао 1949. године победом прозападног блока. Грчка је била краљевина до 1973. године када је проглашена република чији је први председник био Јоргос Пападопулос.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Грчке

Грчку настањује око 10 милиона Грка. Грчка је најчистија етничка држава на Балкану. Грци чине око 98 процената становништва а остале етничке мањине су Турци, Роми и Бугари (једине званично признате националне мањине) као и Албанци и Македонци, који нису признати. Од самог почетка, односно од времена када је Грчка први пут настањена, пре неких 7.000 година па до данашњих дана, њени становници су се трудили да докажу да су људи посебног кова. И данас се велики број Грка поноси својим пореклом и историјом у којој су границе ове земље много пута биле померане.

Религија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Религија Грчке
Црква Грчке православне цркве

Више од 95 процената Грчке популације припада грчкој православној цркви која је овде традиционално већинска. Скоро сви Грци поштују правила о браку и сахрани које ова црква прописује. Цивилни бракови су уведени 1980. године. Главни религијски празници су Васкрс и празник Успење Пресвете Богородице.

Многи Грци се за ове празнике враћају у своја родна места, да би их прославили уз јагњеће печење и добро вино. Грци славе Васкрс по миланковићевом календару кога је увео Милутин Миланковић и који се углавном поклапа са грегоријанским (до одређеног времена), па многи мисли да Грци користе грегоријански календар.

Језик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчки језик

Модерни грчки језик је језик већине популације. Модерни грчки користи исти алфабет који су користили и становници у античким временима. Током 19. и 20. века грчки језик био је предмет дискусија. Грчки научници су покушали да преуреде модерни грчки и да га направе сличнијим некадашњем језику. Они су увели Катаревуса форму грчког језика који се разликовао од Демотике (модерни говорни језик у Грчкој) у граматици, синтакси и неким речима. Од 1976. године Демотике је постао главни језик у Грчкој. После модерног грчког најзаступљенији су енглески и немачки, као и језици мањина: турски, албански, бугарски и македонски језик.

Највећи градови[уреди]

Атина
Атина
Солун
Солун
Патра
Патра
Ираклион
Ираклион
Поредак Град Периферија Број становника Лариса
Лариса
Волос
Волос
Родос
Родос
Јањина
Јањина
1 Атина Атика 3.074.160
2 Солун Средишња Македонија 790.824
3 Патра Западна Грчка 214.580
4 Ираклион Крит 173.450
5 Лариса Тесалија 163.380
6 Волос Тесалија 144.420
7 Родос Јужни Егеј 118.623
8 Јањина Епир 111.740
9 Ханија Крит 108.310
10 Халкида Средишња Грчка 102.420
11 Агринион Западна Грчка 93.930
12 Катерини Средишња Македонија 86.170
13 Трикала Тесалија 80.900
14 Сер Средишња Македонија 76.240
15 Ламија Средишња Грчка 74.720
16 Александруполис Источна Македонија и Тракија 72.750
17 Кожани Западна Македонија 70.420
18 Кавала Источна Македонија и Тракија 70.360
19 Каламата Пелопонез 70.130
20 Бер Средишња Македонија 66.630
Hellenic Statistical Authority 2011 census[15]


Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Грчке

Грчка је по државном уређењу парламентарна република (монархија је одбијена на референдуму 8. децембра 1974).

Територијална организација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Управна подела Грчке, Периферије Грчке и Префектуре Грчке
Сателитски снимак

Грчка је неформално састављена из неколико историјско-географских области:

Грчка је издељена на 13 периферија (περιφέρειες), док се Света гора, црквена држава на полуострву Атос, налази под грчким суверенитетом.

Свака периферија је издељена на више нома или префектура (νομοί,νομός), којих укупно има 54.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Грчке
Коринтски канал раставља Пелопонез од грчког копна. Дуг је 6,3 km, широк 22 m и дубок 8 m.

Грчка је развијена земља са развијеним риболовом, индустријом, па донекле и пољопривредом. По извештају из 1998. године 7 процената државних прихода било је од ових делатности. Више се гаје маслине, дуван, памук, грожђе и још неке врсте воћа. Козе и овце су обележје грчког сточарства. Шуме обухватају 28 процената површине државе. Грчка привреда налази се под утицајем страног капитала, али у последње време јача државни сектор, а самим тим и унутрашња улагања.

Пољопривреда је слабије развијена због недостатка погодног тла али се све више наводњава тако да је сваке године све веће производња. Главне пољопривредне културе су: пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, маслине, агруми и мандарине. Такође се практикује и виноградарство.

Рударство, условљено природним богатством руда, се у последњем веку поприлично развило. Грчка је богата рудама: боксит, манган, никл, цинк, барит, сумпор, со, сребро и др.

Индустрија се развила последних 30 година. Развијена је обојена металургија, прехрамбена, текстилна, хемијска, електротехничка, фармацеутска, текстилна индустрија, бродоградња, кожна и дрвна индустрија. Такође постоји и неколико рафинерија нафте у Грчкој.

Позната је и по туризму јер има излаз на Јадрансо море и Егејско море. Због многобројних острва јако је примамљиво место многим туристима за одмор и уживање.

Култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчка култура

Култура Грчке се развијала током периода од неколико хиљада година, са својим почетком Микенске културе, настављајући углавном у Класичну Грчку, током Хеленског периода, током утицаја Римског царства и свог Грчког царства које је настало на налеђу Византијског царства.

Обичаји[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчки обичаји

Многе грчке жене се удају у раним двадесетим, док мушкарци претендују да се жене касније, најчешће у 30-им. Кроз неколико прошлих деценија жене су добиле већа права, али у грчком друштву је и даље јачи утицај мушкараца. За старе Грке породица, религија, традиција и образовање представљају главне вредности.

Кухиња[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчка кухиња
Салата цацики.

Најчешћи састојци грчких оброка су говедина, јагњетина, пилетина и свињетина. Риба и морски плодови се конзумирају на острвима и у великим градовима. Не сме се заборавити ни маслиново уље које овим састојцима даје леп укус. Салате се једу уз главна јела. Традиционално јело је сувлаки (ражњић од јагњећег или свињског меса, са биљним додацима и помфритом). Десерти су најчешће неке врсте воћа или баклава. Познато јело јесу и кокоретси (састоји се од јагњеце џигерице).

Ручак је главни оброк и сервира се око 14 часова, али због обавеза и радног времена многи ручају увече око 19 часова. Ресторани нуде богат избор јела, тако да за Грке није непријатно да уђу у кухињу ресторана и изаберу шта желе из многобројних лонаца са храном.

Књижевност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчка књижевност

Најпознатији савремени грчки песник је Јоргос Сеферис, добитник Нобелове награде за књижевност 1963. године. Његова поезија је пуна симболике и књижевних реминисценција изражених јасним, непретенциозним језиком. Други велики грчки песник, Одисеј Елитис, добитник је Нобелове награде за књижевност за 1979. годину „за своју поезију која, на позадини грчког предања, сензуалном снагом и интелектуалном јасноћом одсликава борбу модерног човека за слободу и стваралаштво“.[16] Константин Кавафи, грчки песник који је већину живота провео у Александрији у Египту, добио је међународно признање у 20. веку. Други велики песници грчког литерарног процвата у двадесетом веку су Јанис Рицос, Милтос Сахтурис, Тасос Ливадитис и Манолис Анагностакис. Од прозних писаца најпознатији је Никос Казанцакис чији су романи „Грк Зорба“ (1943), „Последње Христово искушење“ и „Христос поново разапет“ доживели светску славу и преведени на многе језике. Други значајни савремени прозаисти су Василис Василикос, Реа Галанаки и Такис Теодоропулос.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Замаровски (1985), стр. 128.
  4. ^ а б Smith (1856), стр. 299.
  5. ^ 1.14 Aristotle, Meteorology
  6. ^ Hesiod, Catalogue of Women, 2
  7. ^ (Byzantinus), Stephanus; Meineke, August (1849). Ethnica. Reimer. стр. 212-. 
  8. ^ Smith 1849, стране 1011
  9. ^ а б Borza (1992), стр. 58.
  10. ^ Perlès (2001), стр. 1.
  11. ^ а б в г д ђ Clogg (1992).
  12. ^ Kourvetaris & Dobratz (1987), стр. 33.
  13. ^ Harrington (1968), стр. 124, 221.
  14. ^ Stokes & Gorman (2010), стр. 256.
  15. ^ „'Πίνακας 1: Προσωρινά αποτελέσματα του Μόνιμου Πληθυσμού της Ελλάδος'“. National Statistical Service of Greece: Ανακοίνωση προσωρινών αποτελεσμάτων Απογραφής Πληθυσμού 2011, 22 Ιουλίου 2011. 
  16. ^ Званична презентација Нобелове фондације:[2].

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

  • Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.