Razvoj srpske karikature

Razvoj srpske karikature se vezuje za otvaranje litografskog odeljenja beogradske štamparije, 1846. godine, kada je počela nova era u razvoju srpske štampe i novinarstva, jer su stvoreni neophodni tehnički uslovi za modernije ilustrovanje knjiga i novinskih tekstova.

Pedesetih godina XIX veka, dakle – gotovo istovremeno sa karikaturama koje je crtao tvorac moderne karikature, Onore Domije , nastale su i prve srpske karikature: šaljivi i satirični crteži, čiji su autori najčešće ostajali anonimni. O tome vremenu i o karikaturama piše Zagorka Janc, u tekstu „Stara srpska karikatura i satira“, sledeće: „Pedesetih godina XIX veka u Beogradu su izlazili listovi Šaljivac, Srbske novine i Vidov dan. Uporedo sa ilustracijama koje počinju da prate tekstove u ovim novinama, pojavljuju se prve karikature. Urođeni narodni smisao za šalu i humor, pokazuje se sad ovim novim načinom likovnog izražavanja kod Srba. Vremenom su ti prvi, u stvari groteskni crteži, postepeno prerasli u pravu novinsku karikaturu, koja posmatra svet iz posebnog ugla i govori posebnim jezikom aluzija i alegorija. Možemo reći da su ove karikature kasnije postale prava ilustrovana hronika političkih i ekonomskih prilika i ogledalo svetskih događaja, projektovanih u našoj maloj sredini punoj velikih ambicija...“ – od samih početaka, dakle, srpski crtači smeha počeli su da pretvaraju istoriju u karikaturu, što su nastavili da čine sve do naših dana.

Začetnici srpske karikature

Pioniri srpske karikature bili su poznati slikari i pisci: začetnik srpske karikature, sredinom prošlog veka, bio je Dimitrije Avramović, spisatelj i slikar – koji je oba svoja talenta iskazivao baš u ovome mediju. Avramovićeve karikature, političkog karaktera, koje su se pojavile u vreme kada je srpski narod počeo i crtežom da se bori za svoja nacionalna i politička prava , rađene su prefinjenim kaligrafskim stilom (često i u kajiševima sličnim stripu, u koje su bili upisivani tekstovi opširnih komentara i dijaloga, ali bez onih „belih oblačića“ koje će beogradski crtači stripova otkriti tek pred Drugi svetski rat, u vreme kada je Beograd postao jedan od svetskih centara stripa) – a Avramoviću se, uskoro, na ovome poslu pridružuje i pesnik Jovan Jovanović- Zmaj, koji je bio izdavač, tekstopisac i ilustrator mnogih poučnih i duhovitih listova za decu i odrasle (kombinujući, spretno, svoje satirične opaske sa dobroćudnim prosvetiteljskim humorom). Dimitrije Avramović i Jovan Jovanović-Zmaj, kao i Paja Jovanović i Beta Vukanović – rade i portretnu karikaturu. Slikajući pretežno ličnosti iz kulturnog života svoga doba, a zadirući i u ostale oblasti društvenog života, i Avramović i Zmaj, pozajmljuju motive iz austrougarske društvene sredine. Postoji i pretpostavka da se karikaturom, takođe, bavio i pesnik Đura Jakšić - on je pod pseudonimom „Temeljko“ objavljivao tektove u listu Vragolan.

U poslednje tri decenije XIX veka, u Beogradu i Novom Sadu, pojavljuju se mnogi šaljivi i satirični listovi i almanasi, koji izlaze povremeno – lako se pokreću i još lakše se gase – a u njima se, pored duhovitih tekstova, gaji i humoristični crtež. To su publikacije kao Brka (1883), Dar mar ili Bič (1899). No, sve do početka HH veka, u Srbiji još nije bila negovana prava umetnička karikatura, kao poseban i osoben grafički žanr.

Početkom ovog veka, 1902. godine, U Beogradu počinje da izlazi list Satir, čiji je pokretač Brana Cvetković – slikar, glumac i novinar – svestrana ličnost, čovek koga smatraju ocem srpske novinske karikature, prvim istinskim novinskim karikaturistom u Srbiji. Jednostavnim crtežom i blagom stilizacijom, Cvetković komentariše aktuelna zbivanja iz društvenog i političkog života, a iskazuje se i kao portretista ( njegova karikatura „Nušić na konju“, pravljena 1910. godine, odiše crtačkom naivnošću, a bezazleni humoristički akcenti odeveni su u ekspresivno snažnu grafičku formu). Tek sa pojavom Bete Vukanović – koja je na izložbi grupe „Lada“, 1910. godine, izložila seriju portretnih karikatura, uglednih javnih ličnosti, pretežno iz kulturnog života – otpočelo je novo zrelo poglavlje u srpskoj karikaturi. Učenica minhenske slikarske škole, Beta Vukanović, podigla je srpsku karikaturu na zavidan likovni nivo, inaugurišući „umetničku karikaturu“ u beogradskoj sredini (baš kao što je Pjer Križanić, desetak godina kasnije, u toj sredini inaugurisao modernu „političku karikaturu“). U časopisu Misao, 1926. godine piše Milica Janković o toj izložbi „Lade“, praveći portret umetnice:...1910. godine bila je kod Saborne crkve „Ladina“ izložba sa dve kolektivne izložbe gospodina Uroša Predića i gospođe Bete Vukanović. Gospođa Vukanović je imala zasebnu sobu sa šest karikatura, koje su bile sjajne. Tada je gospodin Bogdan Popović, i sam karikiran, kavaljerski napisao u Politici vrlo pohvalnu i vrlo lepu kritiku...“ ( ali, prema, Betinim karikaturama – portretima nisu se baš svi odnosili kavaljerski“ – bilo je i uvređenih, onih koji su joj pretili sudom i advokatima, smatrajući da karikatura ruši njihov društveni ugled u patrijarhalnom i provincijalnom Beogradu).

Prve izložbe karikatura

Najznačajniji teorijski tekst o karikaturi, u predratnom periodu, objavio je Pjer Križanić u časopisu Kritika, 1921. godine, pod naslovom „O karikaturi: povodom jedne izložbe karikatura“ (reč je o testu koji je Lazar Trifunović, 1967. godine, uvrstio u svoj antologijski izbor „Srpska likovna kritika“). A u maju 1924. godine u dvorani Druge beogradske gimnazije, bila je održana prva izložba karikatura u Beogradu, čiji je inicijator i priređivač bio Rista Odavić, koji je na otvaranju ove izložbe rekao o karikaturi i ovo: „Karikatura je stara koliko i čovekova viša umetnička kultura – a umetnička karikatura nije podređeno izražajno sredstvo žurnalistike, kako mnogi veruju, već spada u oblast čiste likovne umetnosti, gde zauzima slično mesto kao satira u književnosti!“ Na ovoj pionirskoj izložbi karikatura, među izlagačima, bili su: Branko Petrović, Dragan Stojanović, Pjer Križanić, Steva Milosavljević, Bogoslav Vojinović-Pelikan, zatim Žedrinski, Podrekar i Konjevod, a izlagala je i Beta Vukanović. Pišući o ovoj izložbi karikatura, koja nesumnjivo predstavlja značajan datum srpske kulturne istorije, kritičar Momčilo Živanović – u časopisu Misao, 1924. godine – konstatuje da je ta izložba predstavljala „čitav podvig“, iznoseći i izvesna teorijska razmišljanja o karikaturi: „...Karikirati znači: uočiti ono što je najkarakterističnije u pojavi jedne ličnosti, jedne životinje, predmeta ili ma kakve situacije u jednom događaju; zatim, ono što je u datome slučaju bitno karakteristično potencirati od komičnog u smislu satiričnom ili humorističnom. Naravno da se u tome hiperkarakterisanju može ići samo do izvesnih granica; inače, kada se one pređu, lako se iz karikature pada u neprijatnu grotesku, što karikaturista od rase nikad neće učiniti...“ (Živanović, u tome smislu, pravi bitnu razliku između portreta Pjera Križanića i Bete Vukanović, jer on za Betine portrete kaže: „ Najbliža Križaniću kao portretista, a i po tehničkoj obradi motiva, stoji Beta Vukanović, samo što je njena satira manje duhovita). S početkom HH veka otpočelo je i poglavlje moderne srpske karikature: ako je Brana Cvetković, 1902. godine, pokrećući list Satir, najavio epohu savremene novinske karikature, u beogradskoj štampi, ako je Beta Vukanović, 1910. godine, izlažući portrete beogradskih uglednika, otvorila put umetničkoj karikaturi u toj sredini – onda je time i put društvene afirmacije karikature bio otvoren.

Uspon srpske karikature

Uspon i razvoj štampe u svetu, a posebno kod nas, vidan je i u karikaturi koja je između dva rata stekla pravo mesto, koje je inače već imala u svetskoj štampi.

Posle pojave izvrsnih slikara i duhovitih majstora crteža, Bete Vukanović, Marka Murata koji je izvrsni portretista (portret-karikatura B. Nušića), Mironovića, Vojnovića-Pelikana, Zmaja, Križanića, Konjevoda i drugih, karikatura je postala neizostavni deo štampe, a njen autor, pored toga što je bio izvrstan likovni majstor, morao je svakako biti dobar novinar i duhoviti stvaralac karikature.

Plejada ovih majstora karikature postaje veliki izazov za mlađe slikare i grafičare tog vremena. Mnogi od njih pokušavaju da se bave karikaturom, ali, na žalost, samo malom broju veoma darovitih slikara uspeva da se afirimiše i održi u tadašnjoj štampi. Najviše duhovitih i talentovanih karikaturista se javlja u Ošišanom ježu (pokrenut 1935) koji je svakako i najbolji humoristični list tada u Beogradu. Politika za saradnika ima rodonačelnika srpske novije karikature Petra-Pjera Križanića, a osim njega još ilustratora Đorđa Lobačeva i velikog majstora portreta, scenografa Žedrinskog. Vreme ilustruje izvrstan grafičar i karikaturista Karlo Napravnik i slikar Dragi Stojanović.

U redakciji Ošišani jež se stvara jedna izuzetno darovita i raznovrsna grupa karikaturista, koji već tada, predstavljaju svetsku vrednost u novinskoj karikaturi (Stipe Pekić, daroviti politički karikaturista, koji, na žalost, gubi život u Drugom svetskom ratu, nenadmašni grafičar Teščenko, koji je kasnije postao idol rano preminulog i neobično talentovanog Duška Jovanovića, Sabahadin Hodžić, vrsni slikar i neobično plodni karikaturista, slikar Miloš Vušković koji u svojim karikaturama ima i jednu epsku notu, Milorad Ćirić se javlja 1936. godine u Ošišanom ježu i donosi jednu neobičnu i upečatljivu grafičku stilizaciju i tako veoma obogaćuje grafički izraz tadašnje karikature).

Prva dama srpske karikature Desa Glišić osvaja na prepad listove svojim šarmantnim karikaturama. Svakako se mora izueti veliki slikar i grafičar Ivan Lučev. On je bio đak Andre Lota u Parizu. Lot je bio veliki pedagog, kod koga su se školovali mnogi srpski slikari – Sava Šumanović, Sveta Lukić, Milenko Šerban, Petar Lubarda i mnogi drugi.

Međutim, Ivan Lučev je kao slikar, bio znatno iznad Andre Lota zahvaljujući svome raskošnom talentu i ogromnom daru za čisto grafičku i crtačku analizu. Ivan Tabaković, Lubarda, Šerban i Milutinović ga ubrajaju u srpske najveće slikare, što je on svakako i bio. Takav jedan veliki talenat doprineo je mnogo razvoju u likovnom smislu, karikature, kao i likovnoj i grafičkoj obradi knjiga.

Literatura

• Nedeljković, M. (1992) "Dva veka srpskog novinarstva", Beograd

Spoljašnje veze

• Žikišon/Kratka istorija srpske karikature