Развој српске карикатуре

Развој српске карикатуре се везује за отварање литографског одељења београдске штампарије, 1846. године, када је почела нова ера у развоју српске штампе и новинарства, јер су створени неопходни технички услови за модерније илустровање књига и новинских текстова.

Педесетих година XIX века, дакле – готово истовремено са карикатурама које је цртао творац модерне карикатуре, Оноре Домије , настале су и прве српске карикатуре: шаљиви и сатирични цртежи, чији су аутори најчешће остајали анонимни. О томе времену и о карикатурама пише Загорка Јанц, у тексту „Стара српска карикатура и сатира“, следеће: „Педесетих година XIX века у Београду су излазили листови Шаљивац, Србске новине и Видов дан. Упоредо са илустрацијама које почињу да прате текстове у овим новинама, појављују се прве карикатуре. Урођени народни смисао за шалу и хумор, показује се сад овим новим начином ликовног изражавања код Срба. Временом су ти први, у ствари гротескни цртежи, постепено прерасли у праву новинску карикатуру, која посматра свет из посебног угла и говори посебним језиком алузија и алегорија. Можемо рећи да су ове карикатуре касније постале права илустрована хроника политичких и економских прилика и огледало светских догађаја, пројектованих у нашој малој средини пуној великих амбиција...“ – од самих почетака, дакле, српски цртачи смеха почели су да претварају историју у карикатуру, што су наставили да чине све до наших дана.

Зачетници српске карикатуре[уреди | уреди извор]

Пионири српске карикатуре били су познати сликари и писци: зачетник српске карикатуре, средином прошлог века, био је Димитрије Аврамовић, списатељ и сликар – који је оба своја талента исказивао баш у овоме медију. Аврамовићеве карикатуре, политичког карактера, које су се појавиле у време када је српски народ почео и цртежом да се бори за своја национална и политичка права , рађене су префињеним калиграфским стилом (често и у кајишевима сличним стрипу, у које су били уписивани текстови опширних коментара и дијалога, али без оних „белих облачића“ које ће београдски цртачи стрипова открити тек пред Други светски рат, у време када је Београд постао један од светских центара стрипа) – а Аврамовићу се, ускоро, на овоме послу придружује и песник Јован Јовановић- Змај, који је био издавач, текстописац и илустратор многих поучних и духовитих листова за децу и одрасле (комбинујући, спретно, своје сатиричне опаске са доброћудним просветитељским хумором). Димитрије Аврамовић и Јован Јовановић-Змај, као и Паја Јовановић и Бета Вукановић – раде и портретну карикатуру. Сликајући претежно личности из културног живота свога доба, а задирући и у остале области друштвеног живота, и Аврамовић и Змај, позајмљују мотиве из аустроугарске друштвене средине. Постоји и претпоставка да се карикатуром, такође, бавио и песник Ђура Јакшић - он је под псеудонимом „Темељко“ објављивао тектове у листу Враголан.

У последње три деценије XIX века, у Београду и Новом Саду, појављују се многи шаљиви и сатирични листови и алманаси, који излазе повремено – лако се покрећу и још лакше се гасе – а у њима се, поред духовитих текстова, гаји и хумористични цртеж. То су публикације као Брка (1883), Дар мар или Бич (1899). Но, све до почетка ХХ века, у Србији још није била негована права уметничка карикатура, као посебан и особен графички жанр.

Почетком овог века, 1902. године, У Београду почиње да излази лист Сатир, чији је покретач Брана Цветковић – сликар, глумац и новинар – свестрана личност, човек кога сматрају оцем српске новинске карикатуре, првим истинским новинским карикатуристом у Србији. Једноставним цртежом и благом стилизацијом, Цветковић коментарише актуелна збивања из друштвеног и политичког живота, а исказује се и као портретиста ( његова карикатура „Нушић на коњу“, прављена 1910. године, одише цртачком наивношћу, а безазлени хумористички акценти одевени су у експресивно снажну графичку форму). Тек са појавом Бете Вукановић – која је на изложби групе „Лада“, 1910. године, изложила серију портретних карикатура, угледних јавних личности, претежно из културног живота – отпочело је ново зрело поглавље у српској карикатури. Ученица минхенске сликарске школе, Бета Вукановић, подигла је српску карикатуру на завидан ликовни ниво, инаугуришући „уметничку карикатуру“ у београдској средини (баш као што је Пјер Крижанић, десетак година касније, у тој средини инаугурисао модерну „политичку карикатуру“). У часопису Мисао, 1926. године пише Милица Јанковић о тој изложби „Ладе“, правећи портрет уметнице:...1910. године била је код Саборне цркве „Ладина“ изложба са две колективне изложбе господина Уроша Предића и госпође Бете Вукановић. Госпођа Вукановић је имала засебну собу са шест карикатура, које су биле сјајне. Тада је господин Богдан Поповић, и сам карикиран, каваљерски написао у Политици врло похвалну и врло лепу критику...“ ( али, према, Бетиним карикатурама – портретима нису се баш сви односили каваљерски“ – било је и увређених, оних који су јој претили судом и адвокатима, сматрајући да карикатура руши њихов друштвени углед у патријархалном и провинцијалном Београду).

Прве изложбе карикатура[уреди | уреди извор]

Најзначајнији теоријски текст о карикатури, у предратном периоду, објавио је Пјер Крижанић у часопису Критика, 1921. године, под насловом „О карикатури: поводом једне изложбе карикатура“ (реч је о тесту који је Лазар Трифуновић, 1967. године, уврстио у свој антологијски избор „Српска ликовна критика“). А у мају 1924. године у дворани Друге београдске гимназије, била је одржана прва изложба карикатура у Београду, чији је иницијатор и приређивач био Риста Одавић, који је на отварању ове изложбе рекао о карикатури и ово: „Карикатура је стара колико и човекова виша уметничка култура – а уметничка карикатура није подређено изражајно средство журналистике, како многи верују, већ спада у област чисте ликовне уметности, где заузима слично место као сатира у књижевности!“ На овој пионирској изложби карикатура, међу излагачима, били су: Бранко Петровић, Драган Стојановић, Пјер Крижанић, Стева Милосављевић, Богослав Војиновић-Пеликан, затим Жедрински, Подрекар и Коњевод, а излагала је и Бета Вукановић. Пишући о овој изложби карикатура, која несумњиво представља значајан датум српске културне историје, критичар Момчило Живановић – у часопису Мисао, 1924. године – констатује да је та изложба представљала „читав подвиг“, износећи и извесна теоријска размишљања о карикатури: „...Карикирати значи: уочити оно што је најкарактеристичније у појави једне личности, једне животиње, предмета или ма какве ситуације у једном догађају; затим, оно што је у датоме случају битно карактеристично потенцирати од комичног у смислу сатиричном или хумористичном. Наравно да се у томе хиперкарактерисању може ићи само до извесних граница; иначе, када се оне пређу, лако се из карикатуре пада у непријатну гротеску, што карикатуриста од расе никад неће учинити...“ (Живановић, у томе смислу, прави битну разлику између портрета Пјера Крижанића и Бете Вукановић, јер он за Бетине портрете каже: „ Најближа Крижанићу као портретиста, а и по техничкој обради мотива, стоји Бета Вукановић, само што је њена сатира мање духовита). С почетком ХХ века отпочело је и поглавље модерне српске карикатуре: ако је Брана Цветковић, 1902. године, покрећући лист Сатир, најавио епоху савремене новинске карикатуре, у београдској штампи, ако је Бета Вукановић, 1910. године, излажући портрете београдских угледника, отворила пут уметничкој карикатури у тој средини – онда је тиме и пут друштвене афирмације карикатуре био отворен.

Успон српске карикатуре[уреди | уреди извор]

Успон и развој штампе у свету, а посебно код нас, видан је и у карикатури која је између два рата стекла право место, које је иначе већ имала у светској штампи.

После појаве изврсних сликара и духовитих мајстора цртежа, Бете Вукановић, Марка Мурата који је изврсни портретиста (портрет-карикатура Б. Нушића), Мироновића, Војновића-Пеликана, Змаја, Крижанића, Коњевода и других, карикатура је постала неизоставни део штампе, а њен аутор, поред тога што је био изврстан ликовни мајстор, морао је свакако бити добар новинар и духовити стваралац карикатуре.

Плејада ових мајстора карикатуре постаје велики изазов за млађе сликаре и графичаре тог времена. Многи од њих покушавају да се баве карикатуром, али, на жалост, само малом броју веома даровитих сликара успева да се афиримише и одржи у тадашњој штампи. Највише духовитих и талентованих карикатуриста се јавља у Ошишаном јежу (покренут 1935) који је свакако и најбољи хумористични лист тада у Београду. Политика за сарадника има родоначелника српске новије карикатуре Петра-Пјера Крижанића, а осим њега још илустратора Ђорђа Лобачева и великог мајстора портрета, сценографа Жедринског. Време илуструје изврстан графичар и карикатуриста Карло Направник и сликар Драги Стојановић.

У редакцији Ошишани јеж се ствара једна изузетно даровита и разноврсна група карикатуриста, који већ тада, представљају светску вредност у новинској карикатури (Стипе Пекић, даровити политички карикатуриста, који, на жалост, губи живот у Другом светском рату, ненадмашни графичар Тешченко, који је касније постао идол рано преминулог и необично талентованог Душка Јовановића, Сабахадин Хоџић, врсни сликар и необично плодни карикатуриста, сликар Милош Вушковић који у својим карикатурама има и једну епску ноту, Милорад Ћирић се јавља 1936. године у Ошишаном јежу и доноси једну необичну и упечатљиву графичку стилизацију и тако веома обогаћује графички израз тадашње карикатуре).

Прва дама српске карикатуре Деса Глишић осваја на препад листове својим шармантним карикатурама. Свакако се мора изуети велики сликар и графичар Иван Лучев. Он је био ђак Андре Лота у Паризу. Лот је био велики педагог, код кога су се школовали многи српски сликари – Сава Шумановић, Света Лукић, Миленко Шербан, Петар Лубарда и многи други.

Међутим, Иван Лучев је као сликар, био знатно изнад Андре Лота захваљујући своме раскошном таленту и огромном дару за чисто графичку и цртачку анализу. Иван Табаковић, Лубарда, Шербан и Милутиновић га убрајају у српске највеће сликаре, што је он свакако и био. Такав један велики таленат допринео је много развоју у ликовном смислу, карикатуре, као и ликовној и графичкој обради књига.