Rudarski kopač
Kopač je rudar koji odvaja (razdvaja) stene i minerale u rudniku. U srednjovekovnom rudarstvu u Evropi, kopačima su se zvali rudari koji su položili test (Hauerprüfung) za kopača.[1]
Obuka[uredi | uredi izvor]
Nekada su u Evropi, prije nego što bi postali kopači, rudari morali da nauče da rade kao „razvrstavači“ (Scheidejunge), da prepoznaju rude i odvajaju delove koji ne sadrže metal. Nakon toga su nastavljali obuku u samom oknu. Tu su učeni naprednijim veštinama, radeći kao „putter“ (Hundtstößer ili bukvalno „gurač kolica“), transportovali su materijal po rudniku u kolicima. Tek kasnije, kao kopači šegrti (Lehrhäuer), sticali si veštine koje su bile neophodne da bi postali kopači.[2] Ovaj vid obučavanja, sticanje znanja kroz iskustvo, praktikovao se u rudarstvu sve do Prvog svetskog rata.[traži se izvor]
Od 1920. godina obuka kopača je pravno regulisana, na zahtev sindikata. Naime, u međuvremenu, mnoge veštine su počele da iziskuju posebna znanja, pa su postepeno u rudarstvu i u oknima počeli da zapošljavaju i druge zanatlije: prvo radnike za obradu metala, a kasnije i električare. Kroz obuku koja je usledila, a koja je uključivala i polaganje ispita, zanatlija je sticao praktično iskustvo koje je bilo neophodno da bi pristupio ispitivanju za kopača. Ovim je obuhvaćen i teorijski i praktični deo.[3]
Rudari su morali da napune 20 godina da bi polagali ispit za kopača. Dakle, prije polaganja ispita, kopač pripravnik bi stekao bar dve godine praktičnog iskustva kao šegrt razvrstavač. Nakon polaganja ispita za kopača, organizovan je „diplomski“(Lossprechung).[4]
Hijerarhija[uredi | uredi izvor]
Kopač šegrt je radio pod nadzorom kopača, prateći njegova uputstva. Stariji, pređašnji kopači bilu su odgovorni za nadzor razvrstavača. Kopačima su bili nadređeni „Steigeri“ (nastojnici), koji su nazivani Dinghauer u nekim rudnicima, ili „Hutmann“ u manjim oknima.[5]
Ostali rudari u oknu su sa strahopoštovanjem gledali na kopače, iako ovi nisu imali stvarnog autoriteta nad njima. Nastojnici, koji su bili bitni zvaničnici u ranim danima državnog rudarstva, kasnije su postali jednaki običnim zaposlenima.
Unapređenje[uredi | uredi izvor]
U zavisnosti od marljivosti, veštine i podobnosti, kopač je mogao biti unapređen u „Hutmanna ili Steigera“. Bila su moguća čak i imenovanja za nadzornika smene, predstavnika u savetu (Berggeschworenen) ili menadžera rudnika (Bergmeister).[6] Krajem 18. veka zvaničnici su zakonski morali da pristupe obuci za inženjera na rudarskoj akademiji ili u rudarskoj školi. Usled toga, obuka za Steigera više nije mogla biti sprovedena samo kroz obuku na poslu.
Kopači sa mnogo godina iskustva, sposobni za vođstvo, sa dovoljnim brojem rudarskih i tehničkih veština, mogli su biti unapređeni u čin supervizora (Aufsichtshauer) ili starijeg kopača (Oberhauer). Međutim, kao takvi, oni nisu predstavljali nadzorno osoblje u pravnom smislu, ali su imali ulogu vođe tima.
Ako bi se kopač pokazao kao posebno sposoban, bio bi unapređen u „kopača majstora“ (Meisterhauer). Kao takav bio je odgovoran za tehničku obuku mlađih rudara. Majstori kopači su posebno obučavani za to na pripremnim kursevima, kojima je sledilo interno ispitivanje. Nadređene su im bile rudarske vlasti.
Posebno iskusni kopači sa više od 10 godina radnog staža i bar 35 godina starosti mogli su, ukoliko je bilo pogodno, biti unapređeni u „vodeće kopače“ (Fahrhauer). Da bi ovo postigli morali su da budu odgovarajuće struke. Njihova stručnost je procenjivana na takozvanim kursevima kopača (Fahrhauerkurs), koji su takođe predstavljali i potvrdu znanja. Vodeći kopači su bili odgovorne ličnosti u skladu sa Federalnim zakonom o rudarstvu (Bundesberggesetz), i dobijali su zvaničnu pismenu potvrdu (Bestellschreiben).[traži se izvor]
Radno vrijeme i plate[uredi | uredi izvor]
Radno vreme kopača, u zavisnosti od regije, bilo je između 10 i 12 sati, pri čemu vreme potrebno za ulazak i izlazak iz rudnika nije bilo ubrajano u satnicu. Nedeljna zarada kopača 1617. iznosila je svega 18 Mariengroschen. U to vreme za tako malu nedeljnu platu nisu mogli da kupe ni funtu maslaca. Danas, kopači rade 7 sati dnevno bez izlaska na površinu.
Slike[uredi | uredi izvor]
-
Utovar uglja, 1957. -
Eksploatacija uglja u ležećem položaju, Ruhr, 1961. -
Glavni na rudnoj planini, 1968. -
Horizontalno bušenje u Mensfeldu, rudnik škriljaca -
Obrada rastresite stene i rude, Mensfeld, rudnik škriljaca, 1952. -
Podgrada zidova
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Walter Bischoff, Heinz Bramann, Westfälische Berggewerkschaftskasse Bochum: Das kleine Bergbaulexikon. 7th ed., Verlag Glückauf GmbH, Essen. Bischoff, Walter (1988). Das kleine Bergbaulexikon. Verlag Glückauf. ISBN 978-3-7739-0501-7.
- ^ Brockhaus' Kleines Konversations-Lexikon, 5th edition, Vol. 1. Leipzig, 1911. pp. 186
- ^ Beispiel einer Prüfungsordnung für einen Maschinenhauer (retrieved 13 September 2012)
- ^ „DIETER SCHULZE-ELVERT: Meine Lossprechungsfeier im Duisburger Stadttheater”. Arhivirano iz originala 12. 08. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2014.
- ^ „Bergbau im Mansfelder Land”. Arhivirano iz originala 28. 03. 2015. g. Pristupljeno 24. 04. 2014.
- ^ Chronik von Wildemann Teil V (retrieved 13 September 2012)