Sabotaža
Sabotaža (engl. sabotage) je prikrivena, spontana ili organizovana delatnost kojom se, na podmukao i perfidan način, za kraće ili duže vreme, onemogućava ili ometa normalno funkcionisanje proizvodnih, upravnih i drugih delatnosti društva (zemlje, države) i, posredno ili neposredno, prouzrokuju materijalne i moralno-političke posledice.[1]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Iako nije ograničena vremenom i prostorom, niti obimom i učestalošću, sabotaža se najčešće javlja:
- u kriznim situacijama, odnosno u vreme zaoštrenih međunarodnih odnosa - u uslovima pojačane političe propagande i rata (psihološki rat);
- u periodu sprovođenja privrednih i društvenih mera koje pogađaju ekonomske, političke ili nacionaalne interese određenih slojeva (nacionalizacija, kolektivizacija, agrarna reforma, revolucija);
- u slučaju neposredne ratne opasnosti, mobililizacijskih priprema i prelaska sa mirnodopskog u ratno stanje. Može se vršiti na raznim sektorima društvenog života radi dezorganizovanja, zastoja u radu i neizvršenja plana.[1]
Posledice sabotaže mogu biti veoma teške, i najčešće nastupaju postepeno ili prikriveno. Sabotažu mogu vršiti lica koja u vršenju službene dužnosti ili radne obaveze imaju direktan ili indirektan pristup objektu sabotaže. Neke vidove sabotaže (npr. pasivnu rezistenciju) mogu vršiti skoro svi građani određene teritorije.[1]
Zavisno od ciljeva i političke motivacije njenih izvršilaca, sabotaža može biti u službi progresivnih (revolucionarnih), kontrarevolucionarnih ili stranih, neprijateljskih snaga. Po svom obliku sabotaža je u svim slučajevima gotovo ista; razlikuje se po tome koliko je, u konkretnom slučaju, masovna i spontana, odnosno pojedinačna i vezana za aktivnost agenata stranih obaveštajnih službi ili političke emigracije (kontrarevolucionarni pokreti i ratovi).[1]
Vrste[uredi | uredi izvor]
Zavisno od načina izvršenja, ili pak prioritetnih posledica koje izazivaju, sabotaža ima više vrsta; najčešće može biti: materijalna i psihološka. Materijalna se odnosi na oštećenje sredstava za proizvodnju, odnosno proizvodnih objekata, znatnih količina proizvoda, robe ilil materijala, dezorganizaciju i zastoj u proizvodnji, neizvršenje plana u državnim i radnim organizacijama. Psihološka sabotaža se odnosi na sprovođenje pasivne rezistencije. Sabotaža je jedan od oblika borbe i otpora u uslovima strane okupacije i pruža velike mogućnosti građanima da se aktivno angažuju protiv agresije.[1]
Pravni aspekt[uredi | uredi izvor]
Zakonodavstva mnogih zemalja kvalifikuju sabotažu kao samostalno krivično delo. Po krivičnom zakonu SFRJ, sabotaža je bila krivično delo protiv naroda i države, koje se sastoji u neizvršenju ili aljkavom vršenju službene dužnosti ili radne obaveze, odnosno u oštećenju ili upropašćavanju sredstava za proizvodnju na prikriven i podmukao način, zbog čega su nastupile predviđene posledice (kvarenje ili uništenje postrojenja, rušenje ili pravljenje nesolidnih građevinskih objekata, zastoj u radu i neizvršenje plana u državnim organima, ustanovama i privrednim organizacijama). Sva ta dela su sabotaža kada ih učinilac vrši u nameri podrivanja državne vlasti ili privrede. Ako nema takve namere, nema ni krivičnog dela sabotaže. Ako je sabotaža izvršena na vojnim objektima, počinilac potpada pod nadležnost vojnog suda. Poseban vid sabotaže u ratu je diverzija.[1]
Industrijska akcija[uredi | uredi izvor]
Na početku industrijske revolucije, kvalifikovani radnici poput ludita (1811-1812) koristili su sabotažu kao sredstvo pregovora u radnim sporovima.
Sindikati kao što su Industrijski radnici sveta (IWW) zagovarali su sabotažu kao sredstvo samoodbrane i direktne akcije protiv nepoštenih uslova rada.
IWW je delimično oblikovan filozofijom industrijskog sindikalizma Big Bil Hejvuda, a 1910. godine Hejvud je bio izložen sabotažama tokom turneje po Evropi:
Iskustvo koje je imalo najtrajniji uticaj na Hejvuda bilo je prisustvovanje generalnom štrajku Francuskih železnica. Umorni od čekanja da parlament postupi po njihovim zahtevima, železničari su napustili svoj posao širom zemlje. Francuska vlada je odgovorila tako što je regrutovala štrajkače u vojsku i potom im naredila da se vrate na posao. Nezastrašeni, radnici su počeli da štrajkuju. Odjednom se činilo da ništa ne mogu učiniti kako treba. Kvarljiva roba je stajala nedeljama, bili su zastranjena i zaboravljena. Roba upućena u Pariz bivala je preusmerena za Lion ili Marselj. Ova taktika - Francuzi su je nazvali „sabotaža” - donela je u štrajkačima ostvarenje njihovih zahteva i impresionirala Bila Hejvuda.[2][3]
Za IWW, značenje sabotaže je prošireno i na originalnu upotrebu termina: bilo kakvo umanjenje efikasnosti, uključujući usporavanje, štrajk, radno podbacivanje ili kreativno zabušavanje.[4]
Jedan od najoštrijih primera bio je na gradilištu hidrocentrale Robert-Boras 1974. godine u Kvebeku u Kanadi, kada su radnici koristili buldožere za rušenje električnih generatora, oštetili rezervoare goriva i zapalili zgrade. Projekat je odložen za godinu dana, a direktna veličina štete procenjena je na dva miliona kanadskih dolara. Uzroci nisu bili jasni, ali navedena su tri moguća faktora: međusindikalno rivalstvo, loši uslovi rada i percipirana arogancija američkih rukovodilaca izvođača radova, Bektel korporacije.[5]
Vojna taktika[uredi | uredi izvor]
U ratu, reč sabotaža se koristi da se opiše aktivnost pojedinca ili grupe koja nije povezana sa vojskom strana u ratu, kao što je strani agent ili domaći pristalica, posebno kada akcije dovode do uništenja ili oštećenja produktivnih ili vitalnih objekata, kao što su oprema, fabrike, brane, javni servisi, skladišta ili logistički putevi. Glavni primeri takve sabotaže su događaji Crni Tom i Kingslandska eksplozija. Poput špijuna, diverzanti koji izvode vojnu operaciju u civilnoj odeći ili neprijateljskim uniformama iza neprijateljskih linija podležu krivičnom gonjenju i krivičnim kaznama umesto pritvora kao ratni zarobljenici.[6][7] Uobičajeno je da vlada koja je na vlasti tokom rata ili pristalice ratne politike koriste taj termin olako protiv protivnika rata. Slično tome, nemački nacionalisti su govorili o ubodu nožem u leđa koji ih je koštao gubitka u Prvom svetskom ratu.[8]
Savremeni oblik sabotaže je distribucija softvera namenjenog oštećenju određenih industrijskih sistema. Na primer, američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) navodno je sabotirala sibirski gasovod tokom Hladnog rata, koristeći informacije iz Oproštajnog dosijea.[a] Noviji slučaj može biti kompjuterski crv Staksnet, koji je dizajniran da suptilno inficira i ošteti određene tipove industrijske opreme. Na osnovu ciljane opreme i lokacije zaraženih mašina, stručnjaci za bezbednost veruju da je reč o napadu na iranski nuklearni program od strane Sjedinjenih Država ili Izraela.
Sabotažu, dobro obavljenu, teško je otkriti i teško je ući u trag njenom poreklu. Tokom Drugog svetskog rata, SAD Federalni istražni biro (FBI) istražio je 19.649 slučajeva sabotaže i zaključio da neprijatelj nije izazvao nijednu od njih.[13]
Sabotaža u ratu, prema priručniku Službe za strateške servise (OSS), varira od visoko tehničkih coup de main činova koji zahtevaju detaljno planiranje i posebno obučene operatere, do bezbroj jednostavnih radnji koje obični građani-diverzanti mogu da izvrše. Jednostavna sabotaža se sprovodi na način da uključuje minimalnu opasnost od povrede, otkrivanja i odmazde. Postoje dve glavne metode sabotaže; fizičko uništenje i „ljudski element“. Dok je fizičko uništavanje kao metoda samo po sebi razumljivo, njegove mete su nijansirane, odražavajući objekte kojima diverzant ima normalan i neupadljiv pristup u svakodnevnom životu. „Ljudski element“ je zasnovan na univerzalnim prilikama za donošenje pogrešnih odluka, za usvajanje nesaradničkog stava i za podsticanje drugih da slede njihov primer.[14]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (knjiga 8). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 300—301.
- ^ Roughneck, The Life and Times of Big Bill Haywood, Peter Carlson, 1983, page 152.
- ^ Jimthor, Stablewars, May 2008
- ^ Roughneck, The Life and Times of Big Bill Haywood, Peter Carlson, 1983, pages 196–197.
- ^ Rinehart, J.W. The Tyranny of Work, Canadian Social Problems Series. Academic Press Canada (1975), pp. 78–79. ISBN 0-7747-3029-3.
- ^ Wilbur Redington Miller (29. 6. 2012). The Social History of Crime and Punishment in America: An Encyclopedia. SAGE Publications. str. 186. ISBN 978-0-7618-6137-9.
- ^ David Churchman (9. 5. 2013). Why We Fight: The Origins, Nature, and Management of Human Conflict. University Press of America. str. 186. ISBN 978-0-7618-6137-9.
- ^ Dokumentarfilm.com Arhivirano 26 februar 2006 na sajtu Wayback Machine
- ^ Reed, Thomas C. (2004). At the Abyss: An Insider's History of the Cold War. ISBN 978-0-8914-1821-4.
- ^ Medetsky, Anatoly (18. 3. 2004). „KGB Veteran Denies CIA Caused '82 Blast”. The Moscow Times. Arhivirano iz originala 31. 1. 2016. g. Pristupljeno 30. 7. 2015.
- ^ Mackeown, Patrick (10 August 2006). "Bookscape: Short Story - Famous Computer Hoaxes". Bookscape. Archived on 13 November 2010.
- ^ Hesseldahl, Arik; Kharif, Olga (10. 10. 2014). „Cyber Crime and Information Warfare: A 30-Year History”. Bloomberg Business. str. 2. Pristupljeno 30. 7. 2015.
- ^ Marrin, Albert (1985). The Secret Armies : Spies, Counterspies, and Saboteurs in World War II. New York: Atheneum. str. 37. ISBN 0-689-31165-6.
- ^ „Office of Strategic Services Simple Sabotage Manuel” (PDF). 17. 1. 1944. str. 1—2. Pristupljeno 24. 3. 2012.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (knjiga 8). Beograd: Vojnoizdavački zavod.
- Émile Pouget, Le sabotage; notes et postface de Grégoire Chamayou et Mathieu Triclot, 1913; Mille et une nuit, 2004; English translation, Sabotage, paperback, 112 pp., University Press of the Pacific, 2001, ISBN 0-89875-459-3.
- Milton, Giles (2017). Churchill's Ministry of Ungentlemanly Warfare. John Murray. ISBN 978-1-444-79898-2.
- Frankel, Jay (2002). „Exploring Ferenczi's Concept of Identification with the Aggressor: Its Role in Trauma, Everyday Life, and the Therapeutic Relationship”. Psychoanalytic Dialogues. 12 (1): 101—139. S2CID 144951828. doi:10.1080/10481881209348657.
- Howell, Elizabeth F. (mart 2014). „Ferenczi's concept of identification with the aggressor: understanding dissociative structure with interacting victim and abuser self-states”. The American Journal of Psychoanalysis. 74 (1): 48—59. PMID 24603172. S2CID 5576292. doi:10.1057/ajp.2013.40.
- Lahav, Yael; Ginzburg, Karni; Talmon, Anat; Spiegel, David (2019). „Reenacting Past Abuse – Identification with the Aggressor and Sexual Revictimization”. Journal of Trauma & Dissociation. 20 (4): 378—391. PMID 30734655. S2CID 73435528. doi:10.1080/15299732.2019.1572046.
- Lahav, Yael; Talmon, Anat; Ginzburg, Karni (27. 8. 2019). „Knowing the abuser inside and out: The development and psychometric evaluation of the Identification with the Aggressor Scale”. Journal of Interpersonal Violence. 36 (19–20): 9725—9748. PMID 31455143. S2CID 201656101. doi:10.1177/0886260519872306.
- Lahav, Yael; Allende, Santiago; Talmon, Anat; Spiegel, David (13. 7. 2020). „Identification with the Aggressor and Inward and Outward Aggression in Abuse Survivors”. Journal of Interpersonal Violence. PMID 32659159. S2CID 220521706. doi:10.1177/0886260520938516.
- Laplanche, Jean; Pontalis, Jean-Bertrand (2018). „Identification with the Aggressor”. The Language of Psychoanalysis. Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-0-429-92124-7.
- Prior, Stephen (2004). Object Relations in Severe Trauma. Psychotherapy of the Sexually Abused Child. Lanham, Maryland: Jason Aronson. str. 64. ISBN 978-0-765-70018-6. First edition.
- Figley, Charles R.; Kiser, Laurel J. (2013). Helping Traumatized Families. Abingdon-on-Thames: Routledge. str. 12. ISBN 978-1-136-70057-6.
- Mosher, Ralph (1992). Garrod, Andrew, ur. Learning for Life. Moral Education Theory and Practice. Santa Barbara, California: Greenwood Publishing Group. str. 194. ISBN 978-0-275-94045-4.
- Ferenczi, Sándor (1995). Dupont, Judith, ur. The Clinical Diary of Sándor Ferenczi. Translated by Michael Balint, Nicola Zarday Jackson (illustrated, reprint, revised izd.). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 144. ISBN 978-0-674-13527-7.
- Massing, Almuth (2013). Massing, Almuth, ur. Psychoanalytische Wege der Familientherapie. System Familie, Supplement. Springer-Verlag. str. 48. ISBN 978-3-642-75598-9. First edition.
- Sabourin, Pierre (17. 12. 2019). „Confusion of Tongues between Adults and the Child”. Encyclopedia.com. Farmington Hills, Michigan: Gale. Pristupljeno 3. 1. 2020.
- Rachman Wm., Arnold. „Ferenczi's "Confusion of Tongues" Paper: A Turning Point in the Understanding and Treatment of Trauma”. Arhivirano iz originala 20. 11. 2008. g. Pristupljeno 3. 1. 2020.
- Ferenczi, Sándor (1949). „Confusion of the Tongues Between the Adults and the Child—(The Language of Tenderness and of Passion)”. International Journal of Psycho-Analysis. 30 (4): 225—230. First edition.
- Freud, Anna (1994). Das Ich und die Abwehrmechanismen (6th, reprint izd.). Frankfurt: Fischer Taschenbuch Verlag. ISBN 978-3-596-42001-8. „Die Identifizierung mit dem Angreifer.”
- Aronson, Elliot; Carlsmith, J. Merrill (1963). „Effect Of The Severity Of Threat On The Devaluation Of Forbidden Behavior” (PDF). Journal of Abnormal and Social Psychology. 66 (6): 584—588. S2CID 2632863. doi:10.1037/h0039901. Arhivirano iz originala (PDF) 2019-03-04. g.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Office of Strategic Services Simple Sabotage Manual
- News, accounts and articles on workplace sabotage and organising – Sabotage, employee theft, strikes, etc.
- Ecodefense: A Field Guide to Monkeywrenching[mrtva veza]
- Article on malicious railroad sabotage
- Elizabeth Gurley Flinn, Sabotage, the conscious withdrawal of the workers' industrial efficiency
- Aadu Jogiaas: Disturbing soviet transmissions in August 1991.
- „The Tallinn Cables, A GLIMPSE INTO TALLINN'S SECRET HISTORY OF ESPIONAGE, Lonely Planet Magazine, December 2011” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 11. 2013. g.
