Tihon Luhovski

Tihon Luhovski

Tihon Luhovski (rođ. Timotej; prva polovina 15. veka, Velika kneževina Litvanija - 16 (29. juna) 1503, Tihonov skit, Ruska carevina) - pravoslavni monah, podvižnik, nemasnik, osnivač Nikolo-Tihonovskog manastira (Ivanovska oblast) .

1570. godine je kanonizovan za svetitelja. Poštovan je kao čudotvorac. Sve do 19. veka njegovo poštovanje je bilo rasprostranjeno na ogromnoj teritoriji u oblasti Gornje Volge - od Kažirova (savremena Kostromska oblast) i okoline Vetluge (savremena oblast Nižnjeg Novgoroda) do modernih sela.

Biografija

Timotej (svetovno ime Tihon) rođen je u prvoj polovini 15. veka u porodici blagočestivih roditelja. „Tihon je bio iz Male Rusije, sa litvanskih granica“, pisao je Dimitrije Rostovski („Knjiga Žitija svetih“). „Ni Litvin, ni Poljak, ali je bio iz Male Rusije“ ili iz onih krajeva koji su u to vreme bili pod jurisdikcijom Velike Kneževine Litvanije. Budući da su imućni ljudi, roditelji su svom sinu dali dobro obrazovanje, vaspitali ga u duhu pravoslavnog morala. U mladosti je živeo u Vilni, gde je ušao u vojnu službu.

Godine 1483. Timotej je otišao u Moskvu zajedno sa tamo izbeglim pravoslavnim knezom Fjodorom Belskim, praunukom kneza Olgerda, učesnika neuspešne zavere protiv velikog kneza Litvanije Kazimira IV. Prema rečima Dimitrija Rostovskog, „ne trpeći nasilje od Latina, preseli se u carski grad Moskvu i ovde poče da vodi pobožan život“. Tu se Timotej „čudio crkvenom dekanatu“ (Žitije). Svoje imanje je podelio siromasima i u obnovu manastira.

Jezik i lutanja

Potom je stupio u manastir na poslušanje, po svoj prilici jedan od moskovskih manastira, i kao „čovek zrelog doba i mudar u poučavanju” ubrzo je odlikovan monaškim postrigom, dobivši ime Tihon. „Ali život u svetu i najteža monaška poslušanja činili su mu se nedovoljnim da spasu dušu“, pisao je istraživač njegovog života Pjotr Ilinski, „i Tihon je otišao u severoistočne krajeve Moskovske kneževine, u kostromske zemlje. Prema Ilinskom, razlog za uklanjanje Tihona iz Moskve u Kostromsku oblast mogla bi biti činjenica da je u to vreme knez Belski bio osramoćen i zatvoren u Galiču.

Dugo je Tihon lutao po kostromskim zemljama, i gde god bi se zaustavio radi usamljenosti, ljudi su dolazili k njemu za pouke i blagoslov. Ne želeći da prekrši zavet samoće i ćutanja, išao je sve dalje. Tihon je bio pustinjak, bežao je od sveta, ali ga je svet obuzeo. Tada je ponizno rekao: „Idi od mene, ali nemoj da se iskušavam, jer sam i sam veliki grešnik“. Svoj uticaj nije širio kroz uputstva i pouke, već kroz primer njegovog podvižničkog života.

Prema Vetluškim hronikama, „Tihon je prošao kroz Šangu sa propovedi o poslušnosti galičkom bojaru Mihailu Mstislavskom i moskovskom knezu“, bio je u Kažirovu i Nikola-Bistrihu, u Pišugskoj i Zavodskoj volosti, gde je kasnije održavana godišnja proslava. O Tihonovom boravku na pojedinim mestima govore brojna narodna predanja i priče, koja su opstala najmanje do sredine 19. veka. U jednom od izveštaja Ilinskog, detaljno je opisana proslava Tihonovljevog dana u selu Mikhailovitsi Vetlužskog okruga. Opis je napravljen prema rečima lokalnog sveštenika Kopicinskog. Na ovim mestima postojala je legenda o Tihonovom boravku ovde i o oslobađanju lokalnog stanovništva od zmija. Do sada postoje izvori izvorske vode, prema legendi, koje je Tihon pronašao i očistio: u Zavolžskom okrugu u selima Izmailovo i Novljanski (Tihonov jaruga), u Vičugskom - u blizini Semigorja i Borščovke. U knjizi „Ukinuti manastiri Kostromske eparhije“ opisana je „Kosmodemjanska pustinja“ u blizini Sereda Upina, Nerehtskog okruga: „Ovde je oko 1852. godine još uvek bila veoma oronula crkva, narod je zove crkva Sv. Tihon Lukhskog, koji ju je, prema legendi, uredio. Postoji i legenda da su na Tihonov dan sveštenici sela Ivancevo svake godine služili liturgiju ovde. Prema knjizi „Crkve Kostromske eparhije“ (Sankt Peterburg, 1909).

Prebivalište kod Luha

Oko 1493. godine, uz dozvolu lokalnog vlastelina, Tihon se nastanio u gradu Kopitovu, „koji je tri polja od Lukha”, gde je postavio keliju[5]. Ovo mesto Žitije opisuje kao nepodesno za poljoprivredu: „A ako ti treba mesto, odlično je i nikako nepristojno, jer pesak je neizmeran baš, a kod prijatelja zemlje su reke neprohodne i močvare su velike, i to je nepogodno za poljoprivredu“. Tihon je izbegavao kontakte sa lokalnim stanovništvom i provodio vreme u molitvenim bdenjima i trudovima. Obrađivao je malu parcelu oskudne zemlje i rezbario razne drvene proizvode („tokarene šine“), uključujući i posuđe. Svoja dela postavio je pored puta, a ovde su mu umesto njih seljaci kupili hleb. Tihon nije dirao poklone. Nasuprot sadašnjeg manastira, na drugoj strani reke Luke, na mestu prve Tihonove kelije, nalazio se „bunar koji je iskopao monah“.

Uprkos Tihonovoj želji za samoćom, dva monaha, Fotije i Gerasim, dođoše k njemu u pustinju, i radi njih podvižnik se preseli tri milje od Kopitova, na pogodnije mesto. Tihonovi učenici su bili i Tadej i Filaret. Imenovani učenici su proslavljeni kao svetitelji. Njihova imena sačuvana su u drevnim sinodikima Tihonove Isposnice i na drevnoj ikoni Svetog Tihona . Podvižnici su svojim trudom zarađivali za život. Nekoliko monaha se postepeno okupljalo oko Tihona i formirao se skit. Sve vreme svog života u blizini Luha, Tihon je patio od teške bolesti: „A u velikoj bolesti, ovo je od grizanja svireposti, ali ni danima ni noću nikada neće prestati od moli i kleči. Strašno je gledati ovu nesreću, još je pokvarenija, ali nedra i sa izvorom vode samo su nabujali, kao od jednog malog koraka u takvim bolestima koje slučajno umiru“ (Život).

Do 1498. godine, princ Fjodor Belski je oslobođen i postao je vlasnik lokalnih zemalja (Ludž, Vichuga, Kineshma sa susednim selima). Duhovni testament moskovskog velikog kneza Ivana III kaže da je ove zemlje veliki knez dao Belskom kao miraz njegovoj nećakinji Ani Vasiljevnoj, ćerki njegove sestre, princeze Ane Rjazanske (takođe Ane Vasiljevne). Verovatno je nekadašnje prijateljstvo ratnika Timoteja i princa Belskog, kao i slava u narodu o Tihonovim podvizima, odigrali odlučujuću ulogu u tome što je knez dao braći mali plac kod Kopitova na ušću reke reke Lukha i Vozopolj. Ovde je Tihon „uredio skit, sabrao mnogo učenika i počeo da se podvizava u postu i uzdržanju“, pisao je Dimitrije Rostovski. Tako je počeo budući Nikolo-Tihonov manastir. Njegova prva građevina na ovoj zemlji bila je mala crkva brvnara u ime Nikolaja Čudotvorca[1]

Tihon je odbio da bude iguman, želeći da ostane prost monah sutan do smrti[1]. Prema rečima Dimitrija Rostovskog, on nije prihvatio sveštenstvo. Tihon je takođe odbio da pruži duhovno rukovodstvo monasima i mirjanima: „On, bežeći od njih, nije razgovarao sa njima osim jedne jedine reči, jež“ „Idi od mene, ali nemoj da se iskušavam, jer sam grešni muž“ ( Žitije), dok se ishrana duhovne dece smatrala najvažnijom prekretnicom u biografiji svetitelja. Međutim, on je i dalje ostao duhovni mentor braće. „Siromaštvo i trud su direktan put ka spasenju“, rekao je Tihon, i ovaj zavet je postao glavna stvar za manastir dugi niz godina. Imanje kod manastira se javlja tek 70-ih godina 16. veka.

Prema rečima Dimitrija Rostovskog, „saznavši unapred o svom odlasku Bogu i poučivši svoje učenike u svemu što im može poslužiti na duhovnu korist, monah se upokojio u večnim manastirima“. Tihon je umro 16 (29) juna 1503. godine, na dan anđela svog. „Bili su najsiromašniji“, pisao je prepisivač rukom pisanog Žitija žitelja manastira. Njihovo siromaštvo je dostiglo toliku meru da pokojni Tihon nije imao šta da sahrani. Ali se neočekivano pojavi izaslanik suzdalskog episkopa Nifonta i donese monašku odeždu za pokojnika[1] i kovčeg je okovan gvozdenim ekserima.