Uvertira

Uvertira (od franc. ouverture, lit. „otvaranje”) uvodna je muzika za neko dramsko-muzičko ili vokalno-instrumentalno delo, Značajniji razvoj teatrologije i teatrološka istraživanja urađena su tokom 20. stoleća. kao što su bili balet, opera, ili oratorijum u 17. veku. Tokom rane romantičarske ere, kompozitori poput Betovena i Mendelsona komponovali su uvertire koja su bile nezavisna, samostalno instrumentalna, programska dela koja su prednjačila žanrovima poput simfonijske pesme. Oni su „u početku nesumnjivo bili namenjeni izvođenju na početku programa“. Uvertira je muzika kojom kompozitor upoznaje slušaoce o muzičkim događajima koje će čuti u samom delu. Uvertira je sastavljena od najistaknutijih mesta muzičkog dela. Uvertira može da bude i samostalni muzički oblik.

Istorija

17. vek

Ideja instrumentalnog uvoda za operu nastala je tokom 17. veka. Opera Evridika Jakopa Perija započinje kratkim instrumentalnim ritornellom, Monteverdijeva opera Orfej (L'Orfeo, 1607) otvara se tokatom, u ovom slučaju fanfarama za prigušene trube. Važniji je ipak bio prolog, koji se sastojao od otpevanog dijaloga alegorijskih likova koji su tako najavili teme prikazanih priča.

Francuska uvertira

Kao glazbeni oblik, francuska uvertira prvo se pojavljuje u dvorskim baletima i operama Žan-Batiste Lilija, koje je razradio iz sličnog, dvodelnog oblika nazvanog Uvertira, prisutnog u francuskim baletima de cour (ballet de cour) već 1640-ih. Ovakva francuska uvertira sastojala se od sporog uvoda s istaknutim punktiranim ritmom, praćenog živahnim pokretom u stilu fuge. Uvertira je često praćena nizom plesnih melodija pre nego što se zastor podigne, a često bi se vraćala sledeći Prolog da uvede akciju pravilno. Ovaj stil uvertira takođe je bio korišten u engleskom operi, prevašodno u operi „Didona i Eneja” Henrija Persela. Njen karakteristični ritmički profil i funkcija doveli su do francuskog stila uvertire kakav je pronađen u delima kasnobaroknih kompozitora kao što su Johan Sebastijan Bah, Georg Fridrih Hendl i Georg Filip Teleman. Stil se najčešće koristi u preludijima i suitama, a može se naći i u insceniranim vokalnim delima poput kantata, na primer u uvodnom zboru Bahove kantate „Nun komm, der Heiden Heiland, BWV 61”. Handel takođe koristi francuski stil uvertira u nekim svojim italijanskim operama, na primer u operi „Julije Cezar” (Giulio Cesare).

Italijanska uvertira

U Italiji je poseban oblik nazvan „uvertira” nastao 1680-ih, a posebno se istaknuo u operama Alesandra Skarlatija. Ovaj se oblik proširio i celom Evropom zamenivši francuski oblik kao standardne operske uvertire do sredine 18. veka. Njegov uobičajeni oblik nalazi se u tri generalno homofona stava: brzi – spori – brzi. Prvi stav obično je bio u dvodobnoj meri i u duru. Drugi, spori stav u ranijim primerima obično je bio prilično kratak, te je najčešće bio u kontrastnom tonalitetu. Zaključni, treći stav, bio je plesni i najčešće s ritmovima Giga ili menueta, te se vratio tonalitetu početnog stavk. Kako se forma razvijala, prvi je stava često uključivao elemente fanfara i poprimao obrazac takozvanog sonatinskog oblika (sonatni oblik bez tzv. provedbe), dok je drugi stav postao je prošireniji i lirski. Italijanske uvertire često su se odvajale od njihovih opera i izvodile kao nezavisne koncertne kompozicije. U tom su kontekstu one postale važne u ranoj istoriji simfonije.

18. vek

Pre 18. seka, simfonija i uvertira bile su kao oblik gotovo iste, te se ne bi razlikovale ukoliko bi se uvertire izdvojile iz opera i izvodile kao samostalna instrumentalna dela, dok bi se simfonije izvodile pre opere kao uvertira. Nakon što je opera seria (ozbiljna opera) reformisana, uvertira se počela uveliko razlikovati od simfonije, a kompozitori su počeli dramatično i emotivno da povezuju sadržaj uvertira sa svojim operama. Uvertira bi sadržavala elemente same opere, prateći reformsku ideologiju kojom muzika i svi drugi elementi na pozornicama služe za poboljšanje zapleta. Tipičan primer takvih uvertira bila je La Magnifique, autora Andre Gretrija, u kojoj je muzičko citirano nekoliko arija.

Opera 19. veka

U operi 19. veka uvertira, Vorspiel, Einleitung, Introduction ili kako se god još može nazvati, generalno nije ništa drugo do muzika koja se odvija pre podizanja zastora. Vorspiel Riharda Vagnera za operu Lohengrin kratki je samostalni stavakutemeljen na muzici Grala. U italijanskoj operi nakon oko 1800. „uvertira” je postala poznata kao sinfonija. Fišer takođe primećuje da je pojam Sinfonia avanti l'opera (doslovno: „simfonija pre opere”) bio „rani izraz za sinfoniju koja se koristila za početak opere, tj. kao uvertira”.

Koncertna uvertira

Početkom 19. veka

Iako su se do kraja osamnaestog veka operne uvertire već počele izvoditi kao zasebni stavovi u koncertnoj dvorani, „koncertna uvertira” kao samostalno koncertno delo nezavisno od scenskih izvedbi i generalno temeljeno na nekoj književnoj temi, počela se pojavljivati već početkom romantizma. Karl Marija fon Veber napisao je dve koncertne uvertire, Der Beherrscher der Geister ('Vladar duhova', 1811, reviziju uvertira za svoju nedovršenu operu Rübezahl iz 1805) i Jubel-Ouvertüre ('Jubilarna uvertira', 1818, inkorporirajući himnu Bože, čuvaj kralja u njenom vrhuncu). Ipak, uvertira Ein Sommernachtstraum Feliksa Mendelsona (1826) generalno se smatra prvom koncertnom uvertirom. Ostali Mendelsonovi doprinosi ovom obliku uključuju njegove uvertire Meeresstille und glückliche Fahrt (1828), Die Hebriden (1830; poznata i kao Fingalova pećina), Die schöne Melusine (Lepa Melusina, 1834) i Ruy Blas (1839). Ostale zapažene rane koncertne uvertire komponovao je Ektor Berlioz (npr. Les Francs juges (1826) i Le corsaire (1828)).

Kasnije u 19. veku

U 1850-im koncertnu je uvertiru zamenila simfonijska pesma, oblik koji je osmislio Franc List u nekoliko dela koja su započela kao dramatične uvertire. Razlika između dva žanra bila je sloboda oblikovanja muzičke forme prema spoljnim programskim zahtevima. Simfonijska pesma postala je preferirani oblik za „naprednije” kompozitore, poput Sezara Franka, Kamija Sen-Sansa, Riharda Štrausa, Aleksandara Skrjabina i Arnolda Šenberga, dok su konzervativniji kompozitori poput Antona Rubinštajna, Čajkovskog, Johanesa Bramsa, Roberta Šumana i Artura Salivana ostali verni uvertirama. U doba kad je simfonijska pesma već postala popularna, Brams je napisao svoju Svečanu akademsku uvertiru (op. 80) i Tragičnu uvertiru (op. 81). Primer očitog uticaja simfonijske pesme kao oblika na uvertiru jeste Uvertira 1812. Petra Iljiča Čajkovskog (op. 49, 1880). Njegova jednako poznata Romeo i Julija takođe je klasifikovana kao uvertira-fantazija.

20. vek

U evropskoj muzici nakon 1900, tipičan primer činjenice kako uvertira počinje da poprima vezu s tradicionalnim oblicima je Svečana uvertira Dmitrija Šostakoviča (op. 96, 1954), podeljena u dva povezana dela: „Alegreto” i „Presto”. Velika, velika uvertira (A grand, grand overture) Malkolma Arnolda (op. 57; 1956), takođe jedan od primera uvertire 20. veka, parodija je na temu uvertira s prelaza 19. na 20. vek komponovana za veliki orkestar s orguljama, proširenom sekcijom limenih divača i obveznim deonicama za četiri puške, tri Huverova usisivača i jedan električni čistač podova, a posvećena je američkom predsedniku H. K. Huveru.

Literatura

• Anon. 1957. "Music: Op. I for Vacuum Cleaners" Time (April 22).
• Blom, Eric. 1954. "Overture". Grove's Dictionary of Music and Musicians, fifth edition, edited by Eric Blom. London: Macmillan Publishers; Toronto, Canada: Macmillan Publishers.
• Burrows, Donald. 2012. Handel, second edition. Master Musicians Series. Oxford and New York: Oxford University Press.
• Burton-Page, Piers. n.d. "Malcolm Arnold: A Grand, Grand Overture, Programme Note". Chester-Novello publisher's website (accessed 6 November 2009).
• Carter, Tim. „Prologue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.  .
• Charlton, David and M. Elizabeth C. Bartlet. n.d. "Grétry, André-Ernest-Modeste." Grove Music Online.Oxford Music Online. Oxford University Press, accessed March 29, 2016,http://www.oxfordmusiconline.com/subscriber/article/grove/music/43361.
• Fisher, Stephen C. 1998. "Sinfonia". The New Grove Dictionary of Opera, four volumes, edited by Stanley Sadie. London: Macmillan Publishers, Inc. ISBN 978-0-333-73432-2..
• Fisher, Stephen C. 2001. "Italian Overture." The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
• Larue, Jan. 2001. "Sinfonia 2: After 1700". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
• Maycock, Robert. 2009. "What's On/Programme Notes, Malcolm Arnold (1921–2006), A Grand, Grand Overture, Op. 57 (1956)" BBC Proms programme, Prom 76: Last Night of the Proms (Saturday 12 September).
• Taruskin, Richard. n.d. Chapter 10: "Instrumental Music Lifts Off." In his Music In The Seventeenth And Eighteenth Centuries (Oxford History of Western Music). New York: Oxford University Press. Retrieved 29 March 2016.
• Temperley, Nicholas. 2001. "Overture". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
• Waterman, George Gow, and James R. Anthony. 2001. "French Overture". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
• Barnes, Harold, "Borodin, Alexander Porfir'yevich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Bonds, Mark Evan, "Symphony: II. 19th century," The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3.
• Brown, David, Mussorgsky: His Life and Works (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-816587-0
• Clapham, John, ed. Stanley Sadie, "Dvořák, Antonin", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Clapham, John, ed. Stanley Sadie, "Smetana, Bedřich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Fallon, Daniel M. and Sabina Teller Ratner, ed. Stanley Sadie, "Saint-Saëns, Camille", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
• Hepokoski, James, ed. Stanley Sadie, "Sibelius, Jean", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
• Larue, Jan and Eugene K. Wolf, ed. Stanley Sadie, "Symphony: I. 18th century," The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3.
• Kennedy, Michael, "Absolute Music", "Program Music" and "Symphonic Poem", The Oxford Dictionary of Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 1986, 1985). ISBN 0-19-311333-3
• Latham, Allison, ed. Allison Latham, "Symphonie Fantastique", The Oxford Companion to Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-866212-2
• Macdonald, Hugh, ed Stanley Sadie, "Symphonic Poem", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Macdonald, Hugh, ed. Stanley Sadie, "Transformation, thematic", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
• Maes, Francis, tr. Arnold J. Pomerans and Erica Pomerans, A History of Russian Music: From Kamarinskaya to Babi Yar (Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press, 2002). ISBN 0-520-21815-9
• Mueller, Rena Charin: Liszt's "Tasso" Sketchbook: Studies in Sources and Revisions, Ph. D. dissertation, New York University 1986.
• Murray, Michael, French Masters of the Organ: Saint-Saëns, Franck, Widor, Vierne, Dupré, Langlais, Messiaen (New Haven and London: Yale University Press, 1998).
• Orledge, Robert, ed. Stanley Sadie, "Koechlin, Charles", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Sadie, Stanley, ed. Stanley Sadie, "Opera: I. General", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Schonberg, Harold C., The Great Conductors (New York: Simon and Schuster, 1967). Library of Congress Catalog Card Number 67-19821.
• Searle, Humphrey, ed Stanley Sadie, "Liszt, Franz", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, First Edition (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Searle, Humphrey, ed. Alan Walker, "The Orchestral Works", Franz Liszt: The Man and His Music (New York: Taplinger Publishing Company, 1970). SBN 8008-2990-5
• Shulstad, Reeves, ed. Kenneth Hamilton, "Liszt's symphonic poems and symphonies", The Cambridge Companion to Liszt (Cambridge and New York: Cambridge University Press, 2005). ISBN 0-521-64462-3 (paperback).
• Spencer, Jennifer, ed. Stanley Sadie, "Lyadov, Anatol Konstantinovich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
• Spencer, Piers, ed. Allison Latham, "Symphonic poem [tone-poem]", The Oxford Companion to Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-866212-2
• Temperley, Nicholas, ed. Stanley Sadie, "Overture", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
• Ulrich, Homer, Symphonic Music: Its Evolution since the Renaissance (New York: Columbia University Press, 1952).
• Walker, Alan, Franz Liszt, Volume 2: The Weimar Years, 1848-1861 (New York: Alfred A Knopf, 1989). ISBN 0-394-52540-X