Музика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Note.jpg

Музика (грчки: μουσική - уметност муза) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента: мелодију, ритам и хармонију.

Први облици музике[уреди]

Први облици музике настају у старијем каменом добу - палеолиту. Прва истраживања врши Чарлс Дарвин у XIX веку. Научници који су се тада бавили истраживањем музике нису били образовани музиколози. Постоји више теорија о настанку музике.

  1. Човек је почео да испушта низове гласова покушавајући да привуче супротан пол.
  2. Човек пева из потребе да комуницира са другим људима из заједнице.
  3. Човек покушава да опонаша звукове из природе.
  4. Током рада човек удара гранчицама које користи као алат и схвата да се тај звук може поновити.

Те теорије нису прихваћене зато што није постојало материјалних доказа. Жил Комбарје је тврдио да музика захтева интелект (развијене менталне способности). Током вршења разних експедиција и истраживања Афричких и Амазонских прашума откривене су заједнице (племена) на ниском степену развоја. Жил Комбарје присуствује обредима и ритуалима разних племена и долази до закључка да музика настаје и развија се као део магијског обреда. Људи првобитне заједнице певају једноставне песме (само неколико тонских висина које се стално понављају). Певање је имало улогу да доведе врача у стање транса како би он могао да комуницира са боговима (силе природе).

Та музика била је строго функционална. Није се смела певати ван обреда јер се сматрало да то може разбеснети богове. Музика је најчешће била ритмичка. Као инструменти користе се људски глас и тело. Цело племе учествује у обреду. Људи су пљескали длановима или су се ударали по телу (мировање није било дозвољено). Музика је била врло изражајна и гласна јер се сматрало да ће тако лакше допрети до богова. Ова музика најпре подразумева текст и мелодију.

Ови ритуали се сматрају за порекло уметности уопште јер обједињују све врсте уметности. Таква појава назива се синкретизам. Током обреда који је служио као припрема за лов људи су цртали ликове животиња које иду да лове. Исто тако ритуал је временом добио и облик сценске игре зато што су људи по повратку приказивали целом племену сцене из лова (такође у оквиру обреда).

1877. године Амерички истраживач и проналазач Томас Алва Едисон изумио је фонограф (први уређај који је могао да сними и поново репродукује звук). Овај уређај се користио за снимање песама Америчких Индијанаца који живе у резерватима. Користећи ове снимке и упоређујући их са другим обредним песмама научници су потврдили теорију Жила Комбарјеа.

Музика старих робовласничких цивилизација[уреди]

Од IV миленијума п. н. е. до 476. године, на подручју Средоземља, Средњег и Далеког истока развијале су се моћне робовласничке цивилизације: Египат, Индија, Кина, Месопотамија, Израел, Грчка и Рим. Класним друштвеним раслојавањем, јавила се и подела на музику владајуће класе - робовласника и музику обесправљеног народа - робова.

Врсте певања[уреди]

  • Архаично певање је нетемперовано певање што значи да нема крај (бескрајно се понавља).
  • Логогена мелодија је мелодија која има мали број тонова и мали опсег тонских висина које се стално понављају. Логогена (Грчка реч "лого" у преводу "реч") што значи да је текст имао важнију улогу.
  • Патогена мелодија је мелодија коју људи певају у тренуцима великог узбуђења или туге. Патогена (Грчка реч "патос" у преводу "узбуђење"). Везана је за појединца, никад се не може тачно поновити и има велики тонски опсег (најчешће оплакивање блиске особе која је умрла).
  • Мелогена мелодија (Грчка реч "мелос" у преводу "певање, мелодија") што значи да има тачно утврђену мелодију која је стална и не мења се.
  • Традиционално народно певање - фолклор. Најстарији облици традиционалне музике се чувају у ритуалима племена и у фолклору цивилизованих народа.
  • Дечје песме. Песме које су најближе дечјем менталном нивоу (једноставне - са неколико тонова).
  • Респонзоријално певање. Песме у којима се смењује певање групе и солисте.
  • Антифоно певање. Песме у којима се смењују две групе певача.
  • Солистичко певање. Није увек везано за тужбалице. Јавља се и у фолклору.
  • Рудиментарно певање. Песме чија мелодија садржи више гласова (вишегласје).
  • Хетерофоно певање (хетерофонија - разногласје). Током извођења песама у ритуалима племенских заједница дешавало се да неко из групе скрене са утврђене интонације што није узроковало настанак вишегласја али је мењало мелодијски ток.
  • Бордун. Певање у коме један певач пева мелодију а други певач или група све време „држи“ исти тон без промене висине.
  • Канон. Певање у којем више певача или више група пева исту песму али у различитим интервалима времена. Један певач или група почне, у тачно одређеном тренутку други певач или група почиње да пева мелодију од почетка.

Одређенији приступ музици; материјал музике[уреди]

Музика је уобличено време (за разлику од сликарства које уобличава простор). Музика се може доживети само у току времена. Из тог разлога музика по дефиницији мора да има ритмичко уређење свог сировог материјала (тонова). Сем помоћу ритма, музика може бити уређена помоћу мелодије (редослед различитих висина тонова) и хармоније (истовременост одређених висина тонова).

Тачна дефиниција шта музика јесте а шта није, није могућа. Није обавезујуће да музику прави човек, поготово ако хоћемо да узмемо у обзир пев птица и сличне звукове из природе. Безбрижно звиждање, звуци кретања локомотиве као и штимовање инструмената су други гранични случајеви код којих је сваки покушај постављања оштре границе између музике и „не-музике“ немогућ.

На крају крајева, авантгардни композитори 20. века су сасвим свесно померали границе музике тако што су се одрекли да обликују ритам, хармонију а камоли мелодију; у концертним салама су пуштали снимке звукова из свих могућих животних области, као и звуке створене помоћу генератора случајности (алеаторика) а неретко је и тишина декларисана као музика (Џон Кејџ).

Наука о музици[уреди]

Наука о музици и њене дисциплине обрађују са научне тачке гледишта настанак и развој музике, њене ствараоце - композиторе, њихова дела и извођаче (оркестар) као и музичке инструменте.

Концерт у Салцбургу

Даљи правци истраживања музике су теорија музике која анализира музику и даје упутства за њено компоновање, и њена краљевска дисциплина хармонија као и музичка социологија и музичка психологија.

Музичке дисциплине се могу грубо поделити у три групе:

  1. систематске музичке дисциплине: музичка социологија, музичка естетика, музичка акустика, музичка педагогија, музичка психологија, етномузикологија
  2. примење музичке дисциплине: музичка критика, познавање музике, конструисање инструмената
  3. историјске музичке дисциплине: познавање инструмената, нотације, слога, музичких извора, иконографија, стилистика, пракса извођења музике

Врсте, форме, жанрови и стилови[уреди]

Са систематизацијом музике по интерсубјективним критеријумима се баве дисциплине познавања врста музике и музички облици (види врсте и облици музике) као и стилистика (види стилски правци музике).

Наука о музици је направила више димензија уређења, од којих су неке са више а неке са мање успеха примењене.

Музичка педагогија[уреди]

Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :