Uzročnost (pravo)

Ukoliko ste tražili filozofski koncept uzročnosti, pogledajte članak Uzročnost.

Uzročnost je veoma bitan pravni termin, koji ispituje odnos između određene radnje i njene posledice (posledične krivične radnje). Pri tome se radnja definiše kao uzrok, a odnos se naziva uzročni odnos.

Jedan od najtežih problema sa kojima se krivično pravo oduvek suočavalo, predstavlja utvrđivanje uzročnog odnosa između radnje i posledice krivičnog dela. Ono se kod krivičnih dela ugrožavanja uopšte, zasniva na utvrđivanju hipotetičkog uzročnog toka, koji sud mora da utvrdi na osnovu iskustva i okolnosti svakog konkretnog slučaja, posebno s obzirom na karakter i meru kršenja propisa.

Uzročnost je relevantna samo kod onih krivičnih dela, koja za svoj ishod imaju posledicu u užem smislu. Nema uzročne veze kod onih dela koja kao konstitutivni element u svom biću ne sadrže posledicu. Sama posledica je tu konsumirana radnjom izvršenja. Na primer, kod krivičnog dela davanja lažnog iskaza, radnja davanja lažnog iskaza je dovršena samim davanjem lažnog iskaza, bez potrebe za nastupanjem određene posledice. Sama posledica nastupila je dovršenjem radnje izvršenja.

Problemi u određivanju uzročnosti

Osnovni problem uzročnosti sastoji se u izdvajanju jednog od mnoštva uslova, koji doprinose nastupanju posledice i njegovom označavanju kao uzroka posledice. U praksi, najčešći su slučajevi da je ljudska radnja neposredni uslov zabranjene posledice i u tom slučaju je, uzročna veza nesumnjiva. Problem nastaje u onim, istina ređe slučajevima, kada se između ljudske radnje i zabranjene posledice ne vidi direktna veza, tj postoje jedan ili više drugih događaja kao uslov posledice. Taj problem u nauci krivičnog prava se naziva prekid uzročne veze. Postoji više teorija u određivanju uzročnosti.

Teorija adekvatne uzročnosti

Uzrok je onaj uslov koji je tipičan u tom smislu da po pravilu prouzrokuje određenu posledicu.

Da bi prema učenju o adekvatnoj uzročnosti radnja predstavljala uzrok posledice, potrebno je da je posledici adekvatna – iskustveno podobna da je proizvede. Da bi se posledica učiniocu mogla pripisati, nephodno je da prema kriterijumu verovatnoće njegovo ponašanje bude adekvatno nastaloj posledici. Formula adekvatnosti je u krivičnom pravu podobna da isključi uračunavanje samo krajnje atipičnih i malo verovatnih kauzalnih tokova, te se i formuliše u negativnom obliku – učiniocu se posmatrana posledica ne može uračunati u koliko izgleda neverovatno da radnja za sobom povlači njeno nastupanje.

Slabost ove teorije je što eliminiše atipične slučajeve i ako su upravo oni, u izuzetnim situacijama, uzrok nastupanja posledice. Zato, teorija adekvatne uzročnosti može da posluži kao dopunski kriterijum, u smislu sužavanja broja uslova, koji se prema teoriji ekvivalencije mogu smatrati uzrokom.

Teorija jednakosti uslova (teorija ekvivalencije)

U svojoj izvornoj formuli, koju je austrijski procesualista Glazer (nem. Julius Anton Glaser) oblikovao još 1843. godine, a dalje 1873. razradio Buri (nem. Maximilian von Buri) – kauzalan je svaki uslov koji se ne može prenebregnuti, a da posledica ne otpadne, poznata takođe kao formula lat. condicio sine qua non.

Uzroci su svi relevantni uslovi, tj. oni bez kojih ne bi nastupila posledica. Ova teorija izjednačava sve uslove, koji su na bilo koji način doprineli nastupanju posledice.

Slabost ove teorije je u tome što isuviše proširuje pojam uzroka. Njeno primenom, u nekim praktičnim slučajevima se nikako ne može doći do zadovoljavajuceg rešenja. Npr, u teorijskom slučaju dvostruke uzročnosti, kada dva učinioca, potpuno nezavisno jedan od drugog, izvrše isto krivično delo, sa istom mogućom posledicom. Srećom, istovremenost se teško dokazuje i retko dešava, pa bi se većina praktičnih slučajeva ovom teorijom moglo rešiti primenom pravila da je posledicu prouzrokovala prva radnja.

Orijetacioni kriterijumi

U teoriji postoji shvatanje da se pitanje uzročnosti ne može rešiti pomoću neke formule, odnosno teorije, ali se mogu postaviti određeni orijentacioni kriterijumi. Ti kriterijumi, prema Nikoli Srzentiću - Aleksandru Stajiću su sledeći:

• Uzročnost u krivičnom pravu se mora naslanjati na učenje o uzročnosti dijalektičkog materijalizma.
• U slučaju postojanja daljih i bližih uslova, odnosno posrednih i neposrednih uslova, neposredni uslovi su uvek uzroci posledice.
• Uzrok se uvek ograničava na ljudsku radnju, čak i onda kada nije imala pretežan značaj za nastupanje posledice.
• U slučaju prekida uzročne veze zasnivanja novog uzročnog odnosa, uslov koji je pokrenuo prvobitni uzročni odnos ne može biti uzrok konačne posledice.
• Pitanje uzročnosti treba posmatrati odvojeno od vinosti.

Ovi kriterijumi mogu da budu korisni za rešavanje problema uzročnosti, ali samo kao putokazi u rešavanju uzročnosti nekog konkretnog slučaja.

Uzročnost u okviru objektivnog uračunavanja

Prema teoriji o objektivnom uračunavanju, uzročnost je samo neophodna pretpostavka da bi se neko delo određenom učiniocu moglo pripisati.

• U prvoj fazi potrebno je ustanoviti postojanje veze između radnje i posledice, što se svodi na razmatranje pitanja uzročnosti. Primenom teorije ekvivalencije ispituje se da li radnja učinioca predstavlja uzrok nastupanja posledice.
• U drugoj fazi, da bi se smanjio broj uslova koji se mogu smatrati uzrokom, a bez kojeg posledica ne bi nastupila, pristupa se utvrđivanju veze između radnje i posledice. Utvrđuje da li posledica može objektivno da se pripiše učiniocu kao njegovo delo i razmatra da li je učinilac mogao da upravlja događajem, odnosno da li se ceo događaj može svesti na jednu ličnost, kao subjekat događaja.

Pošto ne postoji apsolutna mogućnost vladanja nad tokom događaja, da bi se nekom licu pripisala posledica, kao njegovo delo, dovoljno je što je to lice svojom radnjom stvorilo ili povećalo opasnost iz koje je proistekla posledica.

Uzročnost kod krivičnih dela nečinjenja (propuštanja)

Kod nečinjenja se postavlja pitanje da li se i nečinjenjem može prouzrokovati određena promena u spoljnom svetu, tj. da li je nečinjenje kao uzrok moguć kod krivičnih dela nečinjenja. Za postojanje krivičnog dela potrebno je utvrditi povezanost između propuštanja određene radnje i nastupanja posledice krivičnog dela. Međutim, propuštanje samo po sebi ne može prouzrokovati nikakvu posledicu.

Postoje različita teoretska shvatanja koja traže uzročnost u nečinjenju. Prema teoriji nečinjenja, smatra da je uslov posledice sve ono što je doprinelo proizvođenju iste, drugim rečima, bez čega ona ne bi bila proizvedena. Tada je nečinjenje negativni uslov. Ako se uzročnost kod nečinjenja sastoji u propuštanju da se jedan uzročni lanac skrene sa svog redovnog toka, čime dolazi do zabranjene posledice, to je u stvari isto hipoteza – hipotetička uzročnost.

Postavlja se pitanje šta bi bilo ako bi se preduzela radnja koju je neko lice (garant) bilo dužno da preduzme. Ako se utvrdi da u tom slučaju posledica ne bi nastupila, smatra se da uzročnost postoji. Tačnije, treba postaviti pitanje da li bi posledica izostala da je garant preduzeo radnju, koju je bio dužan da preduzme. Teško je odrediti odgovarajući stepen verovatnoće, da bi se neka krivično delo propuštanja objektivno moglo pripisati garantu.

U savremenoj krivičnopravnoj teoriji postoje u tom pogledu dva shvatanja:

1. Potreban je visok stepen verovatnoće koji se graniči sa potpunom sigurnošću.
2. Dovoljno je da preduzeta radnja dovodi do umanjenja rizika u odnosu na opasnost koja preti zaštićenom dobru.

I ako drugo shvatanje u novije vreme ima sve više pristalica, ono je neprihvatljivo zato što znatno proširuje slučajeve, obuhvatajući i one u kojima je otklanjanje posledice i pored preduzete radnje veoma neizvesno. Polazeći od načela zakonitosti prihvatljivije je prvo shvatanje.

Jedna od najvažnijih razlika između građanskog i krivičnog prava uopšte, odnosi se na razlike između uzročnosti u građanskom i uzročnosti u krivičnom pravu. Dok u krivičnom pravu uzročna veza između radnje i posledice mora da bude na granici potpune sigurnosti, dotle se u građanskom pravu može prihvatiti da stepen verovatnoće u odnosu između radnje i posledice, da stepen verovatnoće da će posledica nastupiti ili neće nastupiti, bude nešto niži.

U našim sudovima veoma su retki primeri objavljenih presuda, koje se odnose za dela nečinjenja, ali zato u nemačkoj praksi ima mnogo presuda u kojima se razjašnjavaju životni slučajevi nečinjenja u raznim oblicima, gde se upućuje na razgraničenje dela činjenja i nečinjenja shodno socijalno-personalnim teorijama.