Узрочност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили Узрочност у праву, погледајте чланак Узрочност.

Узрочност или каузалитет (лат. causalitas) је филозофски концепт који покушава да објасни однос узрока и последице. У ужем смислу, узрочност је нужна веза узрока и последице, која подразумева да кад год је присутан узрок, тад је нужно присутна и последица.[1] О узрочно-последичној вези се може говорити само када појава А, под одређеним околностима, увек као последицу изазива појаву Б. У последици не сме бити ни више ни мање садржаја него у узроку, а објашњење мора елиминисати сваки остатак или вишак за који се не може претпоставити да настаје деловањем датог узрока.[1]

Узрочност је основа индуктивног закључивања и пружа основу за очекивање да ће се иста веза узрока и последице увек поновити под истим условима. Наука претпоставља да узрочно-последична веза прожима све појаве у природној и друштвеној стварности, и да свака последица има свој узрок. Задатак је појединих наука да на претпоставци узрочности истраже и установе конкретне узрочно-последичне везе у искуственом материјалу.[2]

Узрочност није само линеарна и једносмерна, јер се последица може одражавати не само на даљим последицама, него и на самом узроку, односно суузроцима. У стварности постоји безброј међусобно испреплетених «каузалних ланаца», јер свака појава представља уједно и последицу и узрок.[2] Постоје и појаве које нису каузално повезане, али се често налазе једна иза друге, без икакве везе осим просторно-временске (нпр. узимање безначајног лека и оздрављење болесника (тзв. плацебо ефекат), опажена црна мачка и незгода).[2] Поред тога, постоје и појаве које се без међусобне узрочне везе ипак редовно појављују заједно, било у временском следу тј. сукцесивно (нпр. дан и ноћ), било истовремено, симултано.

Схватања узрочности[уреди]

У традиционалној метафизици се веровало да закон узрочности конституише свако догађање.[1]

Cquote2.png
Међу стварима које настају једне су производи природе, друге су производи вештине, а треће настају по случају. Све што настаје као нешто, настаје из нечега и помоћу нечега.
Cquote1.png
 
Аристотел, Метафизика, VII 7, 1032а

По средњовековним теоријама узрочности, све што се у свету дешава, дешава се или потпуно божјом вољом, или уз помоћ божјег деловања. Сматрало се да „коначне“ (створене, контингентне) ствари, или немају могућност узрочног деловања, па је оно што изгледа као узрок и оно што изгледа као последица заправо последица божјег деловања. Свако кретање у свемиру настаје услед божјег деловања.

Сутра о узроку и последици, 8. век, Јапан

Средњовековни арапски филозоф Ибн Араби не признаје мноштво узрока који сачињавају наводну узрочност, већ само један узрок, Бога. Он назива узрочност човековим причином твдећи да се Бог не служи каузалитетом као „богом испред Бога“.[3]

У нововековној филозофији, Лајбниц даје прецизну формулацију принципа каузалитета.

Cquote2.png
Ништа се не догађа без узрока или бар одређујућег разлога, што ће рећи без нечега што би могло послужити као априори разјашњење зашто је ово постојеће пре него непостојеће и зашто оно јест тако а не другачије.
Cquote1.png
 
Лајбниц, Теодицеја, параграф 44

Спиноза третира закон узрочности као аксиом:

Cquote2.png
Из датог одређеног узрока по нужности следи ефекат; и обрнуто, ако није дат никакав одређени узрок, немогуће је да следи ефекат.
Cquote1.png
 
Спиноза, Етика I, Аксиома III

Немачки идеалистички филозоф Имануел Кант види принцип узрочности у основи сваке промене.

Cquote2.png
Све промене се дешавају по закону спајања узрока и ефекта.
Cquote1.png
 
Кант, Критика чистог ума, Аналитика основних ставова, Друга аналогија

Немачки филозоф Фридрих Ниче у више наврата је критиковао концепт узрочности:

Cquote2.png
Из чињенице да се нешто догађа правилно, и да се може предвидети, не следи да се догађа по нужности. Ако се известан квантум силе одређује и понаша у сваком одређеном случају на један једини начин, то не доказује да нема »слободне воље«. »Механичка нужност« није никакав факт: ми смо је унели у појаве. Ми смо подобност појава да уђу у формуле протумачили као последицу нужности која царује над појавама. Али из тога што ја чиним нешто одређено не следи никако да то принудно чиним.
Cquote1.png
 
Фридрих Ниче, За борбу против детерминизма и телеологије (Воља за моћ, 552)
Cquote2.png
 »Промене« су само појаве (или чулни процеси за нас); кад ми ставимо између њих још и правилно враћање, ми тиме не доказујемо ништа друго сем чињенице да се увек тако дешавало. Осећање да је post hoc (после тога) у ствари propter hoc (ради тога), може се лако објаснити као неспоразум; оно је појмљиво. Али појаве не могу бити »узроци«!
Cquote1.png
 
— Фридрих Ниче, Против каузалитета (Воља за моћ, 545)

Врсте узрочности[уреди]

Запажање да узрочна повезаност нема у свим областима бића исти карактер условило је разликовање више типова каузалитета[1]:

  • Физички или механички каузалитет - када узрок изазива учинак додиром, сударом или неким другим дејством чији се интензитет може израчунавати или мерити;
  • Органски или биолошки каузалитет - објашњава везу узрока и последице у органској природи;
  • Телеолошки каузалитет - који не подразумева да узрок мора временски претходити учинку, већ да крајња сврха има дејство на ток и природу догађања. Многи аутори одричу заснованост телеолошког каузалитета, нарочито присталице механичког каузалитета;
  • Психолошки каузалитет - који утврђује везу мотива и делања у људском понашању и омогућава објашњење, предвиђање и разумевање индивидуалног или колективног понашања.[4]
  • Теолошки или волунтаристички каузалитет - који сматра да су ефекти непредвидљиви уколико су узроци дати у облику неке слободне воље. Неки научници оспоравају овај тип каузалитета.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: узрочност), Плато, Београд, 1997.
  2. ^ а б в Kauzalitet, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ Enes Karić, Smrt - san s onu stranu, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  4. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди]