Hiperinflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji
Između 1992. i 1994. godine, Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) je doživela drugi najduži period hiperinflacije u svetskoj ekonomskoj istoriji.[1] Ovaj period je trajao 22 meseca, od marta 1992. do januara 1994. godine. Inflacija je dostigla vrhunac po mesečnoj stopi od 313 miliona procenata u januaru 1994. [2] Dnevna inflacija iznosila je 62%, pri čemu je stopa inflacije od 2,03% za 1 sat viša od godišnje stope inflacije mnogih razvijenih zemalja. Stopa inflacije u januaru 1994. godine, preračunata na godišnje nivoe, dostigla je 116.545.906.563.330 procenata (116,546 triliona procenata, ili 1,16 × 10 14 procenata). U ovom periodu hiperinflacije u SR Jugoslaviji cene u prodavnicama su iskazivane u uslovnim jedinicama – poenima, što je bilo jednako nemačkoj marki. Konverzija je vršena ili u nemačke marke ili u dinare po aktuelnom kursu na „crnom tržištu” koji se često menjao i po nekoliko puta dnevno.[3]
Koncept inflacije[uredi | uredi izvor]
Reč „inflacija“ potiče od latinske reči „inflare“, što znači duvati ili širiti se.[4] Reč inflacija, u smislu naduvavanja novčanog prometa, prvi put je korišćena u ekonomskoj literaturi u knjizi „The Big Paper Deception or the Approximation of a Financial Explosion“ koju je objavio Aleksandar Demler [5] u Njujorku 1864. godine. Knjiga je objavljena tokom Američkog građanskog rata gde je, usled četvorogodišnjeg sukoba između severa i juga, došlo do masovnog razaranja i skoro potpune paralize privrede. Zbog nemogućnosti da obezbedi sredstva za finansiranje vojnih rashoda, država je pribegla izdavanju papirnog novca bez pokrića što je izazvalo brz rast cena i pogoršanje vrednosti domaće valute.[6]
Od tada, inflacija je nastavila da bude politička tema o kojoj se često raspravlja i postoji obimna ekonomska literatura o ovom fenomenu. Razlog za to leži u činjenici da je inflacija konstantno prisutna u savremenim privredama, ali i zbog brojnih kontroverznih stavova o inflaciji. Vode se žestoki sporovi o njegovim uzrocima, manifestacijama, posledicama i merama za njegovo otklanjanje.
Klasični koncepti inflaciju definišu kao situaciju u kojoj usled povećanja novčanog opticaja dolazi do smanjenja vrednosti novca, što dovodi do povećanja cena. Razlog za to je činjenica da je sva tadašnja inflacija velikih razmera bila povezana sa prekomernom emisijom novca (papirnog novca) i što su se na tržištu stvarali ogromni novčani fondovi koji su stajali nasuprot ograničenim robnim fondovima. Drugim rečima, nastala je situacija u kojoj „previše novca odlazi za preveliku količinu robe“.[7] Savremena shvatanja ukazuju na to da do inflacije dolazi i kada se ona ne manifestuje u opštem rastu cena. To se najbolje vidi u bivšim socijalističkim zemljama u kojima je postojala jaka državna kontrola cena. Cene su ostale stabilne, ali su se na tržištu pojavili nedostaci pojedinih roba. Međutim, svako povećanje u monetarnom prometu iu tržišnim privredama ne mora automatski da dovede do opšteg povećanja cena. To je neminovno samo u situaciji kada imamo veliku iskorišćenost kapaciteta i punu zaposlenost radne snage. S druge strane, do opšteg povećanja cena može doći i u slučajevima kada nema povećanja novčanog opticaja. To je zbog distorzija u distribuciji nacionalnog dohotka, platnog bilansa i drugih segmenata u kojima nastaje inflatorni pritisak koji dovodi do opšteg rasta cena i bez porasta novčane mase.
Program stabilizacije[uredi | uredi izvor]
Hiperinflacija u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji upravljana je heterodoksnim stabilizacijskim programom. Na početku Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) primenjen je ortodoksni program. Oba su bila relativno uspešna rešenja u kratkom roku, ali nisu bila uspešna na duže staze, što je dovelo do njihovog kolapsa.
Uzroci inflacije u novostvorenoj SRJ, koja je potom prerasla u hiperinflaciju, bili su raspad države, građanski rat, gubitak jedinstvenog tržišta od 20 miliona ljudi, troškovi vođenja rata, a potom i sankcije koje su SRJ, krajem maja 1992. uvele Ujedinjene nacije (UN).
U budžet je pristizalo sve manje para, što je, bio odgovor privrede u teškoćama u kojima se našla. Vladajući režim Slobodana Miloševića, je preko vlade Nikole Šainovića, je zarad finansiranja sopstvenih izdataka rešila da štampa novac bez pokrića, u ogromnim količinama, što je dovelo do hiperinflacije.
Generalni direktor Direkcije za poslove trezora Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Vojislav Tomić rekao je za list Politika novembra 1993. da štamparija novca u Topčideru radi neprekidno, dostavljajući između 700 i 800 milijardi dinara glavnim filijalama NBJ za dalju distribuciju svakog dana[8].
Već početkom 1994. godine na snazi je još jedan stabilizacijski program pod nazivom Program monetarne obnove i ekonomskog oporavka (poznat kao „Avramovićev program“).
Program profesora dr Dragoslava Avramovića (Program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka) usvojen je početkom 1994. godine nakon rekordne hiperinflacije koju je Jugoslavija ranije doživela. To je bila Jugoslavija u periodu 1992–1994. Zabeležila je treću najgoru hiperinflaciju u svetskoj ekonomskoj istoriji, kako po trajanju od 22 meseca (mart 1992 – januar 1994), tako i po maksimalnom mesečnom nivou (januar 1994) od 313.563.558 odsto. Ovakva razorna hiperinflacija rezultirala je drastičnim pogoršanjem svih važnih ekonomskih pokazatelja. U 1993. godini zabeležen je pad BDP-a od 30%, pad investicija i industrijske proizvodnje od 37%, a nezaposlenost je dostigla 24,1%. Istovremeno, postojao je ogroman budžetski deficit u situaciji kada su javni prihodi rapidno opadali (pad poreske osnovice usled pada privredne aktivnosti, i – usled sankcija – značajan porast „sive ekonomije“, zbog čega je veliki deo smanjenog društvenog proizvoda ostao neiskorišćen itd), a javni rashodi su značajno porasli (zbog povećanja socijalnih davanja zbog pogoršanja ekonomske situacije u zemlji, ekonomske i ratne podrške pobunjenicima).
Budžetski deficit je najvećim delom finansiran iz primarne emisije, a ova monetizacija budžetskog deficita bila je glavni uzrok hiperinflacije. Shodno tome, glavne mere Avramovićevog programa odnosile su se pre svega na monetarnu i fiskalnu sferu, te se može zaključiti da je reč o ortodoksnom programu stabilizacije. Program stabilizacije treba, pre svega, da ostvari:
– razbijanje hiperinflacije i vraćanje funkcije izgubljenog novca u dinare,
– značajno povećanje zarada (drastično smanjenih u periodu hiperinflacije) i obezbeđenje minimalne bezbednosti svih građana,
– suštinska reforma privrednog sistema, posebno u finansijskoj sferi, i ubrzanje procesa tranzicije itd.
Istovremeno, bilo je neophodno stvoriti uslove za što pre ukidanje međunarodnih sankcija i otvaranje privrede u inostranstvu, bez čega se Program ne može u potpunosti realizovati. Pošto je postalo jasno da ukidanje međunarodnih ekonomskih sankcija ne može da čeka, kako bi se pridružio slomu razorne hiperinflacije, odlučeno je da se pristupi izradi i sprovođenju programa stabilizacije koji bi se realizovao u dve faze.[9]
Prva, kratkoročna faza, predviđala je monetarnu rekonstrukciju i antiinflatorne mere u cilju razbijanja hiperinflacije. To je trebalo da bude realizovano u prvih 6 meseci sopstvenim snagama, čak i pod uslovima ekonomskih sankcija međunarodne zajednice. Druga, dugoročna faza, predviđala je suštinske ekonomske reforme koje bi (uz očuvanje stabilnosti postignute u prvoj fazi) dovele do ekonomskog oporavka zemlje, čime bi se obezbedio dugoročno stabilan privredni rast uz optimalnu stopu zaposlenosti i rast. standarda građana. Ova faza je, kako su istakli autori Programa, podrazumevala ukidanje ekonomskih sankcija i priliv „svežeg” kapitala potrebnog za njegovu realizaciju. Pošto ova pretpostavka nije ostvarena, ova druga faza nije imala šanse za značajniji uspeh, kao što je to bio slučaj sa prvom fazom Programa. Stoga ćemo detaljnije opisati prvu fazu Avramovićevog programa, jer do realizacije druge faze nije došlo, jer u međuvremenu nisu ukinute međunarodne ekonomske sankcije. Prva faza Programa monetarne rekonstrukcije realizovana je u uslovima ekonomskih sankcija, bez pomoći i priliva kapitala, sa početnim deviznim rezervama od oko 300 miliona nemačkih maraka.[10]
Može se reći da su u okviru Programa monetarne rekonstrukcije osnovne mere bile usmerene na monetarnu politiku, monetarne reforme i fiskalnu politiku. Život u zemlji nakon sprovođenja programa stabilizacije počeo je polako da se vraća u normalu.
Narodna banka Jugoslavije je u navedenom periodu hiperinflacije izdala 33 novčanice, od kojih su 24 izdate 1993. godine. Jugoslovenska hiperinflacija trajala je 24 meseca, što je duže od nemačke krize posle Prvog svetskog rata koja je trajala 16 meseci, grčke krize koja je trajala 13 meseci i mađarske krize koja je trajala 12 meseci.[10]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Hanke, Steve H. (2007-05-07). „The World's Greatest Unreported Hyperinflation”. Cato Institute. Pristupljeno 2019-05-07 — preko May 2007 issue of Globe Asia.
- ^ Bogetic, Zeljko; Petrovic, Pavle; Vujosevic, Zorica (1999-02-01). „The Yugoslav Hyperinflation of 1992-1994: Causes, Dynamics, and Money Supply Process”. Journal of Comparative Economics. 27 (2): 335—353. doi:10.1006/jcec.1999.1577.
- ^ „Yugoslavia: Montenegro Adopts German Mark As Currency -- But With Risks”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-02-19.
- ^ „inflo, inflas, inflare A, inflavi, inflatum - Latin is Simple Online Dictionary”. www.latin-is-simple.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-02-19.
- ^ Leendertz, Ariane (2016), „Geschichte des Max-Planck-Instituts zur Erforschung der Lebensbedingungen der wissenschaftlich-technischen Welt in Starnberg (MPIL) und des Max-Planck-Instituts für Gesellschaftsforschung in Köln (MPIfG)”, Handbuch Geschichte der deutschsprachigen Soziologie, Springer Fachmedien Wiesbaden, str. 1—13, ISBN 9783658079987, doi:10.1007/978-3-658-07998-7_58-1
- ^ „Inflation In The Confederacy”. Encyclopedia.com. Pristupljeno 23. 8. 2020.
- ^ Burton, John (1972), „Theories of Inflation”, Wage Inflation, Macmillan Education UK, str. 15–20, ISBN 9780333133422, doi:10.1007/978-1-349-01407-1_3
- ^ „Kada su stanovnici Srbije bili milioneri”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2021-09-22. Pristupljeno 2024-01-23.
- ^ Petrović, Pavle; Bogetić, Željko; Vujošević, Zorica (1999). „The Yugoslav Hyperinflation of 1992–1994: Causes, Dynamics, and Money Supply Process” (PDF). Journal of Comparative Economics. 27 (2): 335—353. doi:10.1006/jcec.1999.1577.
- ^ a b Petrović, Pavle; Bogetić, Željko; Vujošević, Zorica (1999). „The Yugoslav Hyperinflation of 1992–1994: Causes, Dynamics, and Money Supply Process” (PDF). Journal of Comparative Economics. 27 (2): 335—353. doi:10.1006/jcec.1999.1577.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Allen, Larry (2009). The Encyclopedia of Money
(2nd izd.). Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. str. 227–228. ISBN 978-1598842517.
