Hirošige

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hirošige
広重
Portret Hirošiga urađen od strane slikara Kunisade.
Lični podaci
Datum rođenja(1797{{month}}{{{day}}})1797.
Mesto rođenjaEdo, Japan
Datum smrti12. oktobar 1858.(1858-10-12) (60/61 god.)
Mesto smrtiEdo, Japan
Umetnički rad
Polje
PravacUtagava škola
Najvažnija dela

Ando Hirošige (安藤 広重) poznat i kao Utagava Hirošige (歌川 広重) (1797. – 12. oktobar 1858) bio je japanski ukijo-e slikar.

Hirošige je slikar poznat po svojim prizorima pejzaža poput serije radova Pedeset tri stanice na putu Tokaido i Šezdeset devet stanica na putu Kisokaido ali i svojim prikazima cveća i ptica. Tema njegovih radova bili su netipični za ukijo-e čiji je fokus obično bio na slikama lepih žena, poznatih glumaca i scena ulica Edo perioda (1603–1868). Poznata serija slika pod nazivom „Trideset šest pogleda na planinu Fuđi“ koju je uradio Hokusai veoma je uticala na Hirošigeovo slikanje koje se smatra više poetsko i detaljnije od Hokusaijevog odvažnijeg i formalnijeg stila.

Za učenjake i kolekcionare Hirošigeova smrt je obeležila početak sunovrata ukijo-e žarna, naročito u kontaktu sa modernizacijom koju je pratila Meidži obnova 1868. godine. Hirošigeova dela uticala su na zapadno slikarstvo pri kraju 19. veka stvarajući trend Japanizma. Veoma je uticao na mlade slikare Evrope, prvenstveno na impresioniste i postimpresioniste poput Van Goga, koji je, proučavajući Hirošigeove kompozicije, kopirao njegova dela.

Mladost i početak učenja[uredi | uredi izvor]

Mesec i trava nošena vetrom - Hirošige
Hirošige je učio pod Tojohirom iz Utagava škole. Povratak brodova u Cukudi, Utagava Tojohiro, serija Osam pogleda na Edo, rani 19. vek

Hirošige je rođen 1797. godine u oblasti Jaesu u gradu Edu, današnji moderni grad Tokio.[1] Potiče iz samurajske porodice[1] i jedan od njegovih predaka bio je Tanaka Tokuemon, čovek koji je držao visoku poziciju u Cugaru klanu u severnoj provinciji Mucu. Hirošigeov deda, Micuemon, bio je instruktor streličarstva koji je radio pod imenom Sairjuken ali je u prošlosti bio glavni paž daimjoa Cugaru klana. Hirošigeov otac Genemon usvojen je u porodicu Ando Džuemona od koga je nasledio posao vatrogasca.[1]

Kao mlad čovek Hirošige je promenio nekoliko imena. Zvao se Džuemon, Tokube i Tecuzo. [1] Kako je od najranijeg doba pokazao sklonost ka umetnosti, otac mu je organizovao časove kod svog prijatelja i suseda, amatera slikara po imenu Okadžima Rinsai. Priča se da je već kao dete ispoljio neobičnu veštinu u maloj grani umetnosti, pravljenju minijaturnih pejzaža od obojenog peska, kamenčića i sličnog materijala. Imao je oštro oko za sve neobično pa je tako jednom prilikom u trećoj godine ere Bunka (1806) grupa ostrvljana sa Rjukju ostrva posetila Edo a Hirošige, koji je tada imao samo deset godina ih je zapazio zadivljen odećom i neobičnim odorama stranaca. Ubrzo ih je skicirao a te skice privukle su toliku pažnju da su mu obezbedile redak zapis u istoriji bilo kog nepoznatog zanatlije-majstora.[2]

Imao je tri sestre od kojih je jedna umrla kada je imao tri godine. Njegova majka umrla je rane 1809, a u istoj godini i otac, ali ne pre nego što je predao posao vatrogasca svom dvanaestogodišnjem sinu.[3] Već tada dodeljena mu je dužnost sprečavanje vatre u zamku Edo što mu je donelo dosta slobodnog vremena.[4]

Hirošige, (tada zvan Tokutaro) je sa svojih četrnaest godina počeo prvi put da se ozbiljno interesuje za slikarstvo.[3] Ovaj zanat želeo je da izuči pod majstorom Utagavom Tojokunijem iz Utagava škole čijim je esnapama bio zadivljen videvši ih u prodavnici ali je on već imao puno učenika i za njega nije bilo mesta.[4] Umesto toga jedan bibliotekar ga je predstavio drugom majstoru, Tojohiru iz istoimene škole (bivši učenik Tojokunija), koji ga je u prvi mah odbio ali uvidevši njegov talenat ipak kasnije prihvatio za učenika.[5] U školi je brzo i veoma dobro napredovao do te mere da mu je 1812. godine već bilo dozvoljeno da lično potpisuje svoje radove, što on to i čini, koristeći prvi put ime „Hirošige“.[3] Za godinu dana postao je zvanično deo bratstva Utagava škole, dobivši 9. marta 1812. (Bunka 9, deveti dan trećeg meseca) diplomu koju mu je lično Tojohiro potpisao. Time dostiže status dizajnera (crteža) estampi mada je i dalje radio kao vatrogasac. Ovo su bili veoma retki slučajevi pošto je obično bilo potrebno oko tri godine da se dođe do ovog statusa. Hirošige je takođe proučavao druge tehnike poput Kano škole i njihovih nanga slika koje vuku tradiciju iz kineskih južnih škola ali i realističku Šindžo školu kao princip perspektiva zapadnih slika i ukijo-e crteža. [6]

Među sačuvanim ranim radovima Hirošigea, kad je još bio učenik, ostala je knjiga ilustracija sa slikama lepih žena i kabuki glumaca u Utagava stilu.[7][8] Godine 1823. daje ostavku na mesto vatrogasca ali još neko vreme radi kao alternativna zamena. Nakon smrti svog učitelja 1828. godine odbio je da nasledi Tojohira i njegovu školu.[4] U to vreme Hirošige je imao 32 godine i bilo mu je ponuđeno da preuzme učiteljevo ime i nazove se Tojohiro Drugi ali on to odbija govoreći iz poštovanja da "njegov rad nije dovoljno dobar da opravda tu ulogu".[9]

Pejzaži, flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Njegov prepoznatljivi stil pejzaža poput serije Osam pogleda na Omi[10] počeo je da stvara tek oko 1829–1830. godine. Uz pejzaže stvarao je i veliki broj dela sa tematikom ptica, flore i faune.[8] Oko 1831, nastaje Deset čuvenih prizora Istočne prestonice i to pod očiglednim uticajem Hokusaja, čija je serija Trideset šest pogleda na planinu Fudži u to vreme bila sveže izdata.[11]

Zahvaljujući pozivu da se 1832. godine priključi zvaničnoj povorci putem Tokaida za Kjoto, dala je šansu Hirošigeu da putuje i skicira pejzaže koje je, pri povratku za Edo, pretvorio u koloritnu seriju pod nazivom Pedeset tri stanice na putu Tokaido za koju se smatra da sadrži neke od njegovih najboljih radova.[11] Nakon uspeha ove serije, Hirošige nastavlja sa ništa manje uspešnim serijama poput Ilustrovana mesta Nanive (1834), Čuveni prizori Kjota (1835), Osam pogleda na Omi (1834). Kako nikad nije bio na zapadu od Kjota, svoje ilustracice Namive (današnji grad Osaka) i prefekture Omi stvara po uzoru na slike koje nalazi u knjigama i objavljenim crtežima.[12]

Da bi mogla da finansira Hirošigeova putovanja, njegova prva žena prodavala je svoju odeću i ukrašne češljeve koje je posedovala. Kada je ona umrla, Hirošige se ženi po drugi put sa Ojasu,[a] šesnaest godina mlađom ženom i ćerkom zemljoradnika po imenu Kaemon iz provincije Totomi.[13] Njegova prva žena bila je samurajskog porekla za koju se govorilo da je bila "blaga žena koja je posedovala sve ženske vrline, gracioznog držanja karakterističnog za prefinjene porodice". Kada je umrla 1840. za sobom je ostavila sina Nakadžira.[14]

Plodonosan rad se i dalje nastavlja pa Hirošige 1838. stvara dve serije pod imenom Osam prizora okoline Eda, na čijem je svakom crtežu bila ispisana po jedna kjoka pesma, koju je specijalno radio za pesnički klub Taihaido, i Šezdeset devet stanica na putu Kisokaido koja je nastala između 1835. i 1842. kao udruženi projekat sa slikarom Keisaijem Eisenom. Hirošige je iz te serije nacrtao 46 crteža od 70 koliko ih je ukupno bilo.[15] Štampu ove serije objavila su dva tadašnja izdavača, Takenouči Hoeido (prvi deo) i Kindžudo (drugi deo).[16] Za svoje delo Sto čuvenik pogleda na Edo nacrtao je 118 strana ilustracija[17] koje je završio u poslednjim dekadama života, započevši projekat 1848. godine.[18]

Hirošige je živeo u kasarni do svoje 43 godine. Otac Genemon i majka su umrli 1809. kada je Hirošige imao samo 12 godina, nekoliko meseci nakon što mu je otac preneo obavezu i posao vatrogasca. Vatrogasci ili protivpožarni policajci (hikeiši došin) bili su jedna vrsta zvaničnika i imali su izvestan autoritet i uticaj u poređenju sa neslužbenim osobama njihovog ranga i koji mu je na izvestan način i otvorio put i poziv za svoje prvo putovanje duž puta Tokaido. U opštoj slabosti poslednje faze Tokugava režima službe su postale gotovo norminalne, te su pripadnici ove protivpožarne jedinice veći deo svog vremena provodili u zabavi, kockanju ili praktikovanju prostih umetnosti što je i sam Hirošige koristio.[19]Vremenom je ipak predao poziciju vatrogasca nećaku, Ando Tecuzou, 1823. da bi kasnije ta dužnost prešla na Hirošigeovog sina 1832. godine koji umire posle pet godina. Sa drugom ženom imao je ćerku, Tacu, a budući da je produženje loze jedno od tradicija koji su Japanci najviše negovali, Hirošige je usvojio sina, Šigenobua, koji će kasnije biti poznat kao Hirošige Drugi i koji će se vremenom oženiti Hirošigeovom ćerkom Tacu. Ona će se vremenom razvesti od muža i udati za Šigemasua koji će kasnije biti poznat kao Hirošige Treći. U međuvremenu umire i druga Hirošigeova žena, Jasu, 1876. godine.[20]

Vrtlozi u Avi (Ava no Naruto) trilist, svaki u oban formatu, 1857. deo serije "Sneg, mesec i cveće". Izdavač: Cutaja

Hirošigeovi učenici[uredi | uredi izvor]

Hirošige Drugi, čije je pravo ime bilo Činpei Suzuki, rođen je devete godine Bunesi ere (1826. godine) i po profesiji je bio vatrogasac. Bio je najmili učenik prvog Hirošigea kojeg je primio u domaćinstvo, oženio ćerkom Otacu[b] i bio čovek sa kojim je najčešće sarađivao. Pre nego što je preuzeo ime "Hirošige" umetnički se potpisivao kao "Šigenobu" da bi učiteljevo ime preuzeo tek nakon njegove smrti. Isto je uradio i drugi učenik, Šigesama, poznat kao Hirošige Treći koji je bio Otacuin drugi muž za koja se preudala nakon razvoda 1865. godine. Pričalo se da je Šigenobu bio ružan čovek, sa četvrtastim licem posutim ožiljcima. S druge strane, Šigemasa, koji se oženio razvedenom damom, bio je mlađi, boljeg izgleda i poželjniji kod žena što je možda bio uzrok njihovog razlaza. Šigenobu je posle razlaza teško živeo i često su ga pomagali Okadžima Rinsai i Tojokuni Kunisada. Kada se ponovo oženio uzeo je ime Kisai Rišo ali opet nije uspeo da osigura sebi uspeh u poslu. Umire u nemaštini u 44 godini.[21]

Drugi učenik - Šigemasa, koji je bio drugi muž Hirošigeove ćerke Otacu, za razliku od Šigenobua imao je veoma oskudan i beznačajan rad. Iako je smatrao sebe legitimnim naslednikom Hirošigea (Prvog) ipak u istoriji ostaje zapamćen kao Treći. Hirošige Prvi je umro kada je Šigemasa imao samo 17 godina i bio je previše mlad da bi imao bilo kakav veliki uticaj na dela koja su se tada stvarala. Uprkos bračnim nesuglasicama poznato je da je nekoliko puta sarađivao sa bračnim rivalom (Šigenobuom). Ostalo je zapisano da je umro u 53 godini života.[22] Ostali Hirošigeovi studenti su Utagava Šigemaru, Utagava Šigekijo i Utagava Hirokage.

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Pogled ka mostu za zamak Edo (牛込神楽坂の図), Utagava Hirošige, 1840.

Hirošige je u poznijim godinama i dalje nastavljao da proizvodi veliki broj radova po narudžbini ali su one bile slabijeg kvaliteta i vrednosti od onih koje je stvorio u mladosti i srednjem dobu. Tokom svog života nikad nije uspeo da osigura finansijsku stabilnost. Siromaštvo mu je u nekom meri pomoglo da slikajući ono što želi stvori neke od svojih najznačajnijih radova. No ipak, i dobro plaćen, stvorio neka svoja velika remek dela poput Sto čuvenih pogleda na Edo (名所江戸百景 Meišo Edo Hjakei) koji je unapred platio dobrostojeći bivši prodavac ribe, tada budistički sveštenik, zaljubljen u ćerku Hirošigeovog izdavača Uoja Eikičija.

Godine 1856. Hirošige se povlači i postaje budistički monah. Umire 1958. (Ansei 5, šesti dan, devetog meseca) u 62 godini od kolere i sahranjen je u unutrašnjoj bašti hrama Tokakuči, škole zena u Kita-Macujamačou, Asakusa, porodičnom hramu porodice Ando. Pred smrt ostavio je pesmu:

"Istočni grad napuštam ja;
i bez četkice, da nove predele vidim,
na dugačak put polazim
što na daleki Zapad vodi me."[v]

(Daleki zapad u ovom kontekstu odnosi se na zemlju Tokaido, između Kjota i Eda ali je i dvostruka referenca na raj Amide Bude).

Njegovo budističko posmrtno ime bilo je Isei Genkoin Tokjo Rjusaikodži a spomenik mu je podigla ćerka koja je na njemu zapisala: "Grob Rjusai Hirošigea" (Rjusai Hirošige no haka) sa datumom smrti. Osim pesme iza sebe je ostavio i uputstvo za isplatu preostalih dugova.[23]

Izvan malog kruga prijatelja i kupaca, Hirošige nije bio značajan čovek u Japanu. Poput pravog i iskrenog umetnika malo je mario za svoja oskudna sredstva za život. Nikada nije bio toliko umoran da ne poseti razna daleka mesta i to po svakakvom vremenu, kiši i snegu, bio dan ili noć, ne samo da bi pravio skice već i da bi uživao u prirodi. Kulturna klasa nije znala za njega, a tek kada je njegov rad počeo da stiče veliku i rastuću reputaciju u Evropi i Americi, počeo je da se ceni i u svojoj zemlji.[24]

Dnevnik[uredi | uredi izvor]

Tokom svojih dugih putovanja Hirošige je često pisao dnevnik gde je skoro svakodnevno zapisivao svoja zapažanja, što iz profesionalnog slikarskog ugla to i iz ugla običnog čoveka. Zapis bi obično započeo datumom, zatim bi opisivao vremenske uslove, polazak, odmore, konačišta. Tokom putovanja sretao bi razne ljude, često i sa zajedljivim komentarima sa kojima bi popričao i možda podelio hranu ili čašu pića. Hirošige uredno zapisuje i šta je jeo i pio pa čak i koliko je šta platio i da li mu je nešto bilo skupo u gostionici. Beleži razgovore, anegdote, pesme koje čuje (ili stvara), šale. Ponekad bi tokom putovanja posetio neko lokalno pozorište pa bi u dnevniku opisivao glumce ili samu predstavu, kao i koliko dugo joj je prisustvovao.

Zahvaljujući dnevniku danas znamo da je Hirošige oslikavao zavese za pozorišta, lepeze, kamemonoe (viseće svitke) ali je radio i ilustracije knjiga. Za svoj rad opisuje da li je nekog dana uspeo da završi narudžbinu ili ne.

Kada bi se vratio u Edo, prekidao bi sa pisanjem dnevnika.

Nažalost katastrofa izazvana velikim zemljotresom i požarom 1923. godine nepovratno je uništila neke Hirošigeove lične zapise. Ipak ostale su neke kopije poput onog sa puta u Kosokaido pa iako je original izgoreo, ranijim prepisom su sačuvani tekstovi.[25] Neke od sačuvanih dnevnika jesu onaj sa putovanja na planinu Kano[26], sa putovanja za Konšu[27], na putu od Eda do Kofua[28], sa hodočašća u Tandžodži[29]...

Rukom pisani dnevnik je slobodno prošaran kanom, japanskim fonetskim pismom što može ukazivati da Hirošige nije bio dovoljno obučen u pisanju kineskih karaktera. Imajući u vidu da se Hirošige od dečaštva posvetio umetnošću, smatra se da možda imao vremena da usavrši pisanje ideograma, ali se to ipak ne uzima kao činjenica budući da se način pisanja teksta može pripisati nepažnji ili brzini jer su neki delovi dnevnika nejasni, sa vidljivim greškama u tekstu. [30] Osim dnevnika iza Hirošigea su ostale i neke njegove crtanke (blokovi za skiciranje), razne beleške, proučavanja i pojedinačni crteži koji se danas čuvaju po muzejima i privatnim kolekcijama.

Radovi[uredi | uredi izvor]

Nagakubo, poznata i kao "Čovek na konju koji prelazu most" je crtež tamnih boja iz serije "Šezdeset devet stanica na putu Kisokaido".[31]

Hirošige je stvorio preko 8.000 dela.[32] U svojim ranim radovima crtao je uobičajne prizore ukijo-e grafika kao što su žene (美人画 bidžin-ga) i glumci (役者絵 jakuša-e). Tada, nakon smrti Tojohira dolazi do drastičnog preokreta i 1832. godine stvara seriju pejzaža pod nazivom Čuveni prizori Istočne prestonice (東都名所 Toto Meišo) koja je kritički pohvaljena zbog svoje kompozicije i boje. Ova kolekcija je nešto razlikuje od svih kasnijih, prvo zbog toga što Edo naziva "Istočnom prestonicom" a drugo, zato što ovaj rad, koji naziva "Ičijusao Gaki" potpisao imenom "Ičijusai Hirošige". Sa sledećom serijom Pedeset tri stanice Tokaida (1833—1834) već je zadobio poverenje kupaca kao dobar slikar.[17] Inspiraciju za dizajn ovih crteža Hirošige je dobijao putovanjima na kojim bi zapisao i datum, lokaciju pa čak i poneku anegdotu sa puta. Ovi crteži su zbog toga uživali veliku popularnost a stvarao ih je i u tri verzije zajedno sa Kunisadom.[33] Hirošige je sveukupno stvorio oko 2.000 različitih štampi Eda i Tokaida ali osim njih stvara i Šezdeset devet stanica na putu Kisokaido (1834–1842) kao i svoju verziju Trideset šest pogleda na planinu Fudži (1852–1858).[17]

Njegovi pejzaži zbog uslova u kojim ih je stvarao najčešće prikazuju putnike na poznatim rutama sa prenoćištima i gostionicama. Oni putuju u svim vremenskim uslovima i sezonama, po kiši, snegu, noći, vetru. Godine 1856. radeći sa izdavačem Uoja Eikičijem stvorio je seriju luksuznih radova uz pomoć najfinije tehnike štampe i materijala, a iako je tokom života radio i sa drugi izdavačima, sa Ekičijem je objavio jedne od najkvalitetnijih. Hirošige se smatra pionirom u korišćenju vertikalnog formata u crtanju pejzaža u seriji "Čuveni prizori iz više od 60 provincija". Njegova najpoznatija serija Sto čuvenih pogleda na Edo (izdavana u periodu od 1856. do 1859.[g]) zadobila je veliku popularnost među kupcima. Ipak, ova zbirka je izdata posthumno sa nekim crtežima koji čak nisu ni dovršeni. Preko 100 listova je sam Hirošige nacrtao dok je dodatne dve ubacio Hirošige Drugi nakon njegove smrti kako bi završio i objavio kolekciju.

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Hirošige je veoma uticao na Keisai Eisena koji je blisko sarađivao sa njim. Oivake, crtež iz serije Šezdeset devet stanica na putu Kisokaido, 1830-e.

Hirošige je bio član Utagava škole, zajedno sa Kunisavom i Kunijošijem. Iako su ova trojica bili nosioci, kroz ovu školu je prošao veliki broj umetnika koji su u manjem ili većem broju uticali na svetsko slikarstvo, počevši od Evrope u 19. veku.

Tokom Hirošiveovog vremena industrija štampe je cvetala a potražnja za ovim slikama je iz dana u dan bila sve veća. Uobočajno je bilo da se serije izbacuju u manjem broju od 10 do 12 crteža ali vrlo brzo zbog potreba kupaca prelazi se na veće kolekcije što se može videti u kasnijim Hirošigeovim serijama.

U terminima stila, Hirošige je bio posebno poznat zbog korišćenja neuobičajnih uglova, sezona i upadljivih boja. Kad je mogao, radio je crteže poznatih mesta meišo-e (名所絵) koje su tokom Edo perioda, kada je turizam cvetao, doprineo zanimanju za putovanja. Vodiči su se umnožavali a u njima su se nalazili gradovi sa svojim rutama poput Tokaida koji je povezivao dve prestonice (carsku i šogunatsku). U razvitku putničke kulture Hirošige je ilustrovao svoja putovanja stvarajući čežnju drugih ljudi za putovanjima. Van toga crteži su se koristili i kao suveniri već viđenog mesta a proizvodi su bili dostupni i jeftini.

Ukijo-e grafike koje su došle do Evrope imale su velikog uticaja na francuske impresioniste poput Monea. Vinsent van Gog je čak kopirao dva njegova dela iz serije Sto čuvenih pogleda na Edo koji su bili u njegovoj kolekciji istočnih grafika. Hirošigeov stil je uticao i na ruski pokret Mir iskustva sa Ivanom Bilibinom kao glavnim umetnikom. Neki od poznatim slikara koji su bili pod njegovim uticajem bili su Pol Sezan i Džejms Maknil Visler[35] a poštovali su ga i mnogi drugi poput Luja Gonzea, direktora uticajnog francuskog umetničkog časopisa Gazette des Beaux-Arts i autora tvotomnog dela L'Art Japonais iz 1883. koji ga je nazvao najvećim slikarom pejzaža 19. veka.[36]

  • Van Gogove kopije Hirošigeovih slika
  • Večernji pljusak u Atakeu i veliki most, Hirošige, 1857.
    Večernji pljusak u Atakeu i veliki most, Hirošige, 1857.
  • Japanski most na kiši, Vinsent van Gog (prema Hirošigeovoj estampi), ulje na platnu, 1887.
    Japanski most na kiši, Vinsent van Gog (prema Hirošigeovoj estampi), ulje na platnu, 1887.
  • Šljivik u Kameidu, Hirošige, 1857.
    Šljivik u Kameidu, Hirošige, 1857.
  • Procvetalo drvo šljive Vinsent van Gog (prema Hirošigeovoj estampi), ulje na platnu, deo kolekcije Van Gogovog muzeja u Amsterdamu
    Procvetalo drvo šljive Vinsent van Gog (prema Hirošigeovoj estampi), ulje na platnu, deo kolekcije Van Gogovog muzeja u Amsterdamu

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Mesečina u Cukudi sa damom na balkonu
    Mesečina u Cukudi sa damom na balkonu
  • Hram Suđin i Masaki na reci Sumida
    Hram Suđin i Masaki na reci Sumida
  • Mesec nad brodovim usidrenim na ostrvu Cukuda sa mosta Eitai
    Mesec nad brodovim usidrenim na ostrvu Cukuda sa mosta Eitai
  • Hirošige - Veče na reci Sumida
    Hirošige - Veče na reci Sumida
  • Uživanje u vatrometu u prijatnom vremenu na mostu Rjokaku
    Uživanje u vatrometu u prijatnom vremenu na mostu Rjokaku
  • 100 pogleda na Edo: Mesečev mostu u Megurou
    100 pogleda na Edo: Mesečev mostu u Megurou
  • Iz serije "Trideset šest pogleda na planinu Fudži" - Pogled na more iz Sate, provincija Suruga
    Iz serije "Trideset šest pogleda na planinu Fudži" - Pogled na more iz Sate, provincija Suruga
  • Provincija Kozuke iz serije "Čuveni prizori iz više od 6o provincija"
    Provincija Kozuke
    iz serije "Čuveni prizori iz više od 6o provincija"
  • Bašta irisa - Horikiri (Horikiri o hanašobu), iz serije 100 pogleda na Edo
    Bašta irisa - Horikiri (Horikiri o hanašobu), iz serije 100 pogleda na Edo
  • 100 pogleda na Edo Vodopadi Fudo Odži, 1857.
    100 pogleda na Edo
    Vodopadi Fudo
    Odži, 1857.
  • 100 pogleda na Edo Suđin gaj, reka Ući i selo Sekija u blizini Masakija
    100 pogleda na Edo
    Suđin gaj, reka Ući i selo Sekija u blizini Masakija
  • 100 pogleda na Edo Skela Joroi, Koami-čo
    100 pogleda na Edo
    Skela Joroi, Koami-čo
  • Noćna kiša na Karasakiju
    Noćna kiša na Karasakiju
  • Sletanje divljih gusaka u Katadu
    Sletanje divljih gusaka u Katadu
  • Jesenji mesec nad Išijamom
    Jesenji mesec nad Išijamom
  • Sokokura
    Sokokura
  • Sjaj sumraka u Seti
    Sjaj sumraka u Seti
  • Divlje guske nad Haneidom
    Divlje guske nad Haneidom

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nije poznat tačan datum kada se Hirošige oženio sa Ojasu.[13]
  2. ^ "O" u imenu se dodaje iz učtivosti, tako da je Tacu ponekad zapiasna kao Otacu.
  3. ^ Prevod je preuzet iz knjige "Hirošige - grafike u boji Ando Hirošigea, prevod: Sonja Višić Žižović".
  4. ^ Serijal se sastoji iz pojedinačnih estampi na papiru, ponekad i trolisnih za jedan crtež i nije uvek slučaj da jedan serijal izađe u isto vreme u svom potpunom izdanju ili kod drugog izdavača. Ima slučajeva kad su se izdanja serije produžavala na nekoliko godina a često su se kompletne zbirke izbacivale u tomovima. Japanci bi ih sakupljali i povezivali u albume, često bez težnje da upotpune zbirku...[34]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Oka 1992, str. 69.
  2. ^ Strejndž 2008, str. 31.
  3. ^ a b v Oka 1992, str. 70.
  4. ^ a b v Oka 1992, str. 71.
  5. ^ Oka 1992, str. 70–71.
  6. ^ Oka 1992, str. 71–72.
  7. ^ Oka 1992, str. 72–73.
  8. ^ a b Oka 1992, str. 74.
  9. ^ Strejndž 2008, str. 32.
  10. ^ Oka 1992, str. 73–74.
  11. ^ a b Oka 1992, str. 75.
  12. ^ Oka 1992, str. 79.
  13. ^ a b Noguchi 1992, str. 177.
  14. ^ Strejndž 2008, str. 18.
  15. ^ Oka 1992, str. 81.
  16. ^ Strejndž 2008, str. 175.
  17. ^ a b v Forbes & Henley (2014). Full series
  18. ^ Oka 1992, str. 83.
  19. ^ Strejndž 2008, str. 17.
  20. ^ Strejndž 2008, str. 18-19.
  21. ^ Strejndž 2008, str. 23-27.
  22. ^ Strejndž 2008, str. 29.
  23. ^ Oka 1992, str. 68.
  24. ^ Strejndž 2008, str. 27.
  25. ^ Strejndž 2008, str. 44-44.
  26. ^ Strejndž 2008, str. 73.
  27. ^ Strejndž 2008, str. 66.
  28. ^ Strejndž 2008, str. 64.
  29. ^ Strejndž 2008, str. 74.
  30. ^ Strejndž 2008, str. 65.
  31. ^ „Kisokaido Road”. Hiroshige. Arhivirano iz originala 13. 12. 2011. g. Pristupljeno 26. 12. 2011. 
  32. ^ Oka 1992, str. 67–68.
  33. ^ Guth 1996
  34. ^ Strejndž 2008, str. 13.
  35. ^ Oka 1992, str. 67.
  36. ^ Weisberg, G. P.; Cate, P. D.; Needham, G.; Eidelberg, M.; Johnston, W. R. (1975). Japonisme - Japanese Influence on French Art 1854-1910. London: Cleveland Museum of Art, Walters Art Gallery, Robert G. Sawyers Publications. ISBN 978-0-910386-22-7. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura za čitanje[uredi | uredi izvor]

  • Hiroshige: 1797-1858 Master of Japanese Ukiyo-e Woodblock Prints . Schlombs, Adele. Taschen, Germany. Schlombs, Adele; Andō, Hiroshige (2010). Hiroshige. Taschen. ISBN 978-3-8365-2358-5. 
  • Hiroshige: One Hundred Famous Views of Edo . Smith II, Henry D.; Poster, G Amy; Lehman, L. Arnold. Publisher: George Braziller Inc, plates from the Brooklyn Museum. Paperback. Andō, Hiroshige (1999). One Hundred Famous Views of Edo. G. Braziller. ISBN 978-0-87273-141-7. ; hardcover. . 1986. ISBN 978-0-8076-1143-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Ukiyo-e: 250 years of Japanese Art . Toni Neuer, Herbert Libertson, Susugu Yoshida; W. H. Smith. Neuer, Roni; Libertson, Herbert; Yoshida, Susugu (1979). Ukiyo-e: 250 Years of Japanese Art. Gallery Books. ISBN 978-0-8317-9041-7. 
  • Friese, Gordon: Keisai Eisen - Utugawa Hiroshige. Die 69 Stationen des Kisokaidô. Eine vollständige Serie japanischer Farbholzschnitte und ihre Druckvarianten. Verlag im Bücherzentrum, Germany, Unna. Friese, Gordon (2008). Die 69 Stationen des Kisokaidô: Eine vollständige Serie japanischer Farbholzschnitte und ihre Druckvarianten. Verlag im Bücherzentrum. ISBN 978-3-9809261-3-3. 
  • Tom Rassieur, 'Degas and Hiroshige', Print Quarterly XXVIII, (2011). str. 429–31
  • Calza, Gian Carlo (2009). Hiroshige: The Master of Nature. Skira. ISBN 978-88-572-0106-1. 
  • Uspensky, Mikhail (2011). Hiroshige. Parkstone International. ISBN 978-1-78042-183-4. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hirošige na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хирошиге&oldid=27755301”