Сликарство

Из Википедије, слободне енциклопедије

Сликарство је умјетнички израз идеја и емоција на дводимензионалном простору, или површини.

Основне елементе сликарства, помоћу којих се врши представљање, чине: облици (ликови), линије, боја, тоналитет и текстура.

Перцепција простора, предмета, свјетла, ритма и покрета у дводимензионалном простору, долази од различитих комбинација тих елемената.

Представљање природе, предметно или фигуративно сликарство (мртва природа, пејзаж, портрет, фигура, итд.), настаје комбиновањем сликарских елемената, подређујући их природним законима облика и форме.

Непредметно или апстрактно сликарство је везано за субјективно и емотивно умјетничко изражавање, које не тежи представљању стварности, него стварању нових стварности. Апстрактни сликар изражава своје идеје слободним коришћењем основних елемената. Уношење геометријских облика у апстрактно сликарство везано је за рационално непредметно умјетничко изражавање.

Аутопортрет сликара Рембранта

Сликање, с техничке стране, је поступак наношења мјешавине пигмента и љепка (везива) на подлогу. Са умјетничке стране, сликање је умјетничко изражавање идеја, концепција, уз помоћ ликовних елемената, односно дизајна композиције, који се реализује преко прелиминарних студија, или у праисторисјком, модерном и савременом сликарству, често директним приступом, без прелиминарних студија, гдје се сликар води интуицијом и својим способностима за рјешавања проблема композиције с циљем постизања естетског доживљаја замишљене идеје.

Подлога за слику, може бити зид (у праисторијско вријеме су то биле стијене пећина из практичних разлога), папир, платно, дрвена табла (иконе византијског сликарства као примјер), стакло (витражи у катедралама), или било која од модерних и савремених подлога. У модерном и савременом сликарству подлога се третира као саставни дио композиције слике, односно подлога се бира по квалитативним својствима материјала, неговим могућностима и ограничењима.

Сликарски израз[уреди]

Реализација сликарске замисли, било да је дата у облику уљаног пигмента на платну или у виду цртежа изведеног пером на папиру, само је један вид креативног акта. Карактер сваке ликовне замисли је одређен умјетниковим менталним и емоционалним односом према предмету његовог сликања исто као и избором средстава и начином њиховог коришћења. Сликарска идеја се рађа у том смислу што човјек види оно што жели да види. Пошто свако ликовно средство има свој начин постојања на пиктуралној површини, тако и сваки појединац има свој начин повезивања оптичких знакова у површине и представе, онако како он жели да их види.

Изражавање у умјетности првенствено зависи од коефицијента креативности. По креативном пориву и његовом изразу у форми, ликовни критичари разликујуу обичне умјетнике од оних који су обиљежени генијалношћу.

За умјетника се може рећи да изражава своја осјећања о животу, која израстају из његових искустава кроз сусрете са људима, мјестима, догађајима, објектима и идејама. Ова искуства испреплетена са асоцијацијама и осјећањима, умјетник претапа и прерађује у себи, познавањем ликовних вриједности. Тако настала „замисао“ добива облик и значење кроз умјетниково знање и изабрана средства. Изражавање постаје стилистичка форма којој умјетник даје своје осјећајно-визуелно значење; то је покушај да се каже нешто о предмету свога испитивања рјечником свога времена. Изражавање је, према томе, директно везано за основне компоненте умјетничког дјела.

Класификација израза[уреди]

Постоје двије широке класификације изражавања као стилистичке форме: индивидуална и групна. Групно изражавање припада једном друштву као цјелини које се формира и стиче зрелост са рођењем и растом своје културе. Примјер групног изражавања би био развој цивилизације „идеализма“ у старој Грчкој у којој је умјетник видио „људски род преображен својом судбином.“ У оквиру таквог групног израза, друштвене промјене су дјеловале на његов стил и настале су уочљиве промјене у односу на предмет, форму и значење.

Индивидуално изражавање кроз прилаз предмету, форми и садржају, више припада нашем времену, док групно изражавање припада прошлости. То је вјероватно посљедица тежње нашег времена за самопотврђивањем и индивидуализмом. Мада у умјетности 19. и 20. вијека постоје групе умјетника са сличним намјерама, уочљив је огроман број варијанти у границама главних праваца. Савремено наглашавање индивидуалности уродило је већом разноврсношћу у умјетничком изражавању од средине деветнаестог вијека до данас, него што се може наћи у свим претходним периодима историје умјетности.

Разматрајући савремене покрете у умјетности можемо уочити да традиције прошлости нису потпуно одбачене. Заправо, ове традиције се ревалоризују у свјетлу савременог укуса. Промјељиви концепти физичке љепоте кроз вјекове, илустровани су чињеницом што сваки период има своје стандардне укусе или каноне – жене у Рубенсовим сликама изгледају прилично „дебеле“ у поређењу са савременим концептом о женској љепоти. На сличан начин одређени умјетници у прошлости, који су били занемарени, често су сада више цијењени; понекад чак и читава ликовна традиција која се некада сматрала веома важном, данас се сматра мање значајном.

Ни један облик ликовног израза из прошлости не треба потпуно одбацити, без обзира на његов правац, јер сваки од њих има своје естетске вриједности и квалитете. Битно је да ми покушамо „видјети“ те квалитете на исти начин на који их је њихов стваралац „гледао“. Овај начин „гледања“ објашњава нам зашто су некад одбачене традиције сада потпуно прихватљиве и чак више цијењене од оних које су се некада сматрале веома значајним.

Различите форме изражавања у савременој умјетности могу се објаснити проучавањем психолошких и друштвених промјена које су се догодиле крајем деветнаестог и почетком двадестог вијека.

Сликарске технике[уреди]

Постоје категорије техника које су по своме поступку;

Суве технике[уреди]

Мокре технике[уреди]

Технике које се несврставају у ове категорије[уреди]

У ову категорију спадају технике које су у свом поступку и суве и делом мокре и такве технике су;

Смјерови у сликарству[уреди]

Периоди у сликарству се претапају из једног у други, тако да наведене године означавају само оквирни почетак и крај одређеног периода.

Смјерови у сликарству (период од 1350 до 1750)[уреди]

Смјерови у сликарству (период од 1750)[уреди]

Свјетски познати сликари[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак сликара

Светске познате слике[уреди]

Српски сликари[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак српских сликара

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]