Šećerna bolest kod osoba starije životne dobi

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Glavni članak: Šećerna bolest
Šećerna bolest kod osoba starije životne dobi
LatinskiDiabetes mellitus
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostEndokrinologija, Gerontologija
MKB-10E10–E14
MKB-9-CM250
MedlinePlus001214
eMedicinemed/546 emerg/134
MeSHC18.452.394.750

Šećerna bolest kod osoba starije životne dobi učestala je bolest koja nastaje kao posledica procesa starenja koji je praćen progresivnim rastom glikemije. Šećerna bolest je multifaktoralno uzrokovana bolest na čiju pojavu utiču genetska predodređenost i različiti faktori iz okoline. Prevalencija šećerna bolesti izraženija je u osoba starijih od 65 godina (između 15 do 20%) za razliku od mlađih starosnih grupa od 18 do 64 godina (oko 6%). Razlog tome je visoki učešće šećerne bolesti tipa 2 (do 90%), koji je dominantno zastupljen u starijih osoba.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Posle 65. godine života šećerna bolest je prisutan u oko 20% populacije tako da predstavlja značajan zdravstveni i socijalno-medicinski problem.[1]

Kako se starenjem populacije u 21. veku očekuje se da će problem šećerne bolesti biti sve veći, u starijih osoba sa šećernom bolešću nastaje i veća učestalost funkcionalnih invalidnosti i komorbiditeta (hipertenzija, kardiovaskularna bolest, cerebrovaskularni insult, depresivna stanja, oštećenja kognitivne funkcije, inkontinencija i drugih stanja) u poređenju sa osobama bez šećerne bolesti iste životne dobi.[2]

Etiopatogeneza[uredi | uredi izvor]

Opšta razmatranja o etiopatogenezi šećerne bolesti

Patogeneza dijabetesa nije jedinstvena, jer se bolest može javiti na više načina. Zbog toga i postoji nekoliko teorija o nastanku šećerne bolesti:

Dijagram metabolizma glukoze
  • teorija apsolutnog deficita insulina, prema kojoj se bolest razvija usled prestanka lučenja ovog hormona (uzrok tome može biti npr. potpuno uklanjanje pankreasa ili neki poremećaj u stvaranju ili sekreciji insulina);
  • autoimuna teorija inisistira na činjenici da imunski sistem u određenim patološkim slučajevima može da izazove uništenje Langerhansovih ostrvaca i da dovede do posledičnog razvoja dijabetesa. Osim toga, kod ljudi se retko mogu naći i antitela protiv insulina;
  • teorija o antagonistima insulina (hormoni, masne kiseline) i dr.
Studije o etiopatogenezi šećerna bolest kod osoba starije životne dobi

Postoji svega nekoliko dugotrajnih studija u starijih osoba koje su pokazale korist intenzivne kontrole glikemije, krvnog pritiska i nivoa lipida. Iako je kontrola hiperglikemije značajna u starijih osoba sa šećernom bolesti, pokazalo se da je veća redukcija morbiditeta i mortaliteta postignuta boljom kontrolom kardiovaskularnih faktora rizika nego striktnom metaboličkom kontrolom šećerne bolesti.[3][4]

U dve velike prospektivne studije je pokazana korist od striktne kontrole arterijskog krvnog pritiska, ali značajno manje dokaza postoji za efekat primene striktne kontrole lipida ili upotrebu aspirina u ovom životnom dobu.[5]

Terapija[uredi | uredi izvor]

Šećerna bolest kod osoba starije životne dobi značajno komplikuje terapijski pristup, tako da se prilikom postavljanja terapijskih ciljeva uzimaju u obzir životna dob, prisutni komorbiditeti koji limitira trajanje života, kognitivna i funkcionalna oštećenja i uslovi i mogućnosti za sprovođenje terapije.

Ovi ciljevi su svakako manje zahtevni nego što je to slučaj kod bolesnika mlađe osobe, a uzimaju se u obzir i mogući hipoglikemijski incidenti koji su u ovoj populaciji opasni i ne tako retki.

Takođe u terapiji se uzimaju u obzir i stilovi života, sposobnost za fizičku aktivnost, bolesnikove želje i navike i uticaj terapije na kvalitet života.[6]

Imajući u vidu navedeno terapijski ciljevi se postavljaju individualno.

Terapijske preporuke[uredi | uredi izvor]

  1. Starije osobe sa šećernom bolesti koje su funkcionalno i kognitivno očuvane i imaju značajan očekivani životni vek treba lečiti prema postavljenim ciljevima kao za mlađe odrasle osobe.
  2. U starijih osoba sa komorbiditetima, bez funkcionalne i/ili kognitivne očuvanosti, sa kraćim očekivanim trajanjem života ne treba insistirati na striktnoj glikoregulaciji (individualizovati ciljeve), ali u svih izbegavati simptomatsku hiperglikemiju koja vodi povećanom riziku od akutnih komplikacija.
  3. U svih starijih osoba tretirati kardiovaskularne faktore rizika uz razmatranje koristi za individualnog pacijenta. Terapija hipertenzije indikovana je u svih starijih osoba, a terapiju hipolipemicima i aspirinom je neophodno prilagoditi na osnovu procene očekivanog životnog veka (ako je podjednak vremenskom okviru u studijama primarne i sekundarne prvencije).[7]
  4. Preporučuje se skrining dijabetesnih komplikacija u ovih osoba, a posebno treba obratiti pažnju na komplikacije koje mogu biti uzrok funkcionalnog oštećenja.
  5. U starijih osoba sa šećernom bolesti preparate sulfonilureje upotrebljavati oprezno zbog povećanog rizika za hipoglikemije sa godinama starosti.
  6. Početna doza sulfonilureje treba da bude polovina doze sulfonilureje za odrasle osobe mlađe životne dobi, a početnu dozu sporije titrirati.
  7. Preporučuje se upotreba gliklazida, gliklazida MR i glimepirida u starijih osoba sa šećernom bolesti zbog manjeg rizika od hipolikemija.
  8. Prednost se daje upotrebi fiksnih mešavina insulina korišćenjem penkalo brizgalica zbog smanjenja mogućnosti greške pri aplikaciji insulina u osoba starije životne dobi.

Način ishrane[uredi | uredi izvor]

Zdrava ishrana kod osoba starije životne dobi je važna kako u programima prevencije tako i pri lečenju šećerne bolest. Dokazano je da se dijetom kod šećerna bolesti postiže željena težina, uspostavlja metabolička kontrola i redukuju faktori rizika za koronarnu bolest.[8]

Preporuke za ishranu[uredi | uredi izvor]

  1. Međunarodna asocijacija za šećernu bolest ne preporučuje nikakav poseban plan procenata nutritivnih elemenata već već predlaže da dijetetičar planira individualan način ishrane, svakog pacijenta ponaosob.
  2. U svih gojaznih osoba treba obezbediti primenu edukativnog programa za korekciju gojaznosti nemedikamentnim i medikamentnim tretmanom u cilju redukcije rizika za šećernu bolest.

Vežbanje i fizička aktivnost[uredi | uredi izvor]

Fizička aktivnost je značajna u prevenciji šećerne bolesti tipa 2. U odnosu na fizičku aktivnost postoje dva pristupa:

  • umerena svakodnevna aktivnost
  • veća aktivnost tri puta nedeljno.

Preporuke za vežbanje i fizičku aktivnost[uredi | uredi izvor]

  1. Svim osobama sa šećernom bolesti treba savetovati umerenu fizičku aktivnost (šetanja najmanje 30 minuta dva puta dnevno) kao trajnu naviku.
  2. Veću fizičku aktivnost prilagođenu individualnim sposobnostima i opštem zdravstvenom stanju bolesnika, jer se kod pacijenata koji se leče insulinom, ali i preparatima sulfonilureje mora voditi računa o izbegavanju hipoglikemije tokom fizičke aktivnosti.

Nivoi zdravstvene zaštite osoba starije životne dobi[uredi | uredi izvor]

Zdravstvene zaštite osoba starije životne dobi treba sprovoditi kontinuirano kroz tri nivoa, primarni, sekundarni i tercijarni:

  1. Na primarnom nivou — zdravstvene zaštite treba sprovodi ndividualnu edukaciju pacijenata.
  2. Na sekundarnom i tercijarnom nivou — zdravstvene zaštite pacijenta treba da edukuju različiti profili stručnjaka kao što su dijetetičari.
  3. Na tercijarnom nivou — pored navedenog, izrađuju se i doktrinarni stavovi o primeni dijete.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Institut za javno zdravlje Srbije, „Dr Milan Jovanović Batut”. Registar za dijabetes u Srbiji. Izveštaj br. 5, 2012.
  2. ^ Poljičanin T, Metelko Ž. Epidemiologija šećerne bolesti u Hrvatskoj i svijetu. Medix.2009.Broj 80/81: 82-88.
  3. ^ Cochran J, Conn VS. Meta-analysis of quality of life outcomes following diabetes self-management training. Diabetes Educ 2008;34:815–823
  4. ^ Holman RR, Paul SK, BethelMA, Matthews DR, Neil HA. 10-year follow-up of intensive glucose control in type 2 diabetes. N Engl J Med 2008;359:1577–1589
  5. ^ Deakin T, McShane CE, Cade JE, et al. Group based training for self-management strategies in people with type 2 diabetes mellitus. Cochrane Database Syst Rev. 2005;(2):CD003417.
  6. ^ Moghissi ES, Korytkowski MT, Dinardo MM, Hellman R, Hirsch IB, Inzucchi S et al. American Association of Clinical Endocrinologists and American Diabetes Association consensus statement on inpatient glycemic control. Diabetes Care 2009;32:1119-31.
  7. ^ Beckett NS, Peters R, Fletcher AE, et al.; HYVET Study Group. Treatment of hypertension in patients 80 years of age or older. N Engl J Med 2008;358:1887–1898
  8. ^ Tomek-Roksandić S, Tomasović Mrčela N, Smolej Narančić N, Šostar Z, Duraković Z, Fortuna V, Lukić M, Vučevac V. Osnove iz zdravstvene gerontologije. U: Puntarić D, Ropac D, Jurčev Savičević A, ur. Javno zdravstvo. Zagreb: Medicinska naklada; 2015, str.256-83.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Tomek-Roksandić S, Perko G, Mihok D, Radašević H, Ljubičić M i sur. Živjeti zdravo aktivno produktivno starenje - 4. knjižica uputa za očuvanje funkcionalne sposobnosti u dubokoj starosti. Zagreb: CZG ZJZGZ; 2005
  • Vranešić Bender D, Krznarić Ž, Reiner Ž, Tomek-Roksandić S,Duraković Z, Kaić-Rak A, Smolej Narančić N, Bošnir J. Hrvatske smjernice za prehranu osoba starije dobi, dio I.Liječ Vjesn. 2011;133: (7-8):231-240.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шећерна_болест_код_особа_старије_животне_доби&oldid=27441791”