Инсулин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Инсулин

Рачунаром-генерисана слика шест инслуинових молекула у хексамеру, са наглашеном троструком симетријом. Цинк јони и хистидин остаци везани за цинк стабилизују структуру. Инсулин se сторира као хексамер, док је активна форма мономер [1]
Доступне структуре
1ai0, 1aiy, 1aph, 1b17, 1b18, 1b19, 1b2a, 1b2b, 1b2c, 1b2d, 1b2e, 1b2f, 1b2g, 1b9e, 1ben, 1bph, 1cph, 1dph, 1ev3, 1ev6, 1evr, 1fu2, 1fub, 1g7a, 1g7b, 1guj, 1hiq, 1hit, 1hls, 1htv, 1iza, 1izb, 1j73, 1jca, 1jco, 1lph, 1m5a, 1mhi, 1mhj, 1mpj, 1mso, 1os3, 1os4, 1q4v, 1qiy, 1qiz, 1qj0, 1rwe, 1sf1, 1t0c, 1trz, 1tyl, 1tym, 1uz9, 1w8p, 1wav, 1xda, 1xgl, 1xw7, 1zeg, 1zeh, 1zni, 1znj, 2a3g, 2aiy, 2bn1, 2bn3, 2c8q, 2c8r, 2g4m, 2g54, 2g56, 2hiu, 2ins, 2omg, 2omh, 2omi, 2tci, 3aiy, 3ins, 3mth, 4aiy, 4ins, 5aiy, 6ins, 7ins, 9ins
Идентификатори
Симболи INS;
Вањски ИД OMIM176730 MGI96573 HomoloGene173 GeneCards: INS Gene
Преглед РНК изражавања
PBB GE INS 206598 at tn.png
подаци
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 3630 16334
Eнсембл ENSG00000129965 ENSMUSG00000000215
UниПрот P01308 Q5EEX1
Реф. Секв. (иРНК) NM_000207 NM_008387
Реф. Секв. (протеин) NP_000198 NP_032413
Локација (УЦСЦ) Chr 11:
2.14 - 2.14 Mb
Chr 7:
142.49 - 142.49 Mb
ПубМед претрага [1] [2]
Идеализовани дијаграм показује флуктуације шећера у крви (црвено) и шећер-снижавајућег хормона исулин (плаво) код људи у току дана који садржи три оброка. Додатно, ефекат шећером-богатог vs. скробом-богатог оброка је приказан.
Кристали инсулина
Молекулска структура инсулина (црвено-угљеник, зелено-кисеоник, плаво-азот, ружичасто-сумпор)

Инсулин је полипептидни хормон који регулише метаболизам угљених хидрата, па се користи за лечење шећерне болести (хормон тзв. Лангерхансових ћелија у гуштерачи). Инсулин су изоловали 1921./1922. Канађани Фредерик Бантинг и Чарлс Бест. Примарну структуру му је биохемијском анализом открио Фредерик Сангер 1955. док је Дороти Хоџкин 1969. решила и његову просторну структуру. У новије време инсулин служи и за лечење нервних болести (изазивањем хипогликемичног шока).

Хормон инсулин обезбеђује раст и обнављање ћелија и усмерава енергију метаболичким путевима целог организма.

Настаје у нарочитим ћелијама (ћелије бета), у острвцима хормонски активних ћелија (Лангерхансова острвца), којих у гуштерачи има 1,5 милион. Све бета ћелије тешке су само 2 грама, што је у односу на више од 75.000 грама просечне човекове тежине, заиста незнатна количина.

Излучивање инсулина подстиче глукоза, а инсулин смањује садржај глукозе у крви (крвни шећер), уколико је то потребно. Гликоза помоћу инсулина прелази у ћелије разних ткива и тамо сагорева или се складишти за касније потребе. Када је шећер у крви низак (за време оброка, а нарочито при гладовању), инсулин се готово не излучује. Инсулин нарочито подстиче гомилање енергетских залиха и спречава њихову разградњу. Као путоказ при излучивању инсулина, служи садржај гликозе, која је иначе централни енергетски метаболит. Како висок шећер у крви подстиче излучивање инсулина, у крви га има више након сваког оброка мешовите хране са угљеним хидратима. Инсулин делује не само на глукозу, већ и на друге хранљиве материје (беланчевине, масти) које храна садржи. Шећер у крви прецизно указује на потребу организма за енергијом. Када хране има довољно, довољно има и глукозе у крви и излучивање инсулина је непрестано повећано. Уз његову помоћ, вишак енергије, који стиже са храном, таложи се у ткивима (глукоза у скробу, у јетри и мишићима, беланчевине у мишићном и масном ткиву). При попуњеним скробним и беланчевинским резервама, свака хранљива материја се, без обзира на извор, преради и дефинитивно ускладишти.

Ако хране нема довољно, шећер у крви опадне. Претерани пад шећера може да поремети рад мозга (тада глукоза мора стално да стиже из енергетских залиха), зато је одржавање минималног нивоа шећера у крви од животног значаја. Између оброка, гликоза се обнавља из јетреног скроба, а у току гладовања прерађује се из мишићних беланчевина и масти из масног ткива. Низак шећер у крви не подстиче излучивање инсулина, а мала количина инсулина, затим, омогућава разграђивање залиха. Међутим, никада не наступа претерано разграђивање, чији би метаболити могли да шкоде организму. При гладовању се телесна тежина због трошења залиха смањује, човек, дакле, мршави.

Одржавање равнотеже између инсулина и глукозе је веома прецизно. Само несметано функционисање те повратне везе обезбеђује одржавање енергетске равнотеже и правилну исхрањеност организма.

Инсулин се користи и као лек за регулисање нивоа шећера у крви.

Извори[уреди]

  1. ^ PDB 1ai0; Chang X, Jorgensen AM, Bardrum P, Led JJ (August 1997). „Solution structures of the R6 human insulin hexamer,“. Biochemistry 36 (31): 9409–22. DOI:10.1021/bi9631069. PMID 9235985. 

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]