Ђовани Ди Стефано

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђовани Ди Стефано

Ђовани Ди Стефано (рођен 1. јула 1955) је енглески бизнисмен и осуђени преварант. Учествовао је у правним случајевима високоозлоглашених оптуженика широм света; нема правне квалификације, законом му је забрањено да ради у Великој Британији и није регистрован да ради као адвокат у Великој Британији и Италији [1]. О њему се говори као „Ђавољем адвокату“ због његовог залагања у име таквих клијената као што су Садам Хусеин и Слободан Милошевић.[2][3] Такође је био пословни сарадник српског паравојног вође и оптуженог ратног злочинца Жељка Ражнатовића.[3]

У Ирској и Великој Британији четири пута је осуђиван због преваре и повезаних кривичних дела, а служио је укупно осам и по година за осуде између 1975. и краја 1980-их. Судија га је описао као „једног од највећих превараната“.[4] Његова последња пресуда била је у марту 2013. године, када је осуђен на 14 година затвора пошто је проглашен кривим или је признао кривицу за 27 оптужби, укључујући обману, превару и прање новца између 2001. и 2011. везане за „варање људи да мисле да је он правни професионалац.“[5]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Ди Стефано је рођен у Петрели Тифернини близу Кампобосо-а у јужној Италији. Када се његов отац преселио у Енглеску где је радио у фабрици обуће, Ђовани и његова мајка су се настанили у Ирчестеру, Нортхамптоншир, тада је Ђовани имао шест година.[6][7] Затим је наставио да се школује у школи Џон Леа у Велинбургу, а касније је провео једну годину у Велинбург Грамар школи (која је касније постала школа Врен).[8][9][10] Тврдио је да је стекао докторат права на Универзитету Кембриџ, али је касније утврђено да та тврдња није основана.[11][11] У својим двадесетим годинама, тврдио је да је „зарадио богатство увозећи видеокасете“ из Хонг Конга. Упркос томе што је велики део свог раног живота живео у Енглеској, сматрао се Италијаном.[12] За то време у школи у Енглеској често су га звали „Џон“, на енглеском језику „Ђовани“.[13][14]

Ди Стефано је живео у Енглеској до 1989. Затим се преселио на неколико локација: Лос Анђелес између 1989. и 1992. 1992. његова понуда за куповину филмских студија МГМ није успела, а он је побегао у Југославију зато што је због распада Југославије створена ратна зона и нико га тамо не би тражио. У Југославији је постао пријатељ њеног тадашњег председника Слободана Милошевића који му је доделио југословенско држављанство са југословенским пасошем. Поред тога, постао је портпарол, пословни партнер и лични правни заступник српског ратног војсковође Аркана.[15] Такође је био генерал у Српској добровољачкој гарди (Арканови тигрови), иако се никада није борио.[16][17] У Србији је боравио до 1999. године и касније, у Италији од 1999. до 2011. године,а док је радио у Великој Британији као адвокат. 2011. године ухапшен је и изручен Великој Британији, јер није имао законске услове потребне за рад адвоката у Великој Британији. 2013. године у затвору у Великој Британији осуђен је на 14 година затвора.[1]

Правна каријера[уреди | уреди извор]

Ди Стефано је имао канцеларију у Риму, Студио Легале Интернационале.[18] Он је добро поткрепљен документима, јер је у британским медијима бранио „неке од најпознатијих негативаца у земљи“. Једном је прокоментарисао да ће "... бранити Адолфа Хитлера или Сотону." Каже да "брани неодбрањиво", и да се његова аутобиографија зове Одбрана неодбрањивог.[19] На питање о његовој мотивацији одговорио је: "Никада се нико није питао:" Има ли сотона случај? Има ли он добар случај? ""

Шкотске новине Шкотланђанин (The Scotsman) описује Ди Стефана као "живописног и често контроверзног адвоката";[20] Гардијан га је назвао "сигурно јединим човеком на свету који сматра Садама Хусеина за личног пријатеља и Делију Смит за личног непријатеља ", после неуспешне понуде за куповину Норвих Сити фудбалског клуба.

Ди Стефано је на својој визиткарти користио италијански наслов „avvocato“ („адвокат“) и заваравао клијенте и судове да верују да је квалификован адвокат.[21] Дана 27. марта 2013. године га је осудила порота на суду Саутварк Краун у Лондону на 25 оптужби, укључујући обману, превару и прање новца између 2001. и 2011. године. Током суђења рекао је суду о својим везама са Робертом Мугабеом, Осамом бин Ладеном, Садамом Хусеином (кога је описао као "лепог момка") и "пријатељством" са ћерком Слободана Милошевића.[22]

Узео је титулу „адвоката“ након пресуде Вишег суда из 2002. године која му је омогућила да заступа Николаса ван Хогстратена у његовој жалби на убиство. У доказима је признао да није квалификован адвокат, али да је то схватио кад је већ било касно.

Ди Стефано је привукао клијенте након ББЦ-јевог документарца под називом Ноториус"; међу њима је био и Паул Буш, који је 2003. године осуђен на доживотни затвор због отмице и убиства, чија је супруга платила 20.000 фунти за правне услуге, а укупно 100.000 фунти да би Стефано обезбедио кауцију за њеног супруга - новац је примљен пре него што је убици речено да никад није постојала могућност кауције. Већи део гаранције за кауцију од 100.000 фунти никада није враћен, чак ни након што је жалба одбијена. Родитељи кријумчара кокаина Лаурента Пенчефа платили су Стефану 10.000 евра у јуну 2005. за правне услуге, конкретно ЦЦРЦ и савете у вези са повратком у Француску, међутим никада му нису дати јасни савети о томе како би се његова 18-годишња затворска казна спровела у Француској и ништа није учињено одвођењем његовог случаја на ЦЦРЦ. Новац су Пенчефови родитељи послали банци у Риму, али тужитељ Давид Аронберг КУК је рекао: „Господин Ди Стефано је учинио мало или ништа да помогне.“ „Није био боље квалификован адвокат него„што је квалификован као хирург за обављање операције или квалификован пилот за летење авиона ", рекао је господин Аронберг.[23]

Знамените тужбе[уреди | уреди извор]

Истакнути људи које је Ђовани Ди Стефано заступао:

2002. године успео је да обори осуду за убиство против Хугстратена и ослобођа га из затвора.[44]

У јануару 2004. Ди Стефано је поново стекао славу када је у телевизијским интервјуима тврдио да ради за серијског убицу Харолда Шипмана. Међутим, Шипманов адвокат каже да је Шипман одбио понуду Ди Стефана у мају 2003. године и да ни он ни било који члан Шипманове породице не верују да Ди Стефано наступа за Шипмана. Ово и инцидент током суђења Џону Палмеру 2004. године су покренули истрагу квалификација Ди Стефана за адвоката (види одељак „лична правна историја“)[45][46]

Дана 17. марта 2007. године, Ди Стефано је писао лорду Голдсмиту (у то време генералном тужиоцу за Енглеску и Велс) тражећи дозволу за кривично гоњење судије Рауфа Рашида Абда ал Рахмана, који је Садама Хусеина осудио, према Закону о Женевским конвенцијама из 1957. године.[47] Дана 14. јануара 2008, Ди Стефано је саопштио "Пожурена правда није правда", након што великобритански захтевани клијент, који је освојио милион фунти у Националној лутрији, није успео да присуствује суду као сведок у случају напада. Судија Кристофер Елвен ју је свакако затворио на 14 дана.[48]

У јануару 2007. Ди Стефано је затражио од међународног кривичног суда да спроведе потпуну истрагу o суђењу убиствима у Ал-Дујаилу за полубрата Садама Хусеина Барзана Ибрахима ал-Тикритија и шефа ирачког правосуђа Авада Хамед ал-Бандара.[49] Ди Стефано је проследио белешку коју је Барзан написао где објашњава да није одговоран за убиства у Дујаилу због којих је осуђен на смрт.

У октобру 2007. жалио се да је истрага смрти цивила Блекватер у Ираку била неправедна, јер су били присиљени да делују у клими и условима који су их присиљавали да прво пуцају а постављају питања касније.[50]

Такође у октобру 2007. године, он је тврдио да су ирачки званичници морали да прихвате захтев за помиловање за Али Хасан ал-Мајиду (Хемијски Али), јер је 30-дневни рок извршења који је одредио суд прошао.[51][52] Америчка војска је касније одбила да пусти Алија на његово погубљење све док на правна питања нису добили одговор.[53] Али је у фебруару 2008. поново осуђен на смрт по различитим оптужбама.[54] Погубљење је додатно одложено у децембру 2008. године, јер је против њега отворено ново суђење уз додатне оптужбе. Али је погубљен 25. јануара 2010. године, испунивши осам смртних казни.[55]

15. јануара 2008. Ди Стефано је рекао да зна за шесту жртву убица Мура Иана Брејдија и Мире Хиндли зване Џенифер Тигхе. Рекао је да има њену фотографију и да је намеравао да разговара са Брејдијем да види да ли ће убица признати ову последњу тврдњу. 21. јануара 2008. полиција Великог Манчестера (ГМП) издала је саопштење у коме је речено да је Џенифер Тигхе жива и да је "господин Ди Стефано раније износио тврдње у вези са убиствима Мура у медијима, али није пружио никакве детаље полицији Великог Манчестера."[56] Ди Стефано позвао је ГМП на разговор са својим клијентом и пружио одговарајуће доказе да је Тигхе још увек жива.[57]

Иан Брејди, убица Мура, храњен је силом у болници највише сигурности, од када је започео штрајк глађу у септембру 1999.[58] У септембру 2007. године, Брејди је преко Ди Стефана тражио да буде премештен у конвенционални затвор, где је намеравао да гладује до смрти. Касније, у новембру 2008. године, када је Брејди још увек храњен на силу, Ђовани је оптужио државу да законски изгладњује Брејдија до смрти тако што му не даје довољно хране. Ди Стефано је 2009. - 2010. упутио апеле да га преселе у Шкотски затвор да би тамо могао умрети, чему се шкотска влада снажно противила.[59][60]

У септембру 2009. године, делујући у име Мануела Нориега, Ди Стефано је поднео жалбу француском председнику Николасу Саркозију, рекавши да је пресуда против Нориега погрешно донета у одсуству оптуженог.[61]

У мају 2010. упутио је жалбу у име Бенгуита Омара рекавши да је био погрешно осуђен за убиство Јонг-Ок Шина.[62]

У јануару 2011. Ди Стефано је известио да је тражио дозволу Чарлса Менсона да га заступа, у захтеву за преиспитивање суђења заснованог на кршењу шестог амандмана и правног аргумента који није изнесен током суђења Менсону, иако је још морао добити одговор. Око 26. јануара 2011. Ди Стефано је тврдио да је поднео захтев међуамеричкој комисији за људска права у име Менсона, тврдећи исто.

Лична правна историја[уреди | уреди извор]

Ди Стефано је ухапшен у јуну 1984. године и оптужен за превару пре него што је пуштен уз кауцију.[63] Поново је ухапшен у августу те године и одбио је кауцију. Године 1986. Ди Стефану је суђено за завере ради прибављања имовине обманом и лажним трговањем, а осуђен је након суђења у трајању од 78 дана, на затвор на пет година и забрањено му је да буде директор компаније 10 година;[64] од укупно 11 тачака за превару, осуђен је по 3 тачке оптужнице и од 8 ослобођен.

У пресуди, судија га је назвао "једним од превараната природе ... преварантом без бриге и савести."[65][66] и рекао да је "мотивисан личном похлепом и претензијом". Судски записи показују да је једини покушај Ди Стефано-а да уложи жалбу на пресуду одбијен 1987. године,[67] а даљњи записи објављени 2005. године показали су да је одслужио пуну казну.[68][69]

Апелациони судија правде Стефан Браун рекао је да је "[суђење] открило веома дубоку и широку меру преваре. Ово је човек који је несумњиво желео да изврши финансијску превару где год је могао да натера људе да подлежу тврдњама вешто направљеним у облику лажних финансијских докумената. "[70] Ди Стефано је јавно тврдио да је његова жалба из 1987. била успешна, све док копију неуспеле жалбе није објавио 2004. године Роузи Кован из Индепендент-а(The Independent). Ди Стефано је тврдио да је покренуо правне поступке на италијанским судовима против Кована и против Мартина Ханана из Шкотске, али правна одељења њихових новина су рекла да немају сазнања о било каквим правним поступцима које је Ди Стефано покренуо против њих.

Такође се неуспешно жалио 1989. године Европској комисији за људска права тврдећи да је његово хапшење кршило Европску конвенцију о људским правима. Ди Стефано је у чланку ББЦ-а тврдио да је осуда укинута на другој жалби 1988. године и да „остаје осећај неправде, чинећи сваку победу против система слатком осветом“.[71]

Према Гардијану и ирском Индепенденту, он је већ одлежао шестомесечну казну за превару и лажне изговоре 1975. у Ирској, а трогодишњу казну за прибављање имовине обманом и другим оптужбама 1976. у Великој Британији. Ди Стефано инсистира на томе да су те осуде припадале другој особи, званој "Џон" уместо "Ђовани", мада имају исто презиме, рођендан и место рођења. Према новозеландском Хералду, Ди Стефано је већ негирао да је „Џон Ди Стефано“ који је осуђен 1986. године, али, такође, према новозеландском Хералду, новозеландска полиција је успела да докаже да су иста особа упоређујући њихове отиске прстију. Ди Стефано је негирао да је икада депортован и да су му икада узети отисци прстију.

Дисциплински суд за адвокате пресудио је 1990. године да Ди Стефано не може запослити ниједног адвоката у Енглеској или Велсу без одобрења Правног друштва, због његове кривичне евиденције,[72] иако је још могао уговорити адвоката да делује у његово име.

Године 1990. Ђовани Ди Стефано отпутовао је на Нови Зеланд, где је у име компаније са седиштем у Беверли Хилсу направио неколико вишемилионских понуда за имовину.[73][74][75][76] Власти су откриле да он није обелоданио пресуду у Енглеској 1986. године, прогласиле су га недозвољеним имигрантом и он је након тога враћен у своју родну земљу.

Године 1991. прешао је у Југославију.[77] У новембру 2002. године добио је југословенско држављанство и пасош личним овлашћењем председника Слободана Милошевића.[78] Према Шкотланђанину и ирском Индепенденту, Ди Стефано се преселио у земљу без споразума о изручивању Великој Британији, како би избегао налог за оптужбу за превару.

Отприлике 1992. године, док је покушавао да купи филмски студио МГМ, Служба за имиграцију и натурализацију Сједињених Држава га је депортовала из Сједињених Држава због осуде за превару у Великој Британији 1986. године. Неколико месеци касније, он је затражио неимигрантску визу за поновни улазак и речено му је да му је потребно одрицање од разлога неприхватљивости да би испунио услове да аплицира за визу.[79] Федерална агенција је одбила захтев за одрицањем, због чега је виза такође одбијена. Године 1993. жалио се Окружном суду Сједињених Држава који је пресудио да нема надлежност за преиспитивање одбијања захтева за одустајање. Године 1995. Апелациони суд Сједињених Држава за девети круг потврдио је пресуду окружног суда пресудивши да Ди Стефано није имао основ да оспорава одбијање захтева за одрицање према Закону о имиграцији и држављанству.

У новембру 1999. године Ди Стефано је ухапшен у Риму и изручен Британији да би му се судило због оптужби за превару због инсолвентности 1991. године за пет хотела у енглеском Мидландсу и компаније која се звала Сандхурст Асетс. Британски истражитељи препознали су његово име када су новине извештавале о његовим понудама за фудбалски клуб Данде и за Елингтон Колиери и поступиле по потерници из 1991. године.[80] У јуну 2001. године, након што је Ди Стефано провео 18 месеци у затвору, судија је пресудио да му се не може судити јер је прошло превише времена од наводних кривичних дела.[81] Током боравка у затвору Ребибија, убијен је његов пријатељ Аркан, а његов други пријатељ Милошевић затворен је мало пре него што је Ди Стефано пуштен; Ди Стефано тврди да је све то био део завере да се Милошевић изолује од свог највернијег саветника.

Године 2002. гувернер ХМ затвора Белмарш забранио је Ди Стефану приступ клијенту у затвору, Николасу ван Хугстратену. На ограничење је уложена жалба Вишем суду правде против гувернера затвора Белмарша[82][83] који је пресудио против гувернера затвора.[84][85]

Одлука је садржала да гувернерова забрана посете клијентима Ди Стефана није поднета благовремено и да неки докази сугеришу да је Ди Стефано италијански адвокат и да је италијанским адвокатима, по правилу, дозвољена посета у британским затворима као европским адвокатима. Судија је надаље пресудио да ће ускраћивање Ди Стефанових посета затворенику проузроковати неопозиве последице за правну одбрану клијента, њему се то право не може ускратити док се не изврши благовремена и успешна жалба.[86] Упркос овим проблемима, успео је да ослободи Хугстратена из затвора 2004. (види одељак „угледни људи“). У новембру је Виши суд донео другачију пресуду за други затвор, овај пут рекавши да Ди Стефано није пружио адекватне акредитиве и спречио га да посети Џона Палмера у затвору.

У децембру 2003. године, Ди Стефано је приказан у ББЦ-јевој документарној серији под називом Ноториоус, која је обухватила четворицу предузетника који су своје богатство стекли контроверзним средствима; његово се поглавље звало Ђавољи адвокат.[87] У документарцу је рекао да Хитлер никада не би био осуђен за убиство Јевреја, чиме је наљутио јеврејску заједницу. У то време Ди Стефано је покушавао да буде директор ФК Данде-а, а навијачи клуба су такође били огорчени јер је приликом давања тих изјава носио дукс Данде-а. Такође се похвалио пријатељством са Садамом Хусеином и српским ратним војсковођом Арканом.

У јануару 2004. године, часописи Гардијан и Дејли Рекорд[88] известили су да су правне квалификације Ди Стефана под истрагом од стране британске полиције и Правног друштва од пролећа 2003. године, да би видели да ли се лажно представљао као акредитовани адвокат, што крши Закон о адвокатима из 1974. године.[89]

Као резултат истраге на крају је ухапшен 2011. у Шпанији (видети одељак доле). Адвокатско друштво је изјавило да "није адвокат, регистровани страни адвокат, нити регистровани европски адвокат",[90] и да нису у могућности да провере ни његову правну квалификацију, нити његов статус страног адвоката, упркос свом труду и томе што су тражили одговоре и од Ди Стефана. Правно друштво Шкотске[91] и Римски "Ordine Degli Avvocati" такође су рекли да није регистровани адвокат. Његово име није уписано у државни регистар правника Италије. Ди Стефано тврди да се за обављање праксе у Великој Британији не треба регистровати ни у Правном друштву, нити у било коју италијанску адвокатску комору, захтев који је Адвокатско друштво одбацило.

Од 2004. године, Ди Стефано није могао директно да заступа своје клијенте, морао их је заступати преко Paul Martin & Co, фирме која је повезана са његовом правном фирмом Студио Легале Интерназионале (Studio Legale Internazionale) која делује као његов агент.[92] Алистар Кук, ко-директор ББЦ-јеве серије која је направила документарни филм о Ди Стефану, рекао је "(...) Посматрали смо га на суду, он се у ствари никада не поставља и претвара да је адвокат. Он окупља правни тим и делује као средњи човек, шапуће адвокатима док делују у име клијената. Познаје доста криминалаца и упознаје их са својим правним тимом који им скидају казне на техникалије или им помажу да задрже имовину."[93]

У марту 2006. године, врховни судија Ирске Мури рекао је Ди Стефану да ће морати да пружи доказ о својој правној квалификацији пре него што може да делује за Патрика 'Дачи' Холанда и буде његов правни заступник[94][95] и на крају је пресудио да Ди Стефано није успео да достави никакав акредитив.[96][97]

Ди Стефано је тужио Мурија због негативних примедби о њему током случаја,[98] али је касније одустао од жалбе рекавши да не жели да нанесе штету „великом судији“ само да би добио случај.[99]

Енглески закон о клеветама измијењен је Законом о клевети из 2013. године, умањивши могућност да злоупотребе искажу смрзавајући ефект.[100]

Хапшење и суђење[уреди | уреди извор]

Ди Стефано је ухапшен у Палми, Мајорка у Шпанији, 14. фебруара 2011. године, по европском налогу за хапшење који су издале британске власти. Према подацима лондонске полиције, налог је расписан у јануару 2011. године "по питању превара, крађе и прања новца". Хапшење је резултат дуготрајне истраге Управе полиције за економски злочин града Лондона.[101] Према изјави шпанског Министарства унутрашњих послова, цитирајући налог за хапшење, Ди Стефано је оптужен да је зарадио велике своте новца у Великој Британији између 2004. и 2009. године, а да није добио дозволу да се бави правом у тој земљи.[102] Министарство је рекло да се суочава са 18 оптужби за које би могао добити највише 75 година затвора.[103] Ди Стефано је добровољно прихватио изручење Великој Британији, и пуштен је без кауције до датума изручења, без пасоша и са обавезом да сваким даном иде судији и саопштава било какву промену пребивалишта.[104] Ди Стефано каже да се ради о политичком суђењу, припремљеном након што је рекао да Тонију Блеру треба судити због његове улоге у рату у Ираку.[104]

Магистрални суд Вестминстер је 25. августа упутио на саслушање 30. септембра[105] случај који укључује 18 оптужби за превару на суду у Саутварк Крауну. Након саслушања, Ди Стефано је пуштен, уз кауцију, до суђења 14. јануара 2013.[106]

У јулу 2011. Ди Стефано је објавио да је покренуо Вести света онлајн (News of the World Online), веб страницу са логотипом јарбола сличним ономе недавно затворених новина Вести света (News of the World).[107] 23. марта 2012. године, Интернационалне вести (News International), бивши издавач листа, тужио је Ди Стефана због кршења његовог заштитног знака.[108][109]

Након тога, у предмету Комисије за жалбе у штампи који се односи на чланак у Сандеј Мејлу (Sunday Mail)[110] о видео снимку на Јутубу (YouTube) који је објавила Триша Волш-Смит, наводећи „да је узео 100.000 фунти од појединца који је објавио видео“.[111] Сандеј Мејл је пристао да штампа изјаву у којој се каже да је "Ђовани Ди Стефано демантовао да је поткрао Триша Волш-Смит ... Гђа. Волш-Смит је тврдила да ју је г. Ди Стефано натерао да инвестира у Вести света онлајн, док је доприносила недељну рубрику, "Живи и Воли с Тришом Волш-Смит".[112][113] " Четири оптужбе против њега у августу 2012. повезане са Волш-Смит; Ди Стефано је лажно тврдио да је адвокат, тврдећи да би могао поништити Волш-Смит пре-брачни споразум, и наговорио Волш-Смит да инвестира у Вести света онлајн. То је подигло оптужбе против Ди Стефана до двадесет и осам тачака за превару; његово суђење почело је на суду у Саутварк Крауну 28. јануара 2013.[114][115] Дана 6. марта 2013. рекао је суду да је квалификовани заговорник, јер му је председник Југославије Милошевић доделио почасни правни докторат на Универзитету у Београду, "једноставно зато што је затражио".[116]

27. марта 2013. проглашен је кривим за све оптужбе; девет тачака добијања преноса новца обманом, осам тачака за превару, три тачке прибављања криминалне имовине, две тачке коришћења лажног инструмента, једна тачка покушаја преваре преношењем новца, једна тачка прибављања имовине обманом и једна тачка коришћења криминалне имовине. Потом је признао кривицу за две додатне тачке: превара пара за 160.000 фунти, укључујући животну уштеђевину жене од 75.000 фунти, и крађу 150.000 фунти мушкарцу који је доживео саобраћајну несрећу и изгубио уд.[117]

Осуђен је на 14 година затвора. Судија Алистар МекКрит изјавио је да је Ди Стефано многим људима проузроковао јад и фрустрацију и назвао га грабљивицом због његовог поступања са "очајним и рањивим" клијентима: "Ниси имао обзира према њима нити обзира за њихове муке. Једина твоја брига је била да напуниш сопствени џеп. " Он је описао злочине Ди Стефаноа као „планиране и истрајне“, а његову одбрану на суду као „запањујуће циничну“, а његово целокупно понашање показало је „похлепу, непоштеност и крајње непоштовање осећаја других“.

У саопштењу Службе за тужилаштво Круне, Хилари Рајен, из Сектора за организовани криминал ЦПС-а, рекла је: "Дуги низ година Ђовани Ди Стефано потенцијалним клијентима се описао као адвокат и обично као италијански "avvocato ". Није био ништа слично. Када га је закон сустигао, лажно је тврдио да је стекао разне формалне правне квалификације. Затим је тврдио да пошто је сам себе научио право, да има право да се представи као адвокат. То је била превара по свачијим стандардима и шарада коју је водио више од осам година да би напунио сопствене џепове. (...) Ђовани Ди Стефано је рутински преварио своје клијенте и злоупотребио њихово поверење. (...) "[118]

Дана 4. априла 2014, четрнаестогодишњој казни Ди Стефана додато је осам и по година, осим ако није одмах накнадио своје жртве. Судија који га је затворио у марту 2013. године на суду у Саутварк Крауну, Алистар МекКрит, рекао му је да "одмах врати 1,4 милиона фунти или одслужи додатно време". Рекао је да Ди Стефано нема намеру да плати и да је "показао два прста суду".[119]

Друга интересовања[уреди | уреди извор]

Фудбал[уреди | уреди извор]

Када се вратио у Италију у свој родни крај купио је локални фудбалски клуб „Campobaso Calcio” који се затворио након годину дана због финансијских проблема. У сарадњи са Жељком Ражнатовићем Арканом он је купио друголигашки фудбалски клуб „ФК Обилић”[120] који се након две сезоне пласирао у УЕФА Лигу Шампиона упркос оптужбама за претње, застрашивање и намештање мечева, што је Ди Стефано увек порицао.[121][122] Ди Стефано је објавио да је 1999. године купио 34% посто акција фудбалског клуба „F.C. Dundee”, али је управни одбор порицао да је дошло до било какве сарадње[123]. Клуб је коначно одбио понуду кад је у јавност доспела информација да Ди Стефано сарађује са српским ратним профитером Арканом и да је Сафолска полиција издала налог за екстрадицију Ди Стефана за оптужбе које датирају још из 1991. године.[124][125] У јануару 2001. године Ди Стефано је објавио да намерава да купи 6% акција „FC Norwich City” од бившег потпредседника клуба Џимија Џоунса.[126] Овај удео не би донео Ди Стефану место у управном одбору, али је рекао да су ми допустили да тужи већинске власнике да би добио место у одбору или да би добио већи део акција.[127] Званичници клуба су изјавили да купопродаја деоница никада није извршена.[127]

Почетком 2002. године Ди Стефано је започео преговоре о куповини 60% акција „F.C. Northampton Town”, међутим његова одлука о куповини се променила након ванредног састанка чланова управног одбора.[128] Ди Стефано је поново водио преговоре са званичницима „F.C. Dundee” и 7. августа 2003. године је постављен за председника клуба. У почетку клуб је привукао велика имена као што су Крег Брли и Фабрицио Раванели, али је ускоро упао у финансијске проблеме и са петнаест првотимаца су раскинути уговори.[129] Тада је Шкотски Фудбалски Савез одбио је да призна Ди Стефана као директора клуба због оптужби да је преварант које га не квалификују као „одговарајућу особу” за то место одредбом чл. 10 правилника Шкотског Фудбалског Савеза.[130] Управни одбор га је замолио да да оставку и он је то учинио 22. јануара 2004. године.[131] У априлу 2005. године он је изразио жељу да донира 1 милион фунти ирском фудбалском клубу „F.C. Shelbourne”,[132] али је клуб то одбио због претходних оптужби.[133] У априлу 2006. године појавиле су се гласине да Ди Стефано жели да купи клубове „F.C. Drogheda United” и „F.C. Wateford United”, али су оба клуба порицала да је дошло до било какве сарадње.[134][135][136] У октобру 2007. године Ди Стефано је путем свог веб сајта објавио намеру да поново успостави везу са званичницима „F.C. Norwich City”.[137] У фебруару 2011. године француски магазин „So Foot” објавио је интервју у коме се наводи да је Ди Стефано разматрао могућност сарадње са другима да би добио удео у „AS Monaco FC” и спајање клуба са својим мултинационалним компанијама.[138][139]

Музичка продукција[уреди | уреди извор]

Године 2007. он је продуцирао и објавио „Seriously Single”, албум италијанске певачице Џаст Кармен који је релативно непознату певачицу у студио у ком су снимале велике звезде из прошлости. Албум је био мањи хит, продат у 40,000 примерака, али неки дуети имају и до 650,000 преузимања.[140] Такође је продуцирао други албум Џаст Кармен, „I Wish U Love” , у ком су два нова дуета са „The Bachelors”.[140][141]

Његово интересовање за музику долази још из детињства, када је свирао гитарске теме и организовао музичке догађаје у школи. Издао је CD са својим песмама „The Next Time” 2009. године.[142][143]

Политика[уреди | уреди извор]

У априлу 2004. године, Ди Стефано је основао политичку партију,[144] Радикалну странку Велике Британије. Регистровао је себе код изборне комисије као лидера,[145] али странка није имала кандидата на изборима одржаним 2005. године, изборима за Лондонску скупштину 2008. године, као и локалним изборима одржаним исте године. Пријављено је да странка није имала никакве приходе.[146]

У новембру 2007. у интервјуу за даблински „Hot Press” магазин који је радио главни и одговорни уредник Џејсон О’Тул, Ди Стефано је показао интересовање за кандидатуру у Европском парламенту испред Републике Ирске са анти-имигрантском политиком.[147][148]

Између 1999. и 2002. он је био генерални секретар Националне италијанске деснице.[149] Такође је и био страни сарадник Јединице за спацијалне операције 1999. године.

Други послови[уреди | уреди извор]

Осамдесетих година Ди Стефано је увезао видеокасете из Хонг Конга у Велику Британију, зарадио богатство од 200 милиона фунти када је још био у двадесетима.

У периоду од 1992. до 1999. , када је био у Југославији, Ди Стефано каже да је улагао у њихову националну авио-компанију, која је била основана због рата.

Године 1990. Ди Стефано и неки партнери покушали су купити филмски студио МГМ, међутим нису успели.

Ди Стефанови партнери подмићивали су службенике банке „Credit Lyonnais" како би добили кредит за понуду МГМ-у, и на крају су одустали, Ди Стефано је након тога депортован.

Године 1993. Ди Стефано је у име компаније „Sandhurst Assets" понудио да купи „Viajes Meliá" , шпанску туристичку агенцију у власништву хотелског ланца „Sol Meliá", касније је ухапшен због преваре у договорима са „Sandhurst Assets".[150]

Ди Стефано је водећи послове из затвора 1999. године започео преговоре о куповини „Ellington Colliery", рудника дубоког угља који је био пред затварањем, за 10 милиона фунти, међутим није добио потребне дозволе.[151] Након Арканове смрти, 2000. године, Ди Стефано више нема интересе у послу са куповином рудника.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Bogus Italian lawyer Giovanni di Stefano is jailed for 14 years”. BBC News. 28. 3. 2013. 
  2. ^ Geoghegan, Tom (31. 3. 2005). „Jonathan King's 'best friend'”. BBC News. Приступљено 2007-05-24. 
  3. ^ а б Esther Addley (25. 10. 2002). „The devil's advocate”. The Guardian. London. Приступљено 2007-05-24. 
  4. ^ „Self-styled 'lawyer' jailed for 14 for deception, fraud and money laundering”. City of London Police. 28. 3. 2013. Архивирано из оригинала 11. 12. 2013. г. 
  5. ^ „Bogus Italian lawyer Giovanni di Stefano found guilty”. BBC News. 27. 3. 2013. Приступљено 27. 3. 2013. 
  6. ^ Russell Miller (21. 8. 2005). „A law unto himself”. London: Times Online (www.timesonline.co.uk). Архивирано из оригинала 22. 01. 2016. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  7. ^ Orlando Sandro (12. 4. 1999). „Il palazzinaro di Milosevic”. Corriere della Sera. 
  8. ^ Renzo Cianfanelli (12. 6. 1995). „Il Boss di Belgrado City”. Corriere della Sera (на језику: italian). 
  9. ^ Wellingborough Grammar School, ур. (1972). Magazine (PDF). стр. 15, 26, 33. Архивирано из оригинала (PDF) 2009-03-27. г. 
  10. ^ Peter Popham (3. 7. 2008), „A Law unto Himself”, The Independent, Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г.  (registration required)
  11. ^ а б „Club's saviour revealed as 'a swindler'”, The Scotsman, 12. 10. 2003 
  12. ^ „Torment for royal named in sex and drugs plot”. Evening Standard. 29. 10. 2007. Архивирано из оригинала 25. 10. 2008. г. 
  13. ^ Kate McClymont (9. 7. 2004). „Marsden's invitation to Baghdad”. Sydney Morning Herald. Приступљено 2008-07-24. 
  14. ^ Hannan, Martin (12. 10. 2003), „Giovanni Di Stefano: The Truth”, The Scotsman, Edinburgh, Приступљено 2007-12-29 
  15. ^ Maria Margherita Peracchino (12. 12. 2006). „Parla Di Stefano, l'avvocato italiano di Saddam”. News ITALIA PRESS (на језику: italian). Архивирано из оригинала 5. 7. 2009. г.  (online translation [1])
  16. ^ Henry Langston (јануар 2010), „Meet the lawyer who's trying to get Charles Mason out of jail”, Vice, Архивирано из оригинала 2013-02-05. г. 
  17. ^ Conn, David (22. 5. 2002). „Arkan's lawyer has ambitions to take over Northampton”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 2007-11-05. 
  18. ^ Cowan, Rosie (21. 1. 2004). „Fraudster lawyer's claim to act for Shipman is bogus, says family's solicitor”. The Guardian. London. Приступљено 2008-04-20. 
  19. ^ Giovanni di Stefano (2005). Stilgrafica, ур. Defending the Indefensible. Rome. 
  20. ^ Wright, Angus (4. 12. 2003). „Marr brothers promise to write off Dundee debts”. The Scotsman. Архивирано из оригинала 23. 5. 2005. г. Приступљено 2007-12-29. 
  21. ^ „Former Dundee director Giovanni di Stefano found guilty of pretending to be a lawyer”. Scottish Daily Record. 27. 3. 2013. Приступљено 27. 3. 2013. 
  22. ^ Legge, James (27. 3. 2013). „'Devil's advocate' – the fake lawyer Giovanni di Stefano who claimed links to Osama bin Laden and Saddam Hussein – found guilty on 25 charges”. The Independent. London. Приступљено 27. 3. 2013. 
  23. ^ Dixon, Hayley (27. 3. 2013). „The 'Devil's advocate' is facing jail”. Daily Telegraph. London. Приступљено 27. 3. 2013. 
  24. ^ „Devil's advocate: The world's most notorious lawyer defends himself”. 3. 7. 2008. 
  25. ^ Jim Cusack (28. 8. 2005), „New 'lawyer' for Gilligan and Holland is a conman”, Irish Independent 
  26. ^ AP Photo/Mohammad abu Ghosh. „Photograph”. Архивирано из оригинала 7. 7. 2009. г. „Giovanni di Stefano, a defence lawyer for Saddam Hussein, speaks during an interview with The Associated Press in the Jordanian capital of Amman, Tuesday 5 December 2006” 
  27. ^ David Fickling and agencies (21. 6. 2006). „Gunmen kill Saddam lawyer”. The Guardian. „The London-based lawyer Giovanni di Stefano, who is on Saddam's defence team (...)” 
  28. ^ „Haider Aziz Al-sayer Jassim Ali Rasheed, et al., vs. Saddam Hussein, et al., Civil Action No. 04-1862 (EGS)”. US District Court for the District of Columbia. 18. 12. 2006. Архивирано из оригинала 27. 3. 2009. г. „(...) Defendant Saddam Hussein (...) to request the Court for an Order to permit Giovanni Di Stefano, Mr. Hussein's lawyer, to have reasonable access to meet and confer with Mr. Hussein, in private, to advise him of the existence of this civil action and to take instructions from Mr. Hussein to present whatever objections he might raise to this pending civil action (...) Defendant Saddam Hussein through one of his lawyers, Giovanni Di Stefano” 
  29. ^ Alison MacFarlane (3. 7. 2004), „The Devil's Advocate; He Boasts of Being a Millionaire, a Friend and Lawyer to Warlords and Violent Criminals, and the Saviour of Dundee FC. Now He Claims He Can Save Saddam from the Noose. Welcome to the Bizarre World of Giovanni Di Stefano”, Daily Mail  (registration required)
  30. ^ „Iraq: Ex-deputy PM is innocent, says defence lawyer - Adnkronos Politics”. 
  31. ^ BBC article and video interview for HARDtalk by David Jessel (first broadcast 2004-03-25)
  32. ^ „Hoogstraten to fight conviction”. BBC NEWS. 12. 3. 2003. Приступљено 2010-01-04. 
  33. ^ „Sky Exclusive: 'I Didn't Kill Veronica'”. Sky News. 10. 4. 2006. Архивирано из оригинала 11. 7. 2012. г. Приступљено 1. 10. 2011. 
  34. ^ Brian Daly (10. 4. 2006). „Exclusive Sky News Ireland interview with Dutchy Holland”. Sky News Ireland. Архивирано из оригинала 3. 6. 2006. г. Приступљено 1. 10. 2011. 
  35. ^ „Five guilty of £10m kidnap plot”. BBC News. 28. 4. 2008. Приступљено 2008-07-29. 
  36. ^ „Shelbourne scraps talks with controversial Di Stefano”. Архивирано из оригинала 14. 10. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  37. ^ „US”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2011. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  38. ^ „Hull Daily News Online & Hull Events - Hull Daily Mail”. Архивирано из оригинала 2013-05-05. г. 
  39. ^ „Glitter planning move here 'as soon as he can'”. Independent.ie. 
  40. ^ Kay, Richard (13. 1. 2005). „Fall and fall of an It-girl”. Daily Mail. London. 
  41. ^ Stefanie Marsh (30. 10. 2007). „The face”. Times Online. London. 
  42. ^ Cathy Vervier (4. 11. 2007). „Checkered career of blackmail case 'devil's advocate'”. London: Independent UK. Архивирано из оригинала 8. 1. 2008. г. 
  43. ^ „Biggs' bid for Christmas release”. BBC News. 4. 4. 2008. Приступљено 2010-01-04. 
  44. ^ „Defending the indefensible. The Saturday Profile: Gionanni Di Stefano”, The Scotsman, Edinburgh, 17. 1. 2004 
  45. ^ Cowan, Rosie (15. 1. 2004). „Police probe Shipman lawyer claim”. The Guardian. London. Приступљено 2008-04-20. 
  46. ^ Angus Howarth (28. 1. 2004), „Judge queries di Stefano's qualifications”, The Scotsman, Edinburgh 
  47. ^ „Prosecuting Saddam's trial judge in the UK”. JURIST. 27. 4. 2007. Архивирано из оригинала 2. 5. 2008. г. Приступљено 2008-04-20. 
  48. ^ „Jailed lotto winner loses appeal”. BBC News. 14. 1. 2008. Приступљено 2008-04-20. 
  49. ^ „Barzan's final plea”. The Daily Telegraph. London. 17. 1. 2007. 
  50. ^ „Investigation of Blackwater is unjust”. JURIST. 8. 10. 2007. Архивирано из оригинала 8. 5. 2009. г. 
  51. ^ Gabriel Haboubi (17. 10. 2007). „'Chemical Ali' execution further delayed”. JURIST. Архивирано из оригинала 8. 5. 2009. г. 
  52. ^ „Execution of Al Majid without response to pardon petition would be murder”. JURIST. 16. 10. 2007. Архивирано из оригинала 8. 5. 2009. г. 
  53. ^ Brett Murphy (17. 11. 2007). „'Chemical Ali' transfer for execution will wait until legal questions answered: US”. JURIST. Архивирано из оригинала 8. 5. 2009. г. 
  54. ^ „Saddam loyalists face new charges”. BBC. 28. 12. 2008. Приступљено 2010-01-04. 
  55. ^ 'Chemical Ali' executed in Iraq, BBC News, 25. 1. 2010 .
  56. ^ Moors murder 'victim' is 'alive Архивирано на сајту Wayback Machine (26. септембар 2008), Greater Manchester Police – Accessed 26 January 2008
  57. ^ Response from Giovanni Di Stefano to Greater Manchester police statement re Moors murders, Studio Legale Internazionale (21 January entry)
  58. ^ Tran, Mark (10. 3. 2000), „Brady loses bid to die”, The Guardian, London, Приступљено 29. 9. 2009 
  59. ^ official Youtube account of STV News (uploaded on 1 September 2010), Phone interview with Giovanni Di Stefano (audio)  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  60. ^ heraldscotland staff (14. 9. 2009), „Moors murderer Ian Brady 'wants to die in Scottish prison'”, The Herald 
  61. ^ „Panama, Noriega chiede grazia a Sarkozy. L'ex dittatore, 75 anni, vuole evitare l'estradizione in Francia dove è accusato di riciclaggio di denaro”, Corriere della Sera (на језику: Italian), 9. 9. 2009 
  62. ^ „Omicidio Claps Restivo segnalato alla polizia inglese”, La Gazzetta del Mezzogiorno, 7. 5. 2010, Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г., „Benguit Omar's family and the lawyer, Giovanni di Stefano, ask for the reopening of the case and for an investigation for the death of "Oki" Shin by Danilo Restivo. As revealed by the Advocate Di Stefano, an element kept hidden from the defense, the murderer cut a lock of hair from Oki. An element – Tg5 says – that could link her death to the cases of Heather Barnett and Elisa Claps.” 
  63. ^ European Commission of Human Rights (1992). „Application/Requête Nº 12391/86 John Di Stefano v. the United Kingdom. Decision of 13 April 1989 on the admissibility of the application”. Decisions and Reports: Décisions Et Rapports (на језику: French). Council of Europe. стр. 182—193. ISBN 9789287121608. „Per ces motifs, la Commission déclare la requête Irrecevable”  (at this time he used the name "John")
  64. ^ „Devil's advocate: The world's most notorious lawyer defends himself”, The Independent, London, 3. 7. 2008 
  65. ^ Chris Barton (31. 7. 2004). „Will the real Giovanni Di Stefano please stand up?”. The New Zealand Herald. Приступљено 2008-07-24. 
  66. ^ „Investigations pile more pressure on Dundee's benefactor”, Scotland on Sunday, 8. 11. 2003 
  67. ^ Russell Findlay (28. 12. 2003), „Di LAST STRAW; Dundee FC Boss Says Hitler `Innocent' – Giovanni Shows off Saddam Thrones”, Sunday Mail (Scotland), Архивирано из оригинала 08. 03. 2016. г., Приступљено 31. 05. 2020  (requires registration)
  68. ^ Jim Cusack (18. 6. 2006), „Millionaire 'lawyer' certified insane here while in jail for fraud”, Irish Independent 
  69. ^ Cathy Vervier (4. 11. 2007), „Chequered Career of Blackmail Case 'Devil's Advocate'”, The Independent of Sunday, Архивирано из оригинала 11. 4. 2013. г.  (registration required)
  70. ^ Martin Brunt (15. 2. 2011), „Wanted 'Devil's Advocate' Lawyer Is Arrested”, Sky News 
  71. ^ Tom Geoghegan (31. 3. 2005). „Jonathan King's 'best friend'”. BBC News. Приступљено 2010-01-04. 
  72. ^ Rosie Cowan (19. 1. 2004), „I was ruined by Shipman 'lawyer', says ex-solicitor”, The Guardian, London 
  73. ^ Michael Cieply (4. 6. 1990), „Italian 'Financier' Casts Shadow Over MGM/UA Buyout”, Los Angeles Times 
  74. ^ Jason Bennetto (1. 6. 2005). „'Lawyer' under British scrutiny”. The New Zealand Herald. Приступљено 2008-07-24. 
  75. ^ Scott MacLeod (8. 11. 2003). „Soccer team next goal for fraudster”. The New Zealand Herald. Приступљено 2008-07-24. 
  76. ^ Australian Associated Press (2. 7. 2004). „Fraudster claims to be defending Saddam”. Yahoo! News Australia & NZ. Архивирано из оригинала 25. 4. 2007. г. Приступљено 2008-07-24. 
  77. ^ Kim Sengupta (1. 12. 1999), „Tycoon linked to Saddam arrested for hotel fraud”, Irish Independent, London 
  78. ^ Intervista a Giovanni Di Stefano su Arkan e Milosevic (I parte). Fonte: Lo spettro (на језику: italian), dittatore.it, 8. 6. 2002  (second part)
  79. ^ Giovanni Di Stefano, Plaintiff-Appellant, v. Benedict J. Ferro, District Director INS, Rome Italy; Janet Reno, Attorney General, Defendants-Appellees, 53 F.3d 338 (9th Cir. 1995).
  80. ^ „Arkan murder ends mine deal. Collapse of buy-out threatens 450 jobs at RJB colliery”, The Independent, London, 30. 1. 2000 [мртва веза]
  81. ^ David Sapsted (2. 6. 2001), „Lawyer is cleared over hotels 'swindle'”, The Telegraph, London 
  82. ^ Regina (Van Hoogstraten) v Governor of Belmarsh Prison [2003] 1 WLR 264
  83. ^ „Jeremy Johnson”. 5 Essex Court. Архивирано из оригинала 06. 07. 2009. г. Приступљено 31. 05. 2020. „High Court: Whether the governor of a prison was entitled to refuse to allow a prisoner to have legal visits from an Italian Avocato” 
  84. ^ Steven Morris (24. 9. 2002). „Prison ban on lawyer unlawful”. The Guardian. London. 
  85. ^ „Property tycoon 'denied right to see lawyer'”. The Telegraph. London. 23. 9. 2002. Архивирано из оригинала 05. 05. 2013. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  86. ^ „copy of court ruling” (PDF). Studio Legale Internazionale. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 3. 2009. г. 
  87. ^ Karen Price (8. 1. 2004), „Dirty Dosh”, Western Mail, Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г., Приступљено 31. 05. 2020  (registration required)
  88. ^ Turner, Kevin (16. 1. 2004). „We Can't Let Just Any Old Tom, Dick or Giovanni Practise Law in This Country; Cops and Legal Regulators to Probe Controversial Lawyer Linked to Dundee FC over Whether He Is Qualified to Act as a Solicitor. His Clients Have Included Harold Shipman and Kenneth Noye”. Daily Record (Scotland). Glasgow. Архивирано из оригинала 17. 08. 2016. г. Приступљено 2012-09-19.  (needs registration)
  89. ^ Bennetto, James (31. 5. 2005). „Saddam's defender accused of falsifying his legal credentials”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 07. 07. 2009. г. Приступљено 2008-08-12. 
  90. ^ „Devil's advocate: The world's most notorious lawyer defends himself”. The Independent. London. 3. 7. 2008. 
  91. ^ Billy Briggs (28. 1. 2004), „Judge queries di Stefano's law qualifications 'Who is that gentleman,' counsel is asked”, The Herald 
  92. ^ Jeremy Fleming (22. 1. 2004), „Serial killer's legal adviser insists he has right to practise”, Law Society Gazette, Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. 
  93. ^ Billy Briggs (16. 1. 2004). „Dundee board ask di Stefano to quit; Maverick under investigation”. The Herald. Архивирано из оригинала 22. 1. 2016. г. 
  94. ^ „'Dutchy' in court over lawyer's visit”, Irish Independent, 16. 3. 2006 
  95. ^ Ann O'Loughlin (14. 3. 2006), „'Dutchy' lawyer fails to clarify his status”, Irish Independent 
  96. ^ Diarmaid Mac Dermott (21. 3. 2006), „Dutchy's lawyer is slammed”, The Mirror, Архивирано из оригинала 5. 11. 2012. г. 
  97. ^ Ann O'Loughlin (21. 3. 2010), „Dutchy fails to show credentials of Italian lawyer”, Irish Independent 
  98. ^ Eugene Hogan (15. 3. 2006), „Lawyer to sue Chief Justice for remark on ignorance”, Irish Independent 
  99. '^ Kevin McDonnell (12. 11. 2006), „Bid to sue top judge dropped”, Sunday Mirror, „Now Di Stefano has dropped the action. He said: 'Mr Murray is a great jurist and his loss would outweigh the benefit of a victory in a defamation case.” 
  100. ^ Association, Press (30. 12. 2013). „Libel: new Defamation Act will reverse 'chilling effect', ministers claim” — преко The Guardian. 
  101. ^ "Lawyer Giovanni di Stefano held in Spain." BBC News, 15 February 2011
  102. ^ "Spain arrests lawyer linked to Saddam defense team". The Associated Press, 15 February 2011
  103. ^ "Spanish police arrest 'Saddam's lawyer' Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2012)". Agence France-Presse, 5 February 2011
  104. ^ а б Agencia EFE (19. 2. 2011), Abogado de Sadam Husein será extraditado a Londres por supuestos 18 delitos (на језику: Spanish) 
  105. ^ Angus Howarth (26. 8. 2011). „Giovanni di Stefano case goes to Crown Court”. The Scotsman. Edinburgh. Приступљено 17. 9. 2011. 
  106. ^ „Ex-Dundee FC director and 'Devil's advocate' to stand trial on fraud charges in 2013”, STV, 20. 10. 2011 [мртва веза]
  107. ^ Alan Carson (24. 7. 2011), „'Devil's advocate' Giovanni di Stefano sets up online version of the News of the World”, Sunday Mail 
  108. ^ Larson, Erik (27. 3. 2012), „News Corp. Sues Saddam's Lawyer Over News of the World Site”, Bloomberg 
  109. ^ Mark Sweney (30. 3. 2012). „News International sues 'News of the World Online' website. News Group files claim against lawyer Giovanni Di Stefano and company using News of the World name”. The Guardian. London. 
  110. ^ Russell Findlay (11. 3. 2012). „The Devil's Advocate Took Me for a Mug; Exclusive Actress Rages at di Stefano”. Sunday Mail. [мртва веза] (needs registration)
  111. ^ „Tricia Walsh Smith's Official Website - Videos”. 
  112. ^ „Mr Giovanni Di Stefano v Sunday Mail”. Press Complaints Commission. 4. 5. 2012. Архивирано из оригинала 15. 5. 2012. г. Приступљено 13. 5. 2012. 
  113. ^ „For the record.(News)(Correction notice)”. Sunday Mail. 29. 4. 2012. Архивирано из оригинала 23. 3. 2015. г. 
  114. ^ „Di Stefano: The 'Devil's Advocate' in the Dock”. Court News UK. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2013. 
  115. ^ „The Crown Court at Southwark Daily List for 28 January 2013”. CourtServe. Приступљено 29. 1. 2013. [мртва веза]
  116. ^ „Di Stefano tells of links to Saddam, bin Laden, Mugabe and Milosevic”, The Herald, 7. 3. 2013 
  117. ^ Cheston, Paul (28. 3. 2013). „Jailed: Bogus lawyer who conned £1m from clients”. Evening Standard. London. 
  118. ^ Bogus lawyer Giovanni Di Stefano convicted, Crown Prosecution Service, 27. 3. 2013, Архивирано из оригинала 10. 7. 2013. г., Приступљено 7. 5. 2013 
  119. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 2014-09-30.  |first=Eamon| last= Dillon |date= 4 April 2014
  120. ^ „Di Stefano on board at Dens”. BBC Sport. 7. 8. 2003. Приступљено 2010-01-04. 
  121. ^ „B92 reveals: Arkan planned UEFA chief murder”, Insajder (Insider), B92, 21. 1. 2008, Архивирано из оригинала 4. 11. 2012. г. 
  122. ^ „'Swindler' di Stefano at centre of Shels shocker”, Irish Independent, 21. 4. 2006 
  123. ^ Jackson, Keith; Campbell, Iain (13. 3. 1999). „DUN DEAL; Serb Dens link is sealed as Marr denies go-ahead.”. Daily Record (Glasgow, Scotland). [мртва веза]
  124. ^ „Dundee bidder claims smear campaign”, The Herald, 26. 4. 1999 
  125. ^ „Article: Is this any way to run a football club?”, Scottish Daily Record & Sunday, 16. 4. 1999 
  126. ^ Mike Reynolds; Phil Harris (јун 2002). „Canaries sing for stakeholder power” (PDF). Department for Culture, Media and Sport. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2006. г. Приступљено 2007-11-08. 
  127. ^ а б Graham Dunbar, Recipe for disaster (175), When Saturday Comes, Архивирано из оригинала 22. 05. 2012. г., Приступљено 31. 05. 2020 
  128. ^ „Cobblers Deal Off”. BBC Sport. 27. 8. 2002. Архивирано из оригинала 24. 06. 2003. г. Приступљено 2007-11-05. 
  129. ^ „Di Stefano steps down”. BBC Sport. 22. 1. 2004. Приступљено 2007-11-05. 
  130. ^ Martin Hannan (9. 11. 2003). „Dual investigations pile more pressure on Dundee's beleaguered benefactor”. Scotland on Sunday. Архивирано из оригинала 22. 1. 2016. г. 
  131. ^ Huband, Graham (23. 1. 2004). „Di Stefano quits but still has eyes for Dundee FC”. The Courier (Dundee). Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 2008-04-20. 
  132. ^ „Di Stefano requests Shels talks”. BBC Sport. 20. 4. 2006. Приступљено 2007-05-24. 
  133. ^ „Statement regarding Di Stefano's interest in investing in the club”. Shelbourne Football Club. Архивирано из оригинала 15. 02. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  134. ^ O'Hehir, Paul (4. 4. 2006), „Waterford deny Di Stefano talks”, The Irish Times 
  135. ^ Drogs deny di Stefano investment talks, BreakingNews.ie, 25. 4. 2006 
  136. ^ „Drogheda not for sale”, The Irish Times, „Drogheda United and Waterford United have denied having had any contact with Giovanni Di Stefano (...)” 
  137. ^ „Saddam's lawyer wants to help Canaries”. 24. 10. 2007. Архивирано из оригинала 6. 7. 2009. г. Приступљено 2007-11-08. 
  138. ^ Thomas Pitrel; Pierre Boisson (2. 2. 2011), Di Stefano: "Je veux racheter l'AS Monaco" (I want to redeem the AS Monaco) (на језику: French) (83) 
  139. ^ „L’ASM entre les mains de "l’avocat du Diable"? (The ASM in the hands of "the Devil's advocate"?)”, Monaco Hebdo, 23. 2. 2011, Архивирано из оригинала 16. 02. 2018. г., Приступљено 18. 04. 2021 
  140. ^ а б Jason O'Toole (30. 8. 2008). „A collaboration with the sultry Italian singer JustCarmen has propelled Ireland's '60s hit machine, The Bachelors, back into the limelight”. 
  141. ^ „JustCarmen: I wish u love”. cdbaby.com. Архивирано из оригинала 04. 10. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2020. 
  142. ^ „The Next Time: CD Giovanni Di Stefano available soon”. Studio Legale Internazionale. Архивирано из оригинала 6. 7. 2009. г. 
  143. ^ The Next Time – Limited Edition Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2009) cdbaby.com
  144. ^ MacDonell, Hamish (3. 3. 2005). „Saddam's lawyer eyes Dundee poll”. The Scotsman. Edinburgh. Приступљено 2008-04-20. 
  145. ^ „The Electoral Commission Register of political parties”. 
  146. ^ Electoral Commission register of party finances and statements of account
  147. ^ „A date with the devil's advocate - Features - Interview - Hot Press”. 
  148. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2008. г. Приступљено 2007-12-30. 
  149. ^ Gorodisky Daria; Stella Gian Antonio (23. 4. 1999). „Elezioni europee, la carica dei 58 simboli”. Corriere della Sera. 
  150. ^ A.L.D. (16. 1. 1993), „Oferta de Sandhurst por Viajes Meliá el mismo dia que Global retira la suya”, ABC (на језику: Spanish), стр. 39 
  151. ^ „Mine 'saved from closure'”, BBC News, 25. 11. 1999 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђовани_Ди_Стефано&oldid=26794037”