Југославија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Југославија (вишезначна одредница).
Југославија
Jugoslavija
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Flag of SFR Yugoslavia.svg
Flag of FR Yugoslavia.svg
Застава Краљевине Југославије,
Социјалистичке Југославије
и крње Савезне Републике Југославије
Језици: српскохрватски
македонски
словеначки,
Главни град Београд
Државно уређење: Уставна монархија
(1918-1945)
Федерална
социјалистичка република

(1945-1992)
Федерална република
(1992-2003)
Религије: Хришћанство
Православље
Католичанство
Ислам
Време: UTC+1
Државе претходнице: State Flag of Serbia (1882-1918).svg Краљевина Србија
Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg Држава СХС
Државе наследнице: Застава Србије и Црне Горе Србија и Црна Гора
Позиција и величина Југославије кроз године

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила Осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе), али је назив „Југославија“ формално укинут.

Историја[уреди]

Идеје југословенства[уреди]

Идеја о стварању заједничке државе свих јужнословенских народа развијала се кроз XIX и почетак XX века. Слабост Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке после Берлинског конгреса унеле су наду код словенских народа под Аустроугарском, али и суревњивост аустроугарске и италијанске власти. У Србији су постојале три идеје о уједињењу. Прва је приповедала о уједињењу Србије и Бугарске, друга је била изражена у „НачертанијуИлије Гарашанина и односила се на стварање југословенске државе, док је трећу заступао Светозар Милетић и односила се на стварање Балканске федерације. Код Јужних Словена у Аустроугарској су постојале две идеје. Прва је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустроугарске (тријалистичка монархија), а друга је била за стварање независне југословенске државе. Главни противници стварања државе Јужних Словена били су спољни чиниоци.

Стварање нове државе[уреди]

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата. Народна скупштина је у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила Нишку декларацију којом се залаже за „ослобођење и уједињење све неослобођене браће“. У Паризу је у пролеће 1915. године формиран Југословенски одбор од стране аустроугарских емиграната. За председника је изабран Анте Трумбић.

Савезници су са Србијом незванично преговарали, нудећи Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната. За улазак у рат Савезници су Италији претходно, тајним Лондонским уговором обећали Истру и већи део Далмације, док је у исто време у незваничним преговорима Румунији је нуђен Банат, а Бугарској Македонија. Србија је одбацила овакав договор пошто није била спремна да се одрекне Македоније. Компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенског одбора чинила је Крфска декларација од 20. јула 1917. године.

Договорено је да име будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена. У октобру 1918. године у Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са циљем да се образује независна држава на јужнословенским просторима Аустроугарске - названа је Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Таква држава би се касније ујединила са Краљевином Србијом. Дана 29. октобра 1918. године Хрватски сабор је раскинуо све државно-правне везе са Бечом и Будимпештом. Пошто нова држава није била способна да се брани од италијанских претензија, позвала је српску војску да заштити „националне територије Југословена“. Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Србији. Дан пре тога 24. новембра је збор посланика народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији. Велика народна скупштина у Подгорици је 26. новембра одлучила да се Петровић-Његоши збаце са престола те да се присаједини Србији. Вијеће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Народно вијеће из Загреба је 25. новембра донело одлуку да се југословенско подручје Аустроугарске (Држава Словенаца, Хрвата и Срба) уједини са Србијом у нову државу. 1. децембра 1918. године основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС и Краљевина Југославија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевина Југославија
Краљ Александар Карађорђевић

Дана 20. децембра 1918. године формирана је прва влада на челу са радикалом Стојаном Протићем. Потпредседник је био Словенац Антон Корошец, министар унутрашњих послова Србин из Хрватске Светозар Прибићевић, а министар спољних послова Хрват Анте Трумбић.

Највеће странке су биле Народна радикална (НРС) и Демократска (ДС). Такође су деловале и Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића, Словеначка народна странка (СНС) Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Држава је била подељена на 33 области, округе, срезове и општине. На челу области је био велики жупан кога је постављао краљ. Грађани су уживали сва демократска права. ХРСС је тражила да држава постане федерална република, али се потом измирила са двором и из свог назива избацила реч републиканска. Врх државе је почео да спроводи политику помирења. Тако су у нову војску примани бивши аустроугарски официри укључујући и оне који су извршили злочине над Србима.

28. јуна 1921. донет је Видовдански устав. Устав је прогласио концепт државног и народног јединства. Владар је сазивао редовна и ванредна заседања Народне скупштине, могао ју је распустити, потврђивао је и проглашавао законе, био је врховни заповедник војске и заступао је државу у иностранству.

Комунистичка партија Југославије је основана априла 1919. године. Њене вође су се залагале за револуцију и долазак на власт насиљем. Њихов рад је суспендован Обзнаном (владином уредбом). На Четвртом конгресу КПЈ предвиђено је стварање независних држава Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније. Косово би било прикључено Албанији, а северна Војводина Мађарској.

Краљевина Југославија са Бановинама (1929—1939).

Непрестана полемика између радикала и хрватских посланика је дошла до критичне тачке. После увреда које је изнео на рачун Срба, радикалски посланик Пуниша Рачић је убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек. Краљ је размишљао о мирном разилажењу Срба и Хрвата. Линија разграничења би била: Вировитица, Пакрац, Уна, Крка, Шибеник и Задар. Краљ Александар је завео диктатуру 6. јануара 1929. године. 3. октобра је преименовао државу у Краљевина Југославија. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Држава је подељена на девет бановина и град Београд. Краљ је донео тзв. „Септембарски устав1931. године.

Пад Краљевине Југославије[уреди]

Како би се спречиле ревизионистичке снаге Мађарске и Турске, створени су нови савези, Мала Антанта (Југославија, Чехословачка и Румунија) и Балкански савез (Југославија, Румунија, Бугарска и Грчка). Под заштитом Италије, Немачке и Мађарске, хрватске усташе и Унутрашња македонска револуционарна организација су извршили атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсељу, у Француској, 9. октобра 1934. године. Убијен је и министар спољних послова Француске, Луј Барту. Уместо малолетног краљевића Петра II, државом је управљало тројно намесништво, чији је најистакнутији члан био кнез Павле. На изборима маја 1935. године је победио Милан Стојадиновић, оснивач Српске радикалне странке. Потписао је конкордат са Ватиканом и радио на зближавању са Италијом и Немачком. Под британским утицајем Стојадиновић је дао оставку, нови председник владе је постао Драгиша Цветковић, а потпредседник Влатко Мачек. Споразумом Цветковић-Мачек створена је Бановина Хрватска 26. августа 1939. године.

Друштво Краљевине Југославије[уреди]

У овом периоду су живели и стварали: Михаило Петровић Алас (математика), Милутин Миланковић (астрономија), Јован Цвијић (географ), Александар Белић (лингвистика), Слободан Јовановић (правне науке); књижевници: Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић, Исидора Секулић, Драгиша Васић, Момчило Настасијевић, Станислав Винавер, Мирослав Крлежа, Густав Крклец, Аугуст Цесарец, Мишко Крањец и други.

Југославија у Другом светском рату[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Априлски рат, Други светски рат у Југославији и Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату
Мапа окупационе поделе Југославије и подручја на којем су фашисти починили геноцид над грађанима Југославије у току Другог светског рата

Влада Цветковић-Мачек је 25. марта 1941. године, у замку Белведере у Бечу, потисала протокол о приступању Тројном пакту. 26. и 27. марта је извршен државни удар, свргнута је влада и намесништво. У јутро 27. марта је постављена нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. У Београду су одржане велике демострације против савезништва са Немачком. Хитлер је издао директиву да се Југославија жестоко нападне. Бомбардовањем Београда 6. априла, Југославија се нашла у Другом светском рату. Краљевска војска је капитулирала 17. априла.

На територији Бановине Хрватске, без делова које је присвојила Италија (Сплит, Шибеник, већина острва) и Мађарска (Међумурје, Барања и Бачка), Босне и Херцеговине и Срема створена је усташка Независна Држава Хрватска (НДХ). Словенија је подељена између Италије, Немачке и Мађарске. Бугари су окупирали Македонију и југоисточну Србију. Црну Гору је окупирала Италија. Континуитет Краљевине Југославије је наставила њена влада у емиграцији (Лондон). Призната је као званичан члан Савезника. У Другом светском рату, у српском народу, су постојала два покрета отпора. 11. маја 1941. године је на Равној гори основана Југословенска војска у отаџбини (четници) пуковника, потом генерала, Драгољуб Михаиловић. 27. јуна је основан Партизански одред Југославије, Народноослободилачка војска Југославије, команданта Јосипа Броза Тита. Основне разлике ова два покрета се огледају у државном уређењу нове Југославије. Четнички покрет је био грађански и монархистички, а партизански комунистички и републикански. У Србији су постојале две војне квислиншке организације: Српска државна стража генерала Милана Недића и Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића.

Током рата Срби су у НДХ страдали највише у логорима Јасеновац (по немачким подацима тамо је убијено 500.000 Срба, Јевреја и Рома), Стара Градишка (75.000), Копривница, Сисак, Јастребарски, Новски. Посебна специфичност су били логори за децу. Убијено их је око 55.000. До 1945. године више од 100.000 Срба је напустило Космет пред албанским терором. Под притиском Британаца краљ Петар II је позвао Србе, Хрвате и Словенце да приступе у НОВЈ Јосипа Броза Тита. Југославија је ослобођена пробијањем Сремског фронта 12. априла 1945. године. Рат је у Југославији однео 1.706.000 жртава.

Друга Југославија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак СФРЈ
Југославија

На Трећем заседању Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена република. Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом. Иако федерална, Југославијом је владала централизована КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом. Извршена је национализација имовине. 1948. године Тито није прихватио мешање Стаљина у унутрашње ствари Југославије, те до Стаљинове смрти наступа ера хладних односа са СССР-ом. Стаљинови симпатизери у Југославији су слани у логоре. 1950. године уведено је радничко самоуправљање. Земља 1953. мења назив у Народна Федерална Република Југославија. Југославија је један од оснивача Покрета несвртаних 1961. године и била је његов први домаћин. Творци овог покрета су били Тито, Нехру и Насер. Следећи устав је донет 1963. године.

Корени распада Југославије[уреди]

Распад СФРЈ и ратни сукоби 1991—1999. године.

Почели су захтеви да Косово постане република. 1971. године је дошло до провале хрватског национализма, Хрватско прољеће. Протерана је либерална струја политичара у Србији. Нови устав је донесен 1974. године (Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Омогућено је даље јачање самосталности република и покрајина. Аутономне Покрајине Војводина и Косово и Метохија су фактички биле у Србији, а практички самосталне републике. После Титове смрти 4. маја 1980. године, почиње југословенски суноврат, прво у привредном па политичком смислу. 25. јуна 1991. године Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Независност су прогласиле и Босна и Херцеговина (1.3.1992.) и Македонија.

Грађански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Распад СФРЈ

Након што је Словенија прогласила независност дошло је до краткотрајних сукоба Југословенске народне Армије (ЈНА) и Словеније.

Рат у Хрватској (1991—1995) је вођен између Хрвата и Срба. Срби су се бунили што су по новом хрватском Уставу изгубили статус конститутивног народа, а Хрвати су се желели да створе националну државу. Хрватска не сматра овај рат грађанским, већ агресијом Србије на њену територију, и назива га домовинским ратом. Рат је завршен акцијама хрватске војске против српског становништва и падом Републике Српске Крајине у операцијама хрватске војске Бљесак и Олуја. Протерано је преко 300.000 Срба.

Југословенски ратови
Рат у Словенији (1991)
Рат у Хрватској (1990-1995)
Рат у Босни и Херцеговини (1992-1995)
Рат на Косову и Метохији (1996-1999)
Рат у Македонији (2001)

Рат у Босни и Херцеговини је био национални и верски рат. Ратовали су Срби, Хрвати и Муслимани. Муслимани сматрају да су Савезна Република Југославија и Хрватска извршили агресију на БиХ. Срби, пак, сматрају да је био грађански рат. Хрвати заступају тезу да је по среди агресија СРЈ на БиХ и грађански рат када су Хрвати у питању. 1993. године Хрвати и Муслимани су се удружили. Рат је завршен Дејтонским мировним споразумом (21. новембар 1995). БиХ је подељена је на два ентитета: Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

У страној литератури сукоби деведесетих на овом подручју су означени као Wars of Yugoslav Succession.

Савезна Република Југославија[уреди]

Подела Савезне републике Југославије

Србија и Црна Гора су остале да живе заједно. Створена је Савезна Република Југославија (СРЈ) 27. априла 1992. године. Први председник је био Добрица Ћосић. Она се сматрала сукцесором СФРЈ, али је 2001. године потписан споразум којим су за сукцесора одређене бивше југословенске републике. Одлуком Генералне скупштине Организација уједињених нација уведене су опште санкције СРЈ под оптужбом да је крива за рат у Босни и Херцеговини. Највећа инфлација на свету обележила је 1993. годину у СРЈ.

Албанска тзв. Ослободилачка војска Косова је крајем деведесетих почела са нападима на Србе на Косову и Метохији. Умешале су се западне силе помажући албанску страну. После неуспелих преговора у Рамбујеу, Северноатлантски савез – НАТО је извршио агресију на СРЈ која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Погинуло је 1200—2500 цивила, а рањено 5000 људи. Незванична штета је процењена на 30 милијарди долара. 9. јуна је потписан Кумановски споразум о прекиду ратног дејства. Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 Космет је стављена под управу Уједињених нација, где су УНМИК и КФОР били задужени за одржавање јавног реда и мира, и гарантована је целовитост Југославије.

24. септембра 2000. године су одржани избори. На изборима за председника СРЈ изабран је кандидат коалиције Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница. Због непризнавања резултата дошло је до протеста у Београду 5. октобра, на којима се окупило више стотина хиљада људи. Слободан Милошевић, председник СРЈ, је морао да призна победу Војислава Коштунице. На парламентарним изборима у Србији победио је ДОС, а нови председник владе Србије је постао Зоран Ђинђић.

4. фебруара 2003. године је усвојена Уставна повеља. Створена је Државна Заједница Србија и Црна Гора. Административни центар заједнице је био Београд, а центар Врховног суда је био у Подгорици.

21. маја 2006. године, после референдума у Црној Гори, државна заједница се распала и Србија и Црна Гора су независне републике.

Југославија је трајала од 1. децембра 1918. до 4. фебруара 2003. године.

Уметност у Југославији[уреди]

Западна сфера била је наклоњена више струјањима са запада и везује се за предроманику и романску, готску и за ренесансну и барокну уметност. Источни крајеви су више ослоњени на византијску уметност. Ове границе нису прецизно одређене и често су прелажене, на Деченима се може видети утицај са запада који се овде запажа преко Дубровника а могу се утврдити и неки обрнути правци. Касније се заснивају наше школе и радове често изводе наши домаћи мајстори који одлазе и на запад те се одатле враћају а исто тако су присутни и страни мајстори који су радили на подручју Југославије (Микелоцо Микелоци на кули Минчети у Дубровнику или Јурај Далматинац – видети Фисковића за ове податке).

Византијска уметност даје свој печат у Далмацији (Дубровник) и иконе из Византије кадо су куповане и поштоване су код нас и штоване као посебна светиња. У сликарству се јавља понеки византизам а постојале су и радионице које су радле на „византијски начин“. Старохрватска пластика није везана за етничку припадност и Словени су донели ову уметност резања у дрвету. Постојии тврђење да се уметност на тлу Југославије развијала као провинцијална уметност и да се јавља са извесним закашњењем у односу на остали свет. Но ова уметност није спутана официјалним оквирима. Фолклорни елементи дају јој многе вредности. Дела су инспирисана зооморфним и геоморфним облицима. Романска уметност- Радованов портал има поетичну страну Христовог рођења. Рана Рашка држава није могла формирати стабилну политику и лукаво се приклања час истоку час западу. Рашка школа у архитектури се може пратити већ на цркви Богородице Љевишке (манастир). Под утицајем Византије се излучује скулптура и опека постаје једини украс у архитектури - манастир Каленић.

Сликарство немамо сачувано изузев нешто мало у Двиграду и нешто у Црвеном отоку код Ровиња што сведочи да је постојао континуитет развоја између 4. века и 12. века, али је то толико фрагментално да се не можа створити слика што се заправо дешавало. Од 12. века до 14. века пратимо развој сликарства које има средњовековни карактер, иако се овај касни датум супротставља официјалној категоризацији. У Дубровнику се може уочити стварање које се може назвати школом која његује ренесансни стил. Суседна Италија је имала велики утицај, утицај једног Ђота може се препознати у неким делима а и утицај Византије који струји и обухвата и Истру, али не постоји у Словенији. У Рашкој је остао став у сликарству о једној истини која је за свагда дата, али је утицај са запада био јако слаб. Структура слике у Србији и Македонији је монументална, и композиције су великих размера. Слика је плитка и архитектонски облик тече тако да затвара плитак простор. Фигура је често сучелице постављена и суздржана у покрету. Промене се дешавају у 13. веку почев од 10. века. У западној Европи је уништена зидна слика појавом витража. У Италији постоје извесни квалитети. У овом добу наша уметност је свакако на највишем нивоу. Фигура добија у пластичности. У композицији се јавља вишесложеност, појављује се више лица и остварује се дубљи простор. Од раније наша уметност познаје а у 13. веку долази до изражаја обрнута перспектива која поседује иреална својства извлачи га из реалног сликарског простора и подређује га композицији и законитостима слике. Простор је повезан зидом који тече заједно са посматрачем. У току 15. века монументалност која је карактеристична за 13. век постепено опада. Потенцира се драматички моменат. Драперија која се развија између елемената се узнемирује и учествује у композицији слике. Сликарство Моравске школе стара се о детаљу и допадљивом колориту слике. Међу споменицима изузетак чини и сликарство и архитектура Рашке школе и манасијско сликарство који теже ка једном ретком и траженом колористичком сазвучију.

У време Турака ограниченим мерама око Пећке патријаршије покушава се повратити ниво на коме је било сликарство у 13. веку. Мајстори који су израђивали фреске већином су непознати и ако се потпишу они то учине на месту које се тешко може уочити као Макарије у Љубостињи, Јован у Раваници и др. Они су радили за славу у другоме свету.

Литература[уреди]

  • Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :