Џејн Ејр

С Википедије, слободне енциклопедије
Џејн Ејр
Настанак и садржај
Ориг. насловJane Eyre
АуторШарлота Бронте
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Издавање
Датум16. октобар 1847.

Џејн Ејр (eng. Jane Eyre) је најпознатији роман енглеске списатељице Шарлоте Бронте.

Први пут је објављен у Лондону 16. октобра 1847. године од стране издавачке куће Smith, Elder & Co., а прво издање у Сједињеним Америчким Државама изашло је наредне године, а штампала га је издавачка кућа Harper & Brothers, Шарлот је дело објавила под псеудонимом Керел Бел.

Роман садржи елементе друштвене критике, са јаким осећајем за морал, а многи сматрају да је испред свог времена због индивидуалистичког карактера главне јунакиње и истраживања тема као што су класне разлике, сексуалност, религија и феминизам[1][2].

Синопсис[уреди | уреди извор]

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Роман је подељен на 38 поглавља и издат је у три тома, а већина издања има више од 400 страница. Роман је наративу првом лицу и дешава се негде на северу Енглеске, за време владавине Џорџа III и садржи пет различитих фаза: детињство у Гејтсхеду, где је емоционално и физички злостављају тетка и остали рођаци, школа Ловуд где стиче пријатеље, Торнфилд где ради као гувернанта и заљубљује се у свог послодавца Едварда, Мурова кућа, где борави код рођака свештеника и њен поновни сусрет и брак са Едвардом.

Гејтсхед[уреди | уреди извор]

Млада Џејн и њена старатељка

Њејн са 10 година живи У Гејтсхеду са породицом свог стрица по мајци, што је била ујакова самртна жеља. Неколико година раније њени родитељи су умрли од тифуса кад прелази да живи код ујака Рида. Сара Рид, њена тетка је гледала девојчицу као терет и злостављала је, а својој деци брани да се друже са њом. Своје несрећно детињство проводи са лутком и књигама. Једном приликом Џејн апотекару који је дошао код Ридових прича колико је несрећна, па он како би јој помогао препоручује њеној тетки да Џејн пошаље у школу која је она задовољно подржала. Тад је тетка уписује у Ловуд, добротворну школу за девојчице. Тада, пре него што оде тетки и њеним ћеркама каже да не жели више никад да их види.[3]

Ловуд школа[уреди | уреди извор]

У Ловуду, школи за сиромашне и сирочиће Џејн открива суровост живота. Тамо се спријатељила са Хелен, старијом ученицом са којом је заједно ишла на предавања. Током времена проведеног тамо Хелен и госпођа Темпл, њихов надзорник су њена два главна узора који утичу на њен развој.

80 ученица у школи борави у хладним собама у танкој одећи и једу врло лошу храну. Доласком епидемије тифуса многе ученице се разбољевају, а Хелен умире, као и још неке ученице. Кад се сазнало за малтретирање ученица од стране управника школе неколико добротвора подиже нову зграду и ублажавају оштру владавину чиме се услови у школи значајно побољшавају.

Торнфилд[уреди | уреди извор]

Џејн шест година проводи као ученица у Ловуду и још две године након тога као наставница. После одласка госпође Темпл након удаје одлучује и она да промени средину и даје оглас за посао гувернанте. Убрзо јој се на оглас јавља домаћица Алис из Торнфилда и Џејн преузима подучавање младе Францускиње Адел. Убрзо Џеј упознаје и господина Рочестера, господара куће где је радила. Након тога они почињу да проводе више времена заједно и Џејн почиње да гаји осећања ка њему.

Џејн једног дана добија писмо да је госпођа Рид доживела мождани удар и позива је. Тад се Џејн враћа у Гејтсхед и остаје месец дана да брине о својој тетки на самрти. Тад јој тетка признаје да јој је нанела неправду и да је Џејнином стрицу са очева стране рекла да је умрла у школи кад је овај хтео њу да именује својом наследницом. Кад јој тетка умре она се враћа у Торнфилд. Тад јој Рочестер кад увиди њена осећања нуди брак и каже да жели да се венчају што она прихвата. Тад обавештава и ујака Џона о срећним вестима. Током церемоније венчања адвокат изјављује да Рочестер не може да се ожени јер је већ ожењен, а он признаје да је то истина, али да је то био уговорен брак и да је његова жена имала психичких проблема због чега је унајмио медицинску сестру да брине о њој. Тад јој Рочестер предлаже да оду на југ Француске и живи са њим иако не могу да буду венчани. Џејн је у искушењу, али ипак јој то морална начела не дозвољавају. Упркос својој љубави према Рочестеру она напушта кућу у Торнфилду.

Мурова кућа[уреди | уреди извор]

Џејн са уштеђеним новцем путује и случајно долази до Дајане и Мери Риверс где јој њихов брат Џон који је свештеник налази посао учитеља у оближњој сеоској школи. Примили су је као бескућницу без новца и хране, пристала је да им помаже у кући како би зарадила за оброк. Код њих остаје под лажним именом како би заварала сваки траг те да је Рочестер не би пронашао. Кад се свештеник мало зближи са њом сазнаје прави идентитет и остаје запањен и прича јој да јој је њен ујак Џон на самрти оставио целокупно богатство од 20.000 фунти. Даље сазнаје да је Џон стриц и његових сестара. Џејн постаје срећна што има живе и пријатељски настројене рођаке и инсистира да новац подели са сестрама које се враћају да живе ту.

Просидба[уреди | уреди извор]

Схватајући да је Џејн побожна и морална свештеник Џон је пита да се уда за њега и да пође са њим у Индију као мисионари. Она пристаје да иде са њим у Индију, али не пристаје да се венча са њим.

Једног дана јој се учинило да је чула Рочестеров глас, али то је била илузија и она одлучује да га обиђе. Враћа се у Торнфилд и тамо налази само рушевине. Сазнаје да је болесна Рочестерова супруга запалила кућу пре него је скочила са крова. Приликом Рочестерових покушаја да је спасе он губи руку и вид. Кад су се видели Рочестер је мислио да ће јој бити одвратан, али га она разуверава и он је поново запроси и венчавају се убрзо. Рочестеру се након две године полако враћа вид на једно око и има прилику да види њиховог новорођеног сина.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ A classic feminist discussion of Jane Eyre is the book The Madwoman in the Attic by Sandra Gilbert and Susan Gubar. . Yale University Press. 1979.  See also Martin, Robert B. Charlotte Brontë's Novels: The Accents of Persuasion. NY: Norton, 1966
  2. ^ Gilbert, Sandra; Gubar, Susan (1979). The Madwoman in the AtticНеопходна слободна регистрација. Yale University Press. 
  3. ^ Brontë, Charlotte (16. 10. 1847). Jane Eyre. London, England: Smith, Elder & Co. стр. 105. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]