Анимација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Animexample3edit.png

Анимација лоптице која скаче из шест фрејмова.

Animexample.gif

Ова анимација се мења са 10 фрејмова по секунди.

Анимација (лат. animatio; превод оживљавање, оживљење, давање душе) је поступак стварања илузије кретања цртежима, моделима или беживотним стварима. Крајем 20. века компјутерска анимација уздигла је ову уметност на нови ниво.[1]

Најпознатији метод презентовања анимације јесу покретне слике или видео програм, иако поред ових постоје и друге методе. Овај вид презентовања се често извршава камером и пројектором или на екрану рачунара који се рапидно мењају слику у секвенци. Анимација може да се направи са ручно цртаним цртежима, компјутерски генерисаном сликама, или тродимензионалним објектима (лутке или прављене фигуре) или комбинацијом ових техника. Позиција сваког објекта у било којој слици се односи на положај тог објекта на претходној и наредној слици, тако да се објекти несметано крећу независно једна од друге. Уређаји за приказивање приказују ове слике ове слике великом брзином, најчешће са 24, 25 или 30 фрејмова по секунди.

Историја[уреди]

Пет слика секвенце на вази нађеној у Ирану

Рани примери покушаја да се створи феномен покрених цртежа могу да се нађу у палеолитским пећинским цртежима, где су животиње нацртане са више ногу у позицијама кретања са јасним покушајем да се створи перцепција кретања.

Пет хиљада година стара чинија пронађена у Ирану у Шахри Шокти на себи има исцртане пет слика козе нацртане на странама. Ово се узима као пример ране анимације. Међутим, с обзиром да није постојала техника приказивања слика у кретању, такве слике се не могу назвати анимацијом у правом смислу те речи.[2].

Кинески уређај зоетроп је био пронађен 180. године.[3] Први кинографи су били фенакистоскоп и праксиноскоп и то су популарни уређаји за анимацију измишљени у 19. веку.

Ови уређаји стварају осећај кретања секвенционалних слика, али анимација се тек почела да развија настанком кинематографије. Кинематографија је пројектор или камера у једној машини који омогућавају померање слика које се успешно померајуна екрану који су изумљени од историјски раних стваралаца филмова, браће Лимијер 1894.[4]

С обзиром да је неколико људи паралелно радило на анимираним филмовима, није могуће рећи ко је заправо креатор анимације.

Жорж Мелијес је креатор специјалних ефеката на филму и он је један од првих људи који су користили анимацију. Он је открио технику случајно када је стопирао камеру са циљем да направи неку промену на сцени, а онда је настављао да снима. Ово је касније постало познато као кадар-по-кадар. Мелијесу је пала камера док је снимио аутобус у покрету. Када је поправио камеру, догодило се да су мртвачка кола прошла поред Мелијеса чиме је створио илузију да аутобус прераста у мртвачка кола.

Најстарији кадар-по-кадар филм је краки енглески рекламни филм Артура Мелбурна-Купера из 1899. Стјуарт Блектон је највероватније први амерички филмски сваралац који је користио технике кадар-по-кадар и ручно цртаних анимација.

Још један француски уметник, Емил Кол, почео је са цртањем стрипова а 1908. је створио филм Фантазмогорија. Филм се сматра првим филмом који је традиционални ручно цртани анимациони филм. Аутор првог анимационог филма са луткама (Лепа Луканида, 1912) је руски аутор Ладислав Старевич.

Након успеха Блектона и Кола, многи други уметници почели су да експериментишу са анимацијама. Један од њих је Винзор Макеј, успешни новински цртач који је направио напредније анимиране филмове који су захтевали тимски рад уметника и цртача. Најпознатији његови филмови су Мали Немо у земљи снова (1911), Герти диносаурус (1914) и Потапање Лузитаније (1918).

Продукција кратких анимираних филмова, познатих као цртани филмови, постали су индустрија током друге деценије 20. века, а приказивали су се у биоскопима. Најпознатији ствараоц је био Џон Рендолф Бреј.

Апостол (шп. El Apóstol) је аргентински анимирани филм из 1917. и први дугометражни анимирани филм.[5] Нажалост, филм је уништен у пожару и данас се сматра изгубљеним филмом.

Компјутерска анимација је постала популарна након појављивања филма Прича о играчкама (1995), првог анимираног филма који је настао применом ове технике.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
  2. ^ Cohn, Neil (15. 2. 2006.). „Burnt City animation VL“. Emaki Productions. Archived from the original on 14. 1. 2011. Приступљено 4. 12. 2010.. 
  3. ^ Ronan, Colin A; Joseph Needham (1985). The Shorter Science and Civilisation in China: Volume 2. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31536-4. 
  4. ^ McLaughlin, Dan. „A RATHER INCOMPLETE BUT STILL FASCINATING“. Film Tv. UCLA Приступљено 12. 2. 2013.. 
  5. ^ "El Apóstol". www.bcdb.com, May 4, 2011

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]