Вишну

С Википедије, слободне енциклопедије
Вишну
Бог очувања, стварности, обнављање карме и Мокше; заштитник добра; пара брахан, брховно биће (вишнуизам)[1][2]
Припадник Тримуртија
Слика Вишнуа
Лични подаци
Друга именаНарајана, Хари, Кешава, Ачјута, Мадава, Гованда, Џанардана
Санскритска транслитерацијаViṣṇu
Деванагариविष्णु
ПребивалиштеВајкунта, Кшира Сагара
Породица
СупружникЛакшми
ПородицаПарвати
Митологија
ПрипадностПарабраман (вишнуизам), Тримурти, Багаван, Ишвара, Дашаватара
МантраОм Намо Нарајанаја, Ом Намо Багавате Васудеваја
ОружјеДиск (Сударшана Чакра), топуз (Каумодаки), шкољка (Панчајанџа),[3]
СимболиШалиграм, Дваравати сила, Лотус
ПланинаГаруда,[3] Шеша
ФестивалиХоли, Рам Навами, Кришна Јанмаштами, Нарасима Џајанти, Дивали, Онам, Ваваха Панчами, Вијајадашами, Анант Чатурдаши, Девшајани Екадаши, Прабодини Екадаши и други екадаши, Картик Пурнима, Тулси Вивах[4]

Вишну је један од три Бога (поред Браме и Шиве) у хиндуизму.[5] Обично га приказују као младића тамноплаве боје који у своје четири руке држи четири атрибута: шкољку, диск, тојагу, и лотосов цвет. Хиндуисти вјерују да он често силази на земљу да казни злочинце, а добре људе да награди. Ова силажења (аватари) или инкарнације су омиљен предмет индијског пјесништва. Он се сматра вишим бићем у вишнуизму, једном од традиција у данашњем хиндуизму.[6][7]

Вишну је познат као „Очуватељ” унутар Тримурти, троструко божанство врховног божанства које укључује Брахму и Шиву.[8][9] У традицији вишнуизма, Вишну је врховно биће које ствара, штити и трансформише универзум. У традицији шактизма, богиња, или Дева, је описана као једна од врховних, али Вишну се поштује заједно са Шивом и Брахмом. За богињу се наводи да је енергија и стваралачка снага (Шакти) сваке од њих, а Лакшми је једнак комплементарни партнер Вишнуа.[10] Он је једно од пет еквивалентних божанстава у Панчајатана пуџи из смартске традиције хиндуизма.[9]

Према секти вишнуизма, највиши облик Ишваре је са квалитетима (Сагуна), и има одређени облик, али је неограничен, трансцендентан и непроменљив апсолутни Брахман, и примарни Атман (душа, сопство) универзума.[11] Постоји много доброћудних и застрашујућих приказа Вишнуа. У добронамерним аспектима, он је приказан као свезналица који спава на намотајима змије Адишеше (која представља време) како плута у исконском океану млека званом Кшира Сагара са супругом Лакшми.[12]

Кад год свету прети зло, хаос и разорне силе, Вишну се спушта у облику аватара (инкарнације) како би успоставио космички поредак и заштитио Дарму. Дашаватара су десет примарних аватара (инкарнација) Вишнуа. Од десет, Рама и Кришна аватари су најважнији.[13]

Номенклатура[уреди | уреди извор]

Висхну (или Висну, санск. विष्णु) значи „свепрожимајући“[14] и, према Медатиту (око 1000. године), 'онај који је све и унутар свега'.[15] Веданшки научник Јаска (4. век пне) у Нирукти дефинише Вишнуа као viṣṇur viṣvater vā vyaśnoter vā ('онај који улази свуда'); такође додајући atha yad viṣito bhavati tad viṣnurbhavati ('оно што је слободно од окова и ропства је Вишну').[16]

У десетом делу Падма Пуране (4-15 век) Данта (син Биме и краљ Видарбе) наводи 108 имена Вишнуа (17,98–102).[17] Ово укључује десет примарних аватара (погледајте Дашаварара, испод) и описе квалитета, особина или аспеката Бога.

Гаруда Пурана (поглавље XV)[18] и „Анушасана Парва“ у Махабхарати набрајају преко 1000 имена за Вишнуа, од којих свако описује квалитет, атрибут или аспект Бога. Познат као Вишну Сахасранама, Вишну је овде дефинисан као „свеприсутан“.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Doniger, Wendy (1999). Merriam-Webster's Encyclopedia of World ReligionsНеопходна слободна регистрација. Merriam-Webster. стр. 1134. ISBN 978-0-87779-044-0. 
  2. ^ Encyclopedia of World Religions. Encyclopaedia Britannica, Inc. 2008. стр. 445—448. ISBN 978-1-59339-491-2. 
  3. ^ а б Jones, Constance; Ryan, James D. (2006). Encyclopedia of Hinduism. Infobase Publishing. стр. 491—492. ISBN 978-0-8160-7564-5. 
  4. ^ Underhill, Muriel Marion (1991). The Hindu Religious Year. Asian Educational Services. стр. 75—91. ISBN 978-81-206-0523-7. 
  5. ^ Почеци индијске мисли : izbor : Vede, Upanišade, Bhagavadgita, socijalno-politička misao. Београд: БИГЗ. 1981. Архивирано из оригинала 03. 02. 2020. г. Приступљено 3. 2. 2020. 
  6. ^ Tiwari, Kedar Nath (1987). Comparative Religion. Motilal Banarsidass Publications. стр. 38. ISBN 9788120802933. 
  7. ^ Pal, Pratapaditya (1986). Indian Sculpture: Circa 500 BCE- 700 CE. University of California Press. стр. 24—25. ISBN 978-0-520-05991-7. 
  8. ^ Espín, Orlando O.; James B. Nickoloff (2007). An Introductory Dictionary of Theology and Religious Studies. Liturgical Press. стр. 539. ISBN 978-0-8146-5856-7. 
  9. ^ а б Flood, Gavin D. (13. 7. 1996). An Introduction to Hinduism. стр. 17. ISBN 9780521438780. 
  10. ^ Leeming, David (17. 11. 2005). The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. стр. 236. ISBN 978-0190288884. 
  11. ^ Bryant, Edwin; Ekstrand, Maria (23. 6. 2004). The Hare Krishna Movement: The Postcharismatic Fate of a Religious Transplant. Columbia University Press. стр. 16. ISBN 978-0231508438. 
  12. ^ Vanamali (20. 3. 2018). In the Lost City of Sri Krishna: The Story of Ancient Dwaraka. Simon and Schuster. стр. 737. ISBN 978-1620556825. 
  13. ^ Zimmer, Heinrich Robert (1972). Myths and Symbols in Indian Art and Civilization. Princeton University Press. стр. 124. ISBN 978-0-691-01778-5. 
  14. ^ Vishnu Sahasranāma, translated by Swami Chinmayananda. Central Chinmaya Mission Trust. pp. 16–17.
  15. ^ Klostermaier, Klaus K. (2000). Hinduism: A Short HistoryНеопходна слободна регистрација. Oneworld. стр. 83–84. ISBN 978-1-85168-213-3. 
  16. ^ Adluri, Vishwa; Bagchee, Joydeep (фебруар 2012). „From Poetic Immortality to Salvation: Ruru and Orpheus in Indic and Greek Myth”. History of Religions. 51 (3): 245—246. JSTOR 10.1086/662191. S2CID 56331632. doi:10.1086/662191. 
  17. ^ N.A. (1956). THE PADMA-PURANA PART.10. MOTILAL BANARSIDASS PUBLISHERS PVT. DELHI. стр. 3471–3473. 
  18. ^ N.A. (1957). THE GARUDA-PURANA PART. 1. MOTILAL BANARSIDASS PUBLISHERS PVT. DELHI. стр. 44–71. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]