Махабхарата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Древна карта Индије

Махабхарата (Деванагари महाभारत, фонетски Mahābhārata), некад позната једноставно као Бхарата, је назив за један од два древна санскритска епа Индије - други еп је Рамајана. Представља другу по величини епску песму на свету (први је тибетански Еп о краљу Гесару). Осим што представља једно од највећих књижевних достигнућа човечанства, Махабхарата такође има велику верску и филозофску важност у Индији,; то је поготово случај с Бхагавад Гитом, чије једно од поглавља (Бхисхмапарва), представља централни свети текст хиндуизма.

Назив се може превести као „Велика Индија“ или, прецизније, „Велики спев династије Бхарата“ (бхарата значи потомство Бхарате, краља за кога се верује да је основао индијско краљевство Бхаратаварсха; „Бхарат“ данас ужива статус једног од службених имена за Индију у свим индијским државама и често се користи у свакодневном говору). Дело је део хиндуских итихасас, дословно „оног што се десило“, заједно с Пуранама и Рамајаном. Потпуна верзија садржи више од 100.000 стихова, чинећи је два пута дужом од Библије и седам пута дужом од Илијаде и Одисеје заједно.

Време настанка дела[уреди]

Е. В. Хопкинс, познати ауторитет из области индијске књижевности, сматра да се почеци староиндијског епског песништва могу сместити између 700. и 1700 година п. н. е., али о томе не постоје поуздани докази, тако да се може сматрати да почеци предања о Бхаратама сежу до раздобља ведских обредних дела брахмана, како је то утврдио Албрехт Вебер. Предања о Бхаратама и Курнима сакупљеним у епу Махабхарата су вроватно сакупљена пре 400. године пне.

Предања о Пандавама и полубожанству Кришни могла би да потичу из раздобља од 400. до 200. п. н. е. Прерада са Кришном као свеобухватним божанством и мноштвом поучне грађе могла је да уследи између 200. и 100. Претпоставља се да су последње књиге и почетак прве биле додате између 200. и 400. године. У истом раздобљу 13. књига је могла да се издвоји из 12. књиге и да се допуни поучном грађом. После тог раздобља оно што је додавано могли су да буду само појединачни додаци, исти они који су уклоњени из најновијег критичког издања.

У 5. веку се, наиме, на неким натписима већ спомиње Махабхарата као дело од сто хиљада стихова, дакле у опсегу који данас познајемо, а како се у епу спомињу Јаване, изворно Јонци, с којима су се Индијци први пут дошли у контакт у доба Александра Великог, текст какав данас имамо не може бити старији од 4. века п. н. е.

У својој књизи о Рамајани, Џ. Л. Брокингтон изложио је сличан преглед развоја другог великог староиндијског епа, сместивши почетак у 5. век п. н. е.

Рамајана је сигурно довршена пре Махабхарате али је вероватно млађа у зачецима. Стога се чини блиском истини суд Ј. А. Б. Бујтенена да се зачеци Махабхарате могу највероватније сместити негде у 8. или 9. веку п. н. е.

О времену настанка предмета Махабхарате свакако још треба додати да су археолози попут Б. Б. Лала и других откопали насеља која су идентификовали као Хастинапуру, стару престоницу Куруа, Ахићатру и Кампилју, градове Панћала, и друге познате локалитете из великог епа. Они показују културу раног гвозденог доба, одликују се посебним сивим сликаним грнчарством, а испитивање старости налаза помоћу угљеника Ц14 показује да потичу отприлике из раздобља око 1000. године п. н. е.[1].

То је вероватно и раздобље када су почеле да се певају песме о владарима Куруа и Панћала у непрекидном континуитету, јер би сваки привремени прекид у усменом преношењу песама кроз дуго раздобље њиховог стварања, сабирања и развоја велике песме о боју Бхарата из њих нужно изазвао и значајни губитак дела или читавог тог предања пре тренутка записивања. Но та су предања на свој начин још и данас жива, као што још и данас постоји град Матхура и још увек је средиште живог Кришниног култа, или као што име Индрапрастха и данас означава део Делхија око Старе тврђаве.

Садржај дела[уреди]

Језгро Махабхарате чини прича о сукобу око наследства између две гране племена Куру око престола Хастинапура.

1. књига: Књига о почетку[уреди]

Синови старијег брата Дхртараштре желе да наследе краљевство по оцу који влада у граду Хастинапури на Гангу. Супарници су им синови млађег брата Пандуа који је први владао Хастинапуром јер је Дхртараштра био слеп, али је први и умро. Пандуове синове шаљу у далеки двор где су браћа желела да их убију подметнувши пожар, али они избегавају клопку. Неко време се скривају, а онда долазе на двор краља суседног племена Панћала, Друпаде, у граду Кампилији на Гангу. Тамо освајају краљеву кћер, на такмичењу, за жену. Њоме се — уз необична објашњења жени све петоро браће. Пошто су они тако стекли Друпаду за савезника, Дхртараштра одлучује да подели краљевство Куруа између својих стотину синова на челу са најстаријим, Дурјоданом, који ће остати у Хастинапури, и петорице Пандуових синова на челу са најстаријим, Јудиштхиром, који ће добити подручје око Јамуне, насупрот Хастинапури на Гангу. Ту Пандуови синови граде престоницу Индрапрастху. Помаже им Кришна, братић Пандава, синова Пандуових, и Каурава, синова Дхртараштриних. Он је из трећег племена Јадава или Вршнија које је краљ Магадхе Ђарасамдха истерао из Матхуре на Јамуну, насупрот Кампилији на Гангу, те су се преселили у Двараку на Катијавару. У четвороуглу споменутих престоница постоје наслутљиви „геополитички интереси“. Један од Пандава, Арђуна, добија и Кришнину сестру Субхадру за жену.

2. књига: Књига о саборници[уреди]

Пошто Јудиштхира прима свечано краљевско посвећење у Индрапрастхи, пре ког су се Пандаве морали исказати ратничким успесима на све четири стране света и на подстицај Кришне савлада Ђарасамдху у двобоју, позивају их братићи Каураве у Хастинапур. Ту им приређују коцкарско такмичење при ком Јудиштхира због преваре прокоцка краљевство и мора по договору да оде са браћом и женом Драупади, Драупадином кћери, у прогонство у шуму на дванаест година, а тринаесту морају провести међу људима, али непрепознати ако не желе да понове прогонство.

3. књига: Књига о шуми[уреди]

Браћа доживљавају необичне пустоловине у шуми, посебно велики стрелац Арђуна, снажни Бхима и мудри Јудиштхира.

4. књига: Књига о Вирати[уреди]

Тринаесту годину Пандаве проводе са Драупади прерушени служећи краља Матсја Вирату у његовој престоници Упаплавји. На истеку године задуже краља јунаштвом којим су му спасили стада од суседних Куруа и Тригарта. Тиме стичу новог савезника, Виратина кћи се удаје за Арђуниног сина са Субхадром - Абимунјуа.

5. књига: Књига о припремама[уреди]

Пандаве у договору са савезницима по истеку тринаесте године затраже од Каурава своју половину краљевства — или бар пет села. Као посредник заступа их у Хастинапури Кришна. Дурјодана, сада Дхртараштрин престолонаследник, одбија, међутим, да им ишта уступи. Обе стране скупљају савезнике и крећу на бојно поље Курухшетру.

6. - 13. књига[уреди]

Од 6. до 10. књиге се описује ток велике битке и славе се јунаци који су се борили и гинули. Прве четири се зову по заповедницима војске Каурава: Књига о Бхлшми (6), Књига о Дрони (7), Књига о Карни (8) и Књига о Шалји (9); сви су они јуначки пали у борби, а Пандаве су их, по Кришниним саветима, мада и сами велики јунаци, редом савладавали лукавством уз приметне моралне дилеме, а на крају је тако и Дурјодану савладао Бхима. Пета се зове по језивом покољу који је извео последњи заповедник Каурова Асватаман с једином двојицом својих преосталих витезова: Књига о ноћном препаду (10).

Након страшних књига о бици следи 11. књига: Књига о женама, где се описује нарицање жена и погребни обреди за пале јунаке. Дхртараштрина жена Ганхари тугује над палима у обема војскама и проклиње Кришнино племе, а Пандуова удовица Кунти открива својој деци да им је силни противник Карна био рођени брат из њеног предбрачног живота.

Једини од војсковођа који је остао у животу је стари Бхишма који је лежао све време на бојном пољу сав избоден Арђуниним стрелама, јер је снагама својих животних одрицања и духовне дисциплине стекао власт над часом смрти и чекао време када ће Сунце кренути пут севера јер је оно повољно за ослобођење од света. У 12. књизи, Књизи о смирењу, и 13. књизи Књизи о поукама, долази до њега с великим поштовањем побједник Јудиштхира, очајан због крваве победе и покоља рођака, учитеља и пријатеља, и прима од мудрог самртника дуге поуке о ослобођењу душе, али и о владању и дужностима краља у свету. Напокон, Бхишма умире и врше се погребни обреди за њега.

14. - 20. књига[уреди]

Битка Курушетра

14. књига: Књига о коњској жртви: Јудиштхира се смирује, посвећују га за краља Хастинапуре, а потом по Кришнином савету приноси велику коњску жртву која краља треба да очисти од греха и потврди његову неоспорну власт.

15. књига: Књига о пустињачком стану: Краљ Дхртараштра, ког су дотад Пандаве петнаест година пазили као да им је отац јер је изгубио све своје синове, одлучује да напусти световни живот и са својим најближима одлази као пустињак у шуму да се припреми за смрт.

16. књига: Књига о топузима: Пандаве сазнају да се Кришнино племе затрло на некој пијанци у тучи топузима и то услед Гандарине клетве, а браћа Кришна и Баларама су се вратили на небо.

17. књига: Књига о великом путу: И Пандаве са Драупади напуштају краљевство остављајући Абиманјовог сина, а Арђуниног унука Парикшита за наследника. Крећу на велико ходочашће на Хималаје на ком сви сем Јудиштире падају од изнемоглости, све док по њега као последњег, не дође сам Индра, краљ богова, с Дармом, богом правде, да га води на небо.

18. књига: Књига о успону на небо: Јудиштхира не налази браћу и жену на небу него у паклу где испаштају за своје грехе и лукавства у рату, али када одлучује да и он остане ту уз њих јер не жели да иде сам на небо, довршава се време испаштања и сви стижу на небо и преображавају се у божанства.

Тиме се последња књига надовезује на почетне приче у првој књизи где се и рођење Пандава објашњава божанским пореклом Јудиштире од бога Дарме, Бхиме од бога ветра Вајна, Арђуне од громовника Индре, а његове браће Накуле и Сахадеве од богова близанаца Ашвина, док Карна вуче порекло од бога Сунца Сурје, а у Бхишми се отеловио бог неба Дјаус.

Развој[уреди]

Свакако је да све приче Махабхарате не потичу из истог периода, али овде ради сажетости треба упозорити макар само на главне смерове у којима се еп у току предаје ширио.

У јуначку песму су се уклапале друге песме из репертоара певача као нпр. верзија приче о Рами или прича о краљу Нали, чије судбине причају посетиоци Пандавама за време дугог боравка у шуми јер подсећају на судбину Пандава, али су се завршиле срећно и тиме доносе утеху. Када су брамани преузели предају епа у своје руке, проширили су га многобројним браманским митовима и легендама — попут приче о верној жени Савитри, индијској Алкестиди, или о томе како су богови створили Смрт итд. У предају су се очито укључили и испосници и пустињаци који су у епу оставили трага многобројним поучним изрекама, параболама, баснама или поучним причама — попут приче о браману Дађалију и ситном трговцу Туладхари који велича ненасиље[2].

Та уклапања и проширења садржаја посебно су изменила еп када су, полазећи од питања наследства, које је једно од врло значајних питања обредно-правне науке дармашастре, развила око оригиналних парадокса (на којима се гради вишеслојно устројство приче) читаве правне расправе које су Махабхарату из имплицитне претварале у експлицитну дармашастру.

Бхишма је син куруског краља Шантануа. Да би отац могао да добије лепу Сатјавати за жену, он се одриче наследства у корист деце будуће очеве жене. Поштовање родитеља и предака услов је права на наследство. А Бхишма толико поштује оца да то право губи. Уз то је и прворођени син, а право на наследство ипак стичу Сатјаватини синови. Напокон се догађа да оба њена сина умру млади без потомства, а Бхишма остаје у животу, а заветом се одрекао краљевства, па чак и породичног живота. Због свог завета не може помоћи ни двема удовицама покојног полубрата Вићитравирје да, према обичају левирата, покојном мужу роде наследника. Но сад се открива да је и Сатјавати пре брака са Шантануом имала предбрачног сина Вјасу, али он је страшни испосник. И сада уместо великог ратника Бхишме право левирата остварује испосник Вјаса. Тиме Вићитравирја стиче два законита сина који су деца Вјасина. Међутим, Дхртараштра који је старији родио се слеп, па наследство опет преко реда припада млађем Пандуу, а он због неке клетве не сме прићи властитим женама Кунти и Мадри. Стога оне морају призвати богове да им помогну да му роде закониту децу, петорицу Пандава. Када дечаци Каураве и Пандаве одрасту до наследства, неће бити спорно ко на њега има право. Ипак, еп често наглашава да је од свих најстарији Јудиштира па би по томе право било његово. Но касније се сазнаје да је одбачени предбрачни Кунтин син Карна, ког је одгајио кочијаш Адирата па га сви сматрају нижим по роду, заправо био најстарији од браће, а она су га убила у боју. И када Пандаве напуштају краљевство, наследство остаје на унуку најмлађег Кунтиног сина Арђуне јер су деца свих других изгинула у рату.

Рави Варма

Спомињући те парадоксе Ј. А. Б. Бујтенен наводи да се „величанствени нацрт приче чини делом замишљен као генеалошка загонетка“. Стога није чудно да Каураве и Пандаве пробају више пута да поделе краљевство. Први пут можда већ када шаљу Пандаве у запаљени двор. Други пут када им додељују Индрапрастху. Трећи пут када расподелу краљевства препуштају коцки. А четврти пут ратној срећи као божјем суду.

Из питања о законитом престолонаследнику развија се и низ других правних и других питања у самој радњи епа која неретко делују као примери правних дилема. Оне, међутим, добијају снажан песнички израз и постају слика људске судбине у свету. Но када се у 12. и 13. књизи уврсте опсежне правне расправе и Бхишмине поуке Јудиштири, оне немају песничког израза ни снаге и ту велики поучни текстови сасвим мењају нарав епа у експлицитну дармашастру. Исто вреди и за космолошке, географске и остале расправе које су Махабхарату претварале у енциклопедију.

С друге стране стоји најславнији поучни део Махабхарате, Бхагавадгита, уврштена у 6. књигу епа (23-40) окруњена откровењем Кришне који се пријатељу и великом стрелцу Арђуни показује прво као велики учитељ јоге, а затим и као свеобухватно божанство које ствара сва бића и поновно их гута као пламен времена, и којем се напросто треба посве предати са поверењем и учествовати у његовом бићу (бхакти).

Та „Господња песма“ даје читавом збивању у епу нови смисао. Све у њему добија божански смисао, прича постаје света, а еп добија улогу и углед верске књиге или објаве.

Није Бхагавадгита једини текст који даје епу карактеристике верске књиге, али је најзначајнији, и не стоји само издвојено у њему, него је широко утицала на свој контекст и својом перспективом прожела бројне епизоде и појединачне одломке у читавом епу. Ипак многи други делови приче остали су тако стилизовани као да та божанска перспектива и не постоји па, на пример, приказују Кришну као обичног човека са свим људским слабостима.

Стога се може претпоставити да еп испрва није имао такав верски садржај већ да га је добио када његов јуначки садржај више није имао певаче који би га одржавали, него се друга врста певача послужила омиљеним епом да у његовом оквиру шири и своје световне или верске идеје.

И сама Махабхарата чува свесну успомену на своје ширење као и стилизовани приказ свог развоја. Она, наиме, сама тврди да је дело мудраца и испосника Вјасе који у епу више пута саветује Јудиштиру и Пандаве или им приповеда приче. Вјаса је научио сина Шуку и неколико ученика своју песму, а један од ученика, Ваишампајана, ју је испричао змијској жртви коју је приносио. Вјаса ту можда у свом лику отеловљује службу породичног генеалога и панегиричара или редактора књижевног предања. Но Махабхарата је представљена као нечије певање песме о томе како ју је Угрушравас, син Шуте Ломахарсане, који ју је чуо од Ваиш на Ђаниној жртви, казивао браманима и испосницима окупљеним на дугом дванаестогодишњем жртвеном окупљању обредника Шаунаке у шуми Наимиша. Угрушравас је још увек син Шуте, дворског певача који је често био краљевски кочијаш и опевао подвиге господара, али његова публика су били брамани и испосници, носиоци световних и духовних знања, обредних и верских предања, каквима се временом проширивао текст великог епа.

У епу се спомињу његове различите верзије: Ђаја „Песма о победи“ која је имала свега 8.800 стихова.

У епу је стилизовано приказан и начин на који се казивао у усменој предаји. Прво би се изнела кратка окосница приче. Потом, ако би слушаоци замолили певача да им је детаљније исприча, певач би укључио у причу детаље. И тада би слушаоци могли да прекидају додатним молбама да нешто одређеније или још детаљније исприча. Тако се еп причао у разговору између приповедача и слушалаца, а преносио у облик сажетака или тема и технике певања или формула којом се из окоснице градила прича каква се допадала слушаоцима. Стога је песма лако попримала различит опсег, а велике свечаности и дуги обреди на којима се износила могли су да подстичу њено ширење.

Теорије и издања[уреди]

Проучаваоци Махабхарате посвећивали су посебну пажњу тражењу различитих садржајних слојева — хвалоспева Куруа, хвалоспева Пандава — који су се наталожили у Махабхарати у току њеног развоја [3] или у тражењу јединствене нити и нацрта читавог дела како је до нас дошло у поуци и дарми, праву [4], настојали су да открију однос митског обрасца према историјској подлози у митској причи, нпр. у причи о браку црне Драупади са петорицом Пандава као браку црне Земље са пет годишњих доба[5] или да допру до слике историје великог епа<реф>Е. W. Hopkins. The Great Epic of India, New York 1901.</ref> Дуго су научници морали да се служе издањима само појединих рецензија Махабхарате, и то често некритичким.

М. Винтерниц је тражио да се направи критичко издавање Махабхарате још 1897. у Паризу на XI. међународном конгресу оријенталиста. Напокон се показало да тај подухват могу да изведу једино Индијци. И тако је Бандаркар институт у Поони коначно под вођством В. С. Суктанкара, С. К. Белвалкара и П. Л. Ваидве припремио између 1933. и 1966. критичко издање Махабхарате, тј. заједничког предлошка северних (шарадско-кашмирске, бенгалско-маитилско-непалске и деванагарске) и јужних (грантско-телушке и малајалске) верзија Махабхарате, не упуштајући се у спекулације о ранијим облицима Ђаје, Бхарате или сл. јер њихову реконструкцију сама рукописна предаја не омогућује. Критичко издање је, дакле, заједнички назив северне и јужне рецензије, али је апарат уз њега права ризница свих рукописно потврђених варијаната и читања епа.

У току тог издавања и посебно после њега поново су оживели сви они приступи истраживању Махабхарате који су се јавили у раздобљу пре критичког издања и потом у недостатку таквог помагала привремено замрли. О постанку и развоју Махабхарате писали су сам приређивач критичког издања Суктанкар и П. В. Ваидва. Суктанкар је притом, међутим, био ближи унитарном схватању Махабхарате као код Далмана, барем у погледу јединствености замисли епа, него аналитичком приступу Холцмана. Сматрао је да Махабхарата има значење песме о подвизима својих јунака, али и значење поуке о дарми и свете историје или кришнистичке објаве, а видели смо да су управо та два друга значења израсла на подлози првог у току развоја епа.

То само значи да еп не само да је у основи своје јуначке радње имао јасну концепцију у дугу сута који су га стварали, него да се и у проширеним прерадама у рукама брамана, испосника такође развијао према промишљеним концепцијама смера и смисла у којем су желели да прераде и прошире еп. Стога у основи нема ни онолико протувречности између аналитичког и унитарног приступа епу колико га види Суктанкар. Историјска филолошка критика текста не мора да полази од искључивог интереса за пра-Бхарату, него може истраживати историју низа концепција са којим се еп у историји прерађивао.

Преводи Махабхарате[уреди]

  • на енглески језик: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884-96. N. M. Dutt, Calcutta 1895-1905.
  • на француски језик: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. парван) И они који су следили:
  • на енглески језик: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, од 1973. (1-5. парван) P. Lal, Calcutta, од 1967.
  • на руски језик: В. И. Каљанов, Москва, од 1950., 1987. изашао је 3. парван у преводу Ј. В. Василкова и С. Л. Невелеве.

Вероватно су најпоузданији преводи фан Бујтенена и Каљанова.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ C F. Mahabharata, Myth and Reality, Diffcring Vicivs, ed. by S. P. Gupta & K S. Ramachandram, Delhi 1976, стр. 23-51 и 52-80 (Б. Б. Лал, В. Н. Мисра, А. Х. Дани, Р C. Гаур, Д. П. Аганвал, Шеила Кусумгар)
  2. ^ Р. Катичић, Стара индијска књижевност, МХ, Загреб, 1973, стр. 111-126
  3. ^ Adolf Holtzman, Sr. Indische Sagen, 3 sv., Karlsruhe 1845-47. (Јена 1920-21.) и Jr. Das Mahabharata und seine Teile, Kiel 1892-95.
  4. ^ Joseph Dahlmann Das Mahabharata als Epos und Rechtbuch, Berlin 1985.
  5. ^ А. Ludwig Uber das Verhdltnisc des mythischen Elementcs zu der historischen Grundlage des Mahabharata, Prag 1884.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Махабхарата